Informacioni centar "Komentar"

Olimpijada u Atini je završena spektakularnim zatvaranjem, ništa manje originalnim i lepim od otvaranje česnaest dana ranije. Neki iz grčke prestonice idu presrećni zbog neočekivanih uspeha, a neki su kivni na sebe i druge zbog neočekivanih kikseva. Naši sportisti, na žalost, spadaju u drugu kategoriju. Ovo je bila treća uzastopna Olimpijada na kojoj je ostvaren mršav bilans medalja. Funkcioneri srpsko-crnogorskog Olimpijskog komiteta nisu imali pametnija posla nego da se pred takmičenja hvale da će doneti ni manje ni više nego pet odličja, a sada je ispalo da je „sportska velesila“ Srbija i Crna Gora u rangu Mongolije i Madagaskara, nestvarno daleko iza susednih zemalja Mađarske i Rumunije.

Novinari koji godinama i decenijama obmanjuju domaću sportsku javnost sada pokušavaju da ublaže gorak utisak koji je ostao nakon unapred pripremljenog „radovanja“, čiji autori o sportu znaju manje od prosečnog navijača. Mediji su još jednom odradili prljavu ulogu koju im je odredila dnevna politika kako bi ulili lažni optimizam odavno očajnom narodu. Državu bez simbola, građane bez perspektive, mlade koji masovno napuštaju zemlju, zapuštenu ekonomiju, totalno ruiniranu privredu i pijačne politikante koji obećavaju „svetlu budućnost“, trebali su da medaljama neutrališu sportisti.

Još od „starih dobrih“ Titovih vremena vrhunski sport služi za maskiranje društvenih anomalija i skretanje pažnje sa pravih na lažne probleme. Greše i oni, ne tako malobrojni, koji misle da će agonija prestati promenom komunističkih simbola i vraćanjem starih znamenja. Kao kada bi leš oživeo u drugoj odeći.

Problem nisu samo simboli – oni su lakmus papir stanja nacionalne (ne)svesti – već sistem i njeigovi glavni protagonisti koji su se kao kasta uvukli na vodeće pozicije u kulturi, politici, nauci, ekonomiji i sportu, te dalje, neometani niotkoga, zagađuju i uništavaju svaku zdravu inicijativu. Dok ne dođe do kvalitativne promene u svim segmentima srpskog društva, neće biti pravog pomaka sa mrtve tačke. Naše društvo je primer kako negativna selekcija na svim nivoima uspeva da kao rak zahvati čitav organizam. Srbiji je neophodna hemoterapija, a ne palijativi u vidu šminkanja stvarnosti i kvazioptimizma. Kada ljudi budu napredovali u profesiji zahvaljujući svojim kvalitetima, sposobnosti, marljivosti i požrtvovanju, a ne zbog porodičnih veza i pripadništva kojekakvim klanovima i klančićima, kada ne budemo imali glumačke, režiserske, pevačke, lekarske, sportske, novinarske, policijske i advokatske dinastije, onda će moći da se govori o promeni društvene klime.

Sport je uvek bio indikator društveno-političkih trendova. Prvi sukobi na nacionalnoj osnovi dešavali su se na tribinama stadiona i hala širom pokojne SFRJ. Prvi, rudimentarni, oblici nekakvog trećesvetskog kapitalizma viđeni su, takođe, u sportu kroz „profesionalizaciju“ klubova, što je značilo neviđenu pljačku i preprodaju najboljih igrača. U svetu, kome deklarativno težimo, a od čijih pravila bežimo kao đavo od krsta, vlasnici klubova rade na duge staze, znajući da samo dobar rezultat može podići cenu timu. Zato se trude da ga ojačaju dovođenjem novih zvezda i zadržavanjem afirmisanih pojedinaca. Kostur ekipe se godinama ne menja, a cilj je što bolji plasman na nekom velikom takmičenju kako bi se investirano višestruko isplatilo. Kod nas, međutim, niko ne gradi ništa, a svi se svojski trude da razgrade i razgrabe ono malo što još opstaje. Zato ne iznenađuju loši rezultati u skoro svim internacionalnim klupskim takmičenjima. Izuzetak je vaterpolo, dok su košarka i rukomet krenuli putem fudbala.

Ni ovaj put, kao po uhodanoj praksi, nije izostala bulumenta beskorisnih funkcionera i političarčića, koji su brojem višestruko premašili sportiste. Troškovi njihovog džabalebarenja u Atini pokrili bi ulaganje neophodno za stvaranje nekoliko olimpijskih prvaka u bazičnim sportovima i ne bi se desilo da perspektivni sportisti, kao Nataša Janjić, donose zlata drugim državama. Ali koga je briga, bitno je da je aktuleni predsednik nepostojeće Državne Zajednice Srbije i Crne Gore zauzet grebanjem za akreditacije i da predsednik Srbije Tadić izigrava velikog patriotu navijajući za košarkaše, odbojkaše i vaterpoliste. Istovremeno „Ken“ planira kako da natera kosovske Srbe da izađu na izbore i time daju legitimitet NATO okupaciji i šiptarskim institucijama, kao i da isporuči svakog Srbina koga zatraži haški tribunal. Po logici Kena i „kenovaca“ ispada da je veća hrabrost braniti državu loptom nego puškom.

Posebne kritike treba uputiti na račun državne televizije i njenog glavnog i odgovornog urednika, bivšeg Miloševićevog ministra informisanja i poznatog „goluba prevrtača“, Aleksandra Tijanića. Za razliku od svih državnih televizija koje su preko satelita prenosile najznačajnija takmičenja i obavezno nastupe svojih selekcija, Srbi u inostranstvu su mogli da „uživaju“ u prenosu debilizma tkz. Soft tima. Olimpijada još zvanično nije ni okončana, a „softovci“ su pohrlili ka Kinezima ne bi li im objasnili koliko je važno da ih ugoste za četiri godine.

Kako su navijali za naše sportiste dobro smo doneli i te dve medalje…

Stefan BRANISAVLjEVIĆ

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka