RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

Где је танко ту се кида

Где је танко ту се кида 20.09.2004.Leave a comment

Олимпијада у Атини је завршена спектакуларним затварањем, ништа мање оригиналним и лепим од отварање чеснаест дана раније. Неки из грчке престонице иду пресрећни због неочекиваних успеха, а неки су кивни на себе и друге због неочекиваних киксева. Наши спортисти, на жалост, спадају у другу категорију. Ово је била трећа узастопна Олимпијада на којој је остварен мршав биланс медаља. Функционери српско-црногорског Олимпијског комитета нису имали паметнија посла него да се пред такмичења хвале да ће донети ни мање ни више него пет одличја, а сада је испало да је „спортска велесила“ Србија и Црна Гора у рангу Монголије и Мадагаскара, нестварно далеко иза суседних земаља Мађарске и Румуније.

Новинари који годинама и деценијама обмањују домаћу спортску јавност сада покушавају да ублаже горак утисак који је остао након унапред припремљеног „радовања“, чији аутори о спорту знају мање од просечног навијача. Медији су још једном одрадили прљаву улогу коју им је одредила дневна политика како би улили лажни оптимизам одавно очајном народу. Државу без симбола, грађане без перспективе, младе који масовно напуштају земљу, запуштену економију, тотално руинирану привреду и пијачне политиканте који обећавају „светлу будућност“, требали су да медаљама неутралишу спортисти.

Још од „старих добрих“ Титових времена врхунски спорт служи за маскирање друштвених аномалија и скретање пажње са правих на лажне проблеме. Греше и они, не тако малобројни, који мисле да ће агонија престати променом комунистичких симбола и враћањем старих знамења. Као када би леш оживео у другој одећи.

Проблем нису само симболи – они су лакмус папир стања националне (не)свести – већ систем и њеигови главни протагонисти који су се као каста увукли на водеће позиције у култури, политици, науци, економији и спорту, те даље, неометани ниоткога, загађују и уништавају сваку здраву иницијативу. Док не дође до квалитативне промене у свим сегментима српског друштва, неће бити правог помака са мртве тачке. Наше друштво је пример како негативна селекција на свим нивоима успева да као рак захвати читав организам. Србији је неопходна хемотерапија, а не палијативи у виду шминкања стварности и квазиоптимизма. Када људи буду напредовали у професији захваљујући својим квалитетима, способности, марљивости и пожртвовању, а не због породичних веза и припадништва којекаквим клановима и кланчићима, када не будемо имали глумачке, режисерске, певачке, лекарске, спортске, новинарске, полицијске и адвокатске династије, онда ће моћи да се говори о промени друштвене климе.

Спорт је увек био индикатор друштвено-политичких трендова. Први сукоби на националној основи дешавали су се на трибинама стадиона и хала широм покојне СФРЈ. Први, рудиментарни, облици некаквог трећесветског капитализма виђени су, такође, у спорту кроз „професионализацију“ клубова, што је значило невиђену пљачку и препродају најбољих играча. У свету, коме декларативно тежимо, а од чијих правила бежимо као ђаво од крста, власници клубова раде на дуге стазе, знајући да само добар резултат може подићи цену тиму. Зато се труде да га ојачају довођењем нових звезда и задржавањем афирмисаних појединаца. Костур екипе се годинама не мења, а циљ је што бољи пласман на неком великом такмичењу како би се инвестирано вишеструко исплатило. Код нас, међутим, нико не гради ништа, а сви се својски труде да разграде и разграбе оно мало што још опстаје. Зато не изненађују лоши резултати у скоро свим интернационалним клупским такмичењима. Изузетак је ватерполо, док су кошарка и рукомет кренули путем фудбала.

Ни овај пут, као по уходаној пракси, није изостала булумента бескорисних функционера и политичарчића, који су бројем вишеструко премашили спортисте. Трошкови њиховог џабалебарења у Атини покрили би улагање неопходно за стварање неколико олимпијских првака у базичним спортовима и не би се десило да перспективни спортисти, као Наташа Јањић, доносе злата другим државама. Али кога је брига, битно је да је актулени председник непостојеће Државне Заједнице Србије и Црне Горе заузет гребањем за акредитације и да председник Србије Тадић изиграва великог патриоту навијајући за кошаркаше, одбојкаше и ватерполисте. Истовремено „Кен“ планира како да натера косовске Србе да изађу на изборе и тиме дају легитимитет НАТО окупацији и шиптарским институцијама, као и да испоручи сваког Србина кога затражи хашки трибунал. По логици Кена и „кеноваца“ испада да је већа храброст бранити државу лоптом него пушком.

Посебне критике треба упутити на рачун државне телевизије и њеног главног и одговорног уредника, бившег Милошевићевог министра информисања и познатог „голуба превртача“, Александра Тијанића. За разлику од свих државних телевизија које су преко сателита преносиле најзначајнија такмичења и обавезно наступе својих селекција, Срби у иностранству су могли да „уживају“ у преносу дебилизма ткз. Софт тима. Олимпијада још званично није ни окончана, а „софтовци“ су похрлили ка Кинезима не би ли им објаснили колико је важно да их угосте за четири године.

Како су навијали за наше спортисте добро смо донели и те две медаље…

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор