RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Спољна политика

Против отуђивања југословенског културног центра у Паризу

Против отуђивања југословенског културног центра у Паризу 08.09.2004.Leave a comment

Отворено писмо Влади Србије и Црне Горе поводом именовања новог директора Центра

Именовање Бранке Богавац на чело Југословенског Културног центра Србије и Црне Горе у Паризу је двоструко непримерен чин.

Смештен у срцу Париза, наспрам Бобура, тај пространи Центар је једна од најизложенијих и најлепших страних културних установа у престоници Француске. Он је кључно место за пропагирање и одбрану наше културе у свету. Током рата и сурове блокаде СР Југославије, Центар је непрекидно радио, организујући изложбе, концерте, трибине, предавања и промоције. Није претерано рећи да нам је то био главни мост, ако не и једини, за културну размену са Европом и светом на државном нивоу. Због те своје улоге, Југословенски културни центар је и физички нападан, а доживео је и да га мржњом заслепљена руља предвођена француским агитатором Бернар-Анри Левијем на силу заузме и оскрнави, злостављајући особље и повређујући директорку.

Са друге стране, ЈКЦ је био драго уточиште свим пријатељима српског народа на Западу, од Петра Xандкеа до генерала Галоа, од академика Жана Дитура до Патрика Бесона и пуковника Бариоа. Од 1991. до 2000, списак страних гостију Центра је уједно био и адресар часне мреже људи који су, по цену личних жртава, устали у одбрану прокаженог и укаљаног народа. Око тих истакнутих фигура и њихових пријатеља из српске културно-уметничке дијаспоре, окупљала се и бројна и жива српска заједница, помешана са својим француским познаницима.

Каква год да је била власт у земљи, ЈКЦ је у то време, и у најгорим условима, вршио дужност због које је створен и због које га овај народ по скупу цену издржава: промоцију нације и државе на културном плану. Жалосно је што је од 2001. наовамо, под кобним амбасадоровањем Радомира Диклића, та саборна и репрезентативна улога запостављена у корист културне приватизације и међусрпског идеолошког обрачунавања. Ту узурпацију мисије Центра је тадашња директорка Борка Божовић јавно називала ”деконтаминацијом” од ”великосрпских” елемената, поистовећених са присталицама пређашње власти. Таквом тоталитарно окарактерисаном чистком, управа Центра, а преко ње и држава, само се изоловала од свега што нешто значи у нашој француској дијаспори!

Српски народ у Француској тај Центар данас више не осећа као своју кућу – у коју је додуше и све ређе позван. Српски и црногорски уметници, писци, сликари који нису неговали личне везе у политичком свету више нису persona grata на том месту. Културни Центар Србије и Црне Горе је постао експозитура хирова тренутне власти и барометар њених кадровских превирања, а за познаваоце уметности и културе помало смешан пример крајњег снобизма једне провинцијалне касте заслепљене својим фантазмима о ”светској” култури, која у Паризу немушто каска за најновијим снобовским ”трендовима”.

Именовање Бранке Богавац представља крунисање тог несхватљивог спрдања са народним институцијама и националним интересима. Та особа је познатија као пригодни саговорник Исмаила Кадареа, талентованог писца и кобног пропагандисте шиптарског Косова, него као неговалац ичега српског. У нашој средини, опет, можемо се питати како један отворени заговорник црногорског сепаратизма може да окупља око себе ионако подељену дијаспору. Напротив: сасвим је извесно да ће та особа растерати и оно мало наших исељеника који су се још препознавали у бобурском центру, а уместо њих и њихових и наших пријатеља уселити управо оне који су пре неколико година у то исто место упадали са безбол палицама.

Када би Албанија или Дукљанска академија имала културни центар у Паризу и тамо поставила таквог директора, ствари би биле на свом месту. Кад то чини држава српског народа, онда се то зове перверзија.

Овим именовањем, влада Србије и Црне Горе се спрда са сопственом државом и националним интересом, док истовремено вређа француске пријатеље нашег народа, којих има и у високим круговима власти. Стога је овај чин двоструко непримерен. Уз то, јавна тајна да је то именовање последица кадровске трампе недемократског типа, којом тренутни моћници удомљавају своје личне клијенте безобзира на њихову подобност и стручност, додатно срозава углед и достојанство државе.

Ми овај чин схватамо у најбољем случају као крајњу небригу за национални интерес, уколико се не ради о свесном рушењу државног достојанства. Том рушењу треба стати на пут. Ми не прихватамо именовање Бранке Богавац и свечано тражимо од Министарства иностраних послова и г. министра Вука Драшковића да повуку ову непромишљену одлуку.

31. август 2004.

Потписници

Београд:

Проф. Драган Недељковић

Париз:

Богдан и Тереза Манојловић

Момир и Нада Милојевић

Олга Дарић

Др Сима Мраовић

Франкфурт/Рисан:

Др Михаило Рундо

Лозана:

Слободан Деспот

(Потписује и одговара за остале потписнике)

Отворено писмо Влади Србије и Црне Горе

Сродни чланци:

Оставите одговор