RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Политички ислам и сукоб цивилизација

Политички ислам и сукоб цивилизација 23.03.2012.Leave a comment

Од локалног до глобалног сукоба

Стогодишњи сукоб Арапа и Јевреја у Палестини прерастао је од локалног конфликта у рат цивилизација. У почетку су обе стране наступале с позиција секуларног национализма, да би након 1967. године ствари у своје руке почели да преузимају месијански ционисти код јудаиста, а од 1979. године исламски фундаменталисти код Арапа. Левичарске ционисте Бен Гурионовог типа заменили су ашкенаски и сефардски ултраортодоксни рабини који имају неограничену власт над својом паством, баш као што су насеризам и ПЛО-ов национализам заменили Хамас, Исламски Џихад и Хезболах. Тако се национални рат око спорне територије претворио у борбу политичког ислама са једне, и коалиције месијанских циониста и произраелских хришћанских фундаменталиста са друге стране.

Промене су се одигравале постопено, деценију по деценију, док се оба друштва нису профилисала. .

Од 1967. године траје процес убрзане јудаизације Израела, који се манифестује све већим процентом ултра-ортодоксних јудаиста у становништву, као и растућим политичким утицајем њихових религијске партије. Кроз неколико деценија ће постати већина због наталитета и процеса емиграције секуларнијих елемената као и усељавања јудаистичких фундаменталиста из разних делова света. С тим у везу, систематски се руше хришћански и муслимански споменици како би Палестина добила јудаистички карактер.

Хамасов успон се могао пратити од почетка деведесетих до пропасти мировних преговора 2000. године и почетка Друге Интифаде. Давно пре 2006. године било је јасно да ће исламисти заменити корумпирани Арафатов апарат јер уживају подршку широких народних слојева. Арафатов делимично социјалистички и отворено националистички покрет потиснули су исламисти чији политички циљ није стварање двадесет и неке арапске државе већ повраћај “ исламског вакфа“, а под тим се подразумева не само Палестина у својим историјским границама( пре ционистичке колонизације почетком 20. века) већ и делови Балкана, Иберијског полуострва, Кавказа и других територија које су некада биле под муслиманском владавином. Јер када муслимани једном војно освоје неку територију она је у њиховим главама увек муслиманска, макар били истерани са ње пре петсто или хиљаду година.

У првој фази арапско-израелског непријатељства, ционисти су били суочени с панарабизмом који је тежио националној еманципацији и уједињењу арапских држава.

Панарабизам је потучен до ногу у Шестодневном рату 1967. године, изгубио главну фигуру Насеровом смрћу 1970. године, а доживео потпуни слом у два Заливска рата 1991. године и 2003. године. Његов коначан пораз је обележило свргавање Садама Хусеина и касније погубљење. У међувремену су арапске државе морале да прихвате фактичко стање те су Египат и Јордан потписали примирје с Израелом.

Данас нико ни не помиње јединствену арапску државу и та политичка опција има мање присталица него педесетих година прошлог века.

Ипак, на место арапског национализма спремно је ускочио политички ислам, као фактор мобилизације не само Арапског света већ и свих муслимана ма где били и ма којој нацији припадали. Иако се Израел повукао из јужног Либана, то Хезболаху није било довољно па је наставио војне акције чији је циљ потпуна анихилација Израела јер је то “ верска дужност“. Исто важи и за Хамас, упркос сталним примирјима и преговорима којима обе стране купују време.

Међутим, Арапско пролеће и грађански рат који се годину дана води у Сирији избацио је на сцену сунитско-шиитске поделе. Те разлике постоје кроз читаву историју ислама и обележене су крвавим верским ратовима који по свему личе на сукобе различитих хришћанских деноминација у Европи. Хамас, који од краја деведесетих ужива гостопримство Асадовог режима, дистанцирао се од својих домаћина, прећутно подржавајући сунитску побуну против алауитске клике. Сиријска грана Баат партије највећу подршку има у мањинама, хришћанима и алауитима( шиитска школа ислама), док Муслиманско братство рачуна на сунитску већину као противнике актуелне власти. Сличан устанак се одиграо 1981. године али га је старији Асад у крви угушио. Ако не буде стране интервенције сва је прилика да ће и ова исламистичка побуна бити савладана.

У тренутном конфликту, Иран директно подржава сиријску власт јер преко ње дотура помоћ Хезболаху у Либану, док Саудијска Арабија и различити огранци Муслиманског братства активно раде на смени власти у Дамаску.

Уколико би сунити срушили Асадов режим, Хезболахов утицај би значајно ослабио на либанској политичкој сцени, где су већ дуго држава у држави. Харири, који је њихов главни унутрашњи противник, директно је инсталиран од Американаца и Саудијаца( као и његов покојни отац).

Свргавање Асада олакшало би позицију у региону Израелу и САД, те би онда могли да врше даље притиске на Иран. Сваки напад Хезболаха на северну границу Израела био је пажљиво припреман и усаглашен с Ираном и Сиријом. Иран, чији је нуклеарни програм стални извор регионалних тензија и западних претњи, не бежи ни од тоталне катаклизме нуклеарног сукоба јер би тај сценарио довео до „смака света и доласка дванаестог имама на крају времена“.

Али, то није све.

Поред поменутих организација, с времена на време се огласи и чедо ЦИЕ-Ал Каеда, која не сме да дозволи да утицај техеранских мула преовлада међу блискоисточним муслиманима, нарочито не међу сунитима. Оваква ситуација борбе за превласт над паством подсећа помало на период када је Римокатоличка црква имала двојицу папа, у Риму и Авињону, или када су се СССР и Кина такмичили у утицају на левичарске револуционарне покрете.

Доктрина политичког ислама

С тим у вези још од половине прошле деценије стратешки центри разрађују опцију успостављања “ умерених“ исламских партија на власт уместо про-западних или анти-западних диктатура. Поставља се оправдано питање да ли уопште постоји „умерена“ странка или покрет који своју идеологију црпи из верске доктрине? Ислам као религија није прошао кроз процес реформације тако да је нереално уклапање ислама и демократије западног типа. Запад је током тзв. Арапског пролећа поново извукао радикалне исламисте као осамдесетих и деведесетих кад су се њихови терористи политички и војно помагали у дестабилизацији Централне Азије, Балкана и Кавказа.

Како бисмо дефинисали политичко деловање ислама у најкраћим цртама? Из којих теолошких извора муслимани црпе смернице за свакодневни живот, политичко деловање, међуконфесионалне односе, економију, организовање породице, васпитање нових генерација?

Укратко-основе се налазе у Корану и Суни. Ова два списа осветљавају Мохамедов живот и период раног ислама док религија није кодификована. Поред њих значајни извори су Хадити и Сира: први су списи Мохамедових савременика о њему, док је друго његова биографија.

Велики део исламске доктрине бави се политиком те се ислам може посматрати кроз призму политичке теорије, а не само религијског погледа на свет.

Ислам јасно дели људе на муслимане и немуслимане које пре или касније треба конвертовати. Политички ислам увек поступа на два начина са немуслиманима:када су муслимани већина онда се религија намеће немуслиманима кроз разне форме притисака које сежу до културоцида и физичке елиминације; када су муслимани мањина на немуслиманској територији немуслимани се третирају као добре комшије и потенцира се суживот. Немуслимани се на концу морају повиновати муслиманима, а њихов начин живота, вредности и поглед на свет морају се прилагодити муслиманском начину живота, вредностима и погледу на свет.

Политички ислам се може описати у пет принципа-извори вере, политичко деловање, однос према немуслиманима, дуализам и предавање. Уочавање и дефинисање ових принципа олакшава сагледавање и разумевање политичког ислама, његове теорије и праксе. Уколико би се ислам покушао тумачити само читањем Корана, многа питања и недоумице би остале неразјањене јер је књига сама по себи пуна контрадикција. На једној страници се позива на суживот са немуслиманима, а на другој се позива на отворени сукоб с њима. Када се види на ком принципу функционише политички ислам ствари постају много јасније и систематичније. Комплексност постаје једноставност, а хаос систем.

Извори вере

Њу чине две књиге које смо претходно споменули- Коран и Суна.

За Коран се верује да га је Мохамеду говорио анђео Габријел и да је он директно послат од Бога да преда нову и задњу објаву човечанству док Исус не дође поново на земљу, као муслиман. На више места Коран упућује да свет треба да следи Мохамеда у свему. Мохамедова дела и речи се зову Суна, а она је записана у Сири и Хадитима. Први извор о Мохамедовом животу је Сира, која је његова биографија. Најауторитативнија је Ибн Исхакова верзија. Други извор Суне су Хадити, традиционално предање о Мохамеду од којих је присутно неколико верзија, а најцитиранији су Муслим и Бухари.

Политичко деловање

Политички ислам се интензивно бави односом муслимана и немуслимана, како политеиста, тако и монотеиста (тзв. верници у свете књиге). Да би ушао у Рај а избегао Пакао муслиман мора да се стриктно држи својих верских прописа који искључују било коју врсту слободне и равноправне сарадње са другим верама. Не само да теолошка литература заступа муслиманску супериорност у односу на немуслимане, већ налаже вернику да кад год је у прилици спроводи политичку и културну власт над неверницима. Ова доминација није верска, колико политичка. Због тога постоје грађани првог реда (муслимани) и грађани нижих категорија (немуслимани).

Ислам спроводи експанзију( пре свега) политичким и војним средствима: Мохамед је пре него што је постао признат пророк и вођа превео на ислам мање од двеста следбеника. Када је престао да буде локални чудак и постао политичка фигура ислам се веома брзо проширио по региону. Ислам има разрађену доктрину поступања са немуслиманима и то је на више места објашњено у поменутој литератури.

Однос према немуслиманима

Немуслимани су веома битни у исламској теологији те потпадају под различите групе, а сходно томе имају и различита имена. Једно су политеисти, а друго хришћани и јудаисти. Израз мушрик се односи на политеисте, а хришћани и јудаисти су народи Књиге, што може да се тумачи неутрално, међутим, прави став о немуслиманима стиче се из начина на који се они третирају и како верски списи говоре о њима. Коран дели свет на муслимане, који верују да је Мохамед Божији посланик, и немуслимане који не верују у његову објаву човечанству.

Дуализам

Дуализам је типичан за ислам, што ће се видети из следећих цитата:

Кафирун-Неверници

109:2

Реци-О ви неверници, ја се нећу клањати онима којима се ви клањате, а ни ви се нећете клањати Ономе коме се ја клањам; ја се нисам клањао онима којима сте се ви клањали, а и ви се нисте клањали Ономе коме се ја клањам, вама-ваша вера, а мени-моја.

Ништа спорно, на први поглед се може рећи (са религијске тачке) толерантна порука. Следећи стих шаље другачије упутство муслиману:

Тауба-Покајање

9:5

Када прођу свети месеци, убијајте многобошце где год их нађете, заробљавајте их, опседајте их и на сваком пролазу дочекујте! Па ако се покају и буду молитву обављали и закат давали, оставите их на миру, јер Бог заиста прашта и самилостив је.

Овде имамо отворено непријатељство и позив на насиље над немуслиманима; на први поглед ове поруке делују противречно, међутим, обе се примењују у зависности од конкретног догађаја. Пошто је Бог савршен, а Коран као његово дело је такође савршено, онда су оба стиха тачна, али се примењују у зависности од дате ситуације. Слично је и са једењем свињетине, лагањем и другим темама које ове књиге обрађују.

Предавање

Ислам значи предавати се, а муслимани су они који су се предали Богу. У исламској литератури се јасно говори о потреби уништења немуслиманске цивилизације и успоставњању исламске превласти над целом планетом. Мохамедов успех се заснивао на насиљу којим је преводио немуслимане на ислам, а ту политику су наставили и каснији муслимански владари о чему сведоче бројна освајања немуслиманских територија која су увек имала карактер џихада. Предавање је како верско, тако и политичко, јер Бог, у муслиманској интерпретацији, не толерише немуслимански светоназор, културу и друштвено устројство. Питање је само времена и начина на који ће се успоставити муслиманска доминација, међутим, крајњи епилог је известан.

наставиће се…

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор