Informacioni centar "Komentar"

Postoji jedna država u kojoj se 2011. godine, može izjaviti da je Srbija efikasnije od svih država u Evropi („za samo mesec dana“), istrebila Jevreje 1941. godine. Ma, znamo: to je SAD, Albanija, Hrvatska, Turska? Ma, jok, bre! Srbija!

Postoji jedan grad u toj Srbiji, gde se na taj način srpski narod može napasti. Ma, znamo: Preševo, Vučitrn, Novi Pazar, Senta… Ma, jok, bre – Beograd.

Ah, da, to govore pijandure po beogradskim kafanama? Ma, jok, bre, to govori narodni poslanik! Pa, valjda, i narodni poslanik može da ide u kafane? Može, ali on to ni pet-ni šest, izjavljuje na televiziji grada Beograda u centralnoj političkoj emisiji. Pa, verovatno je urednik–voditelj reagovao na takvu gnusnu optužbu?! Ma, jok, bre, ritmičko poskakivanje stomačića dežmekastog voditelja, ukazivalo je na to da mu se ta izjava neobično dopada. Njegov „govor tela“ jasno je poručivao: „To, Meho, tooo, to“!

U Srbiji deca bojažljivo otvaraju voćni sok, plašeći se da iz boce ne iskoči bradati čika sa ružnim osmehom Iznoguda (Is-No-Good), čiji je imenjak znao da proguta Crvenkapu sa sve babom, i koji je nešto i prasiće maltretirao. Sveprisutni čika kome su sve televizije ovoga sveta tesne otkako se preokrenuo, pa će još malo početi i iz praznih frižidera da nam iskače. Čika, kome su otklon od đenerala Mihailovića i priklanjanje đeneralu Kapičiću, omogućili da postane miljenik naših medija, takvih kakvi su.

Neposredno pred pisanje ovog teksta jedan od eminentnijih naših novinara slatko se ismejao za vreme emisije posvećene aktuelnim dešavanjima na Kosovu. Šta je u kosovskoj drami toliko smešno, da se jedan glavni urednik vodećeg dnevnog lista tako lepo zabavi?

Da li je smešno to, što stotine srpskih porodica ne zna šta se sa njihovim najbližima desilo, nakon što su ih terorističke šiptarske bande kidnapovale?

Da li je smešno to, što 250.000 izbeglih Srba nije ni blizu povrataka svojim domovima?

Da li je glavnom uredniku vodećeg dnevnog lista smešno to, što nam državu najmoćnije sile ucenjuju uslovima, čijim ćemo ispunjavanjem dobrano dovesti u pitanje budućnost naše dece? Pretpostavljam (u stvari, verujem) da mu to nije smešno. A šta je onda?

Ovakvo medijsko jednoumlje omogućilo je i analitičaru Milanu Nikoliću da pre neku nedelju u udarnom talk-show-u B-92 preporuči „humano preseljenje“ Srba sa Kosova u druge delove Srbije, koji su iz nekog razloga opusteli. Sad će se Prizrenci pozdravljati sa „dogodine u Knjaževcu“. Šalu na stranu, na ovako gnusan i čak fašistički, rekao bih, predlog, niko ne reaguje!? Ni novinar, ni uredništvo dotične televizije, ni državni organi, a ni EU čija su usta puna slobode i ljudskih prava.

I konačno, javio se i gradonačelnik prestonice, Dragan Đilas, koji je u emisiji „Oko“ na javnom servisu sasuo lavinu optužbi na račun Srba sa Kosova. Te kako nam oni sprečavaju put ka Evropi, te kako oni moraju da slušaju šta im Borko kaže, da bi na kraju sve začinio otrcanom frazom, kako na Kosovo ide ne znam već koliko miliona, te kako zaposleni na Kosovu primaju duple plate, a što je ordinarna laž, na koju – pogađate, novinar-voditelj ne reaguje.

Optužiti Srbe za antisemitizam, rasizam, neonacizam (mada ne znam otkud, neo, kao da su Srbi izmislili nacizam, a ne Nemci), u Srbiji je danas vrlo popularno, profitabilno i moderno. Evropski, rekao bih. Braniti Srbe i Srbiju na tim istim medijima je gotovo nemoguće. Zašto? Zato što istina i čast više ne vrede, osim kod onih koji se opredele da ostanu van političkih tokova. Za one koji su IN, istina i čast nisu bitni.

Još u 19. veku novinarstvo je nazvano „sedmom silom“ (nakon: Engleske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke i Italije). Taj termin umnogome ukazuje na moć koja je još tada prepoznata kao potencijal novinarstva. Danas je taj potencijal dokazan i razvijen, te usavršen novim medijskim sredstvima i režijama.

Kako je novinarstvo kod nas evoluiralo? Junaci političkih emisija na našim medijima su isključivo glasnogovornici „druge Srbije“,koji se vrte kao lutke na pokretnoj traci. Povremeno se, ikebane radi, pozivaju i ljudi svesni značaja očuvanja naroda, države, jezika, pisma, ali se strogo vodi računa da budu u manjini, pa da im se ako ništa drugo, barem usled „kratkoće vremena“, ili emitovanja reklama ne dozvoli da razobliče ovo medijsko ponižavanje Srbije . Baš nekako u tim trenucima „moramo ići na reklame“ ili moramo „završiti jer sledi neka omiljena serija“, i tako dalje. Takvom medijskom tehnologijom postiže se privid slobode medija, a suštinski se afirmišu krajnje antidržavni principi, na krajnje totalitaran način. Ova haranga se vodi na gotovo svim elektronskim medijima, korisnicima nacionalnih frekvencija.

Šta se to sa nama zbiva, da čak i očigledne činjenice zamenjujemo ordinarnim glupostima, samo ako ih mediji plasiraju? Možda ne bi bilo čudo da se to dešava drugim narodima. Drugi narodi možda nisu imali takve eklatantne primere medijskih manipulacija, kao što su višedecenijske manipulacije kojima smo mi izloženi. Drugi narodi su ih možda osetili, ali im se nisu ponavljale. Zabrinjavajuće je to što se nama ponavljaju. Mi smo plodno tlo. Kod nas se svaki kalem laži prima.

Neko će reći da je najteže vreme kada smo mi bili izloženi medijskim manipulacijama prošlo, a to je ono ratnohuškačko novinarstvo iz „devedesetih“. Drugi će, pak, reći da je prošlo vreme manipulacija a-la CNN, kada su Srbi zaista predstavljeni kao crni đavoli, a koje su opravdale najezdu „milosrdnih anđela“. Ma koliko grubo zvučalo, za obe manipulacije se može naći opravdanje. Za prvu: radilo se o ratu, novinari nisu imali iskustva, narod je iz straha usvajao čak i laži kao istinu, jer su u strahu velike oči. Druga, pak, lansirana je iz najjače svetske fabrike manipulacija, medijske logistike Pentagona, koja je imala jasnu svrhu, i koju barem većina nas nije usvajala kao istinu.

Međutim, ono što se danas u medijskoj sferi dešava znatno je opasnije, jer je postalo pravilo. Nema danas Mile Štule ili Kristijane Amanpur, ali su tu naše perjanice novinarstva, Dragani, Zorani, Olivere, za koje se ne može reći da su neobavešteni i neinteligentni. Naprotiv. Kako je onda moguće, da pored takvih vrsnih novinara, bude uspešno plasirana teza da su Srbi sa severa Kosova napali vojnike KFOR-a? To je smešno, ali istovremeno i tragično. Ne razumem ikoga ko može da poveruje u takvu zamenu teza. Razumem da novinari vole vesti poput: „Čovek ujeo psa“, ali onda treba i saopštiti koji čovek kog psa (na primer: vodoinstalater Žika iz Borče ujeo psa Džekija…).

Umesto toga, mi dobijemo saopštenje NATO i to je istina. Čime nas je to NATO toliko zadužio da mu slepo verujemo: Markalama, Račkom, Milicom Rakić?

A šta se, zapravo, desilo: nemački vojnici u ponedeljak uklanjaju nasilno barikadu na potpuno za njih nevažnom pravcu. Nasilno, upotrebom vatrenih, hemijskih i tehničkih sredstava. Za dva dana svi mediji (mislim na naše) optužuju narod da je napao NATO i da će nas to eliminisati da postanemo kandidati za EU. U četvrtak Angela Merkel jasno saopštava da Nemačka neće dozvoliti Srbiji da postane kandidat. I krug je zatvoren.

Kad smo već kod Nemačke, baš bih voleo da neki naš medij istraži, otkud tako žestoko angažovanje Bundesvera na severu Kosova, koji je inače francuska okupaciona zona?

Mogao bih i sam to razjasniti, ali sada kao svaki pravi Srbin moram prekinuti rad, jer počinje omiljena serija, u kojoj ćemo videti da li je Ajša zaista prevarila Mehmeda ili je to opet neki Fatimin marifetluk. Nakon toga, moram hitno u kladionicu da proverim kvote za Drugu lihtenštajnsku ligu. Pa ćemo o ozbiljnim temama, čim se steknu uslovi.

Aleksandar B. Đikić

Izvor: NSPM

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka