Informacioni centar "Komentar"

U rumunsko-srpskim analima nešto novo. Poznati stručni, ali veoma popularni rumunski mesečnik „HISTORIA” u svom novembarskom broju, posle mnogih decenija ćutnje među rumunskim istoričarima i publicistima, punim glasom je progovorio o jednom izuzetnom spomeniku srpske vojničke slave koji se nalazi na rumunskom tlu. Po svemu sudeći, ovo znamenje spada među najveće, ako nije i najveći takav spomenik izvan srpskih granica. O njemu se već 85 godina pažljivo brinu –pravoslavni Rumuni.

Mnogo šta se dešavalo sa tim skoro neverovatnim belegom zajedničke srpsko-rumunske istorije o kome se, nažalost, i kod nas malo zna, a koji je pokazao da ponekad i mrtvi Srbi mrse svetske račune.

U rubrici posvećenoj jednom davnom događaju časopis se na cele četiri stranice, sa mnoštvom autentičnih ilustracija, osvrće na „manje poznatu epizodu iz Prvog svetskog rata” i piše kako su se srpski dobrovoljci našli na rumunskom frontu, u Dobrudži, koju zapljuskuje Crno more.

„Tokom vekova, od svih suseda Rumunije, jedini sa kojima naša zemlja nikada nije bila u oružanom sukobu, bili su –Srbi. Narodna mudrost veli: ‘Rumuni imaju samo tri prijatelja – Dunav, Crno more i Srbe’. Naravno, kao i među svim komšijama, dolazilo je povremeno do manjih ili većih nesporazuma, ali do ratova – nikada. Naprotiv, u velikim nevoljama, dva naroda nisu oklevala da se late oružja i da se uzajamno ispomažu. Još 1389, prilikom velike Kosovske bitke Srba sa Otomanima, vojvoda Mirča Stari poslao je svoju vojsku u pomoć knezu Lazaru. Pola milenijuma kasnije, za vreme Prvog svetskog rata, Srbi su pritekli u pomoć Rumunima sa jednom svojom dobrovoljačkom divizijom, koja je, u žestokim bitkama na dobrudžanskim poljima, dala teške žrtve u krvi”. Autor ove studije Romulus Kaplesku se oslanja na mnoštvo istorijskih činjenica i dirljivo opisuje „neverovatnu odiseju hrabrih srpskih ratnika”…

Maja 1916. u ruskoj Odesi, u prisustvu cara Nikolaja Drugog, tadašnji srpski premijer Nikola Pašić uručuje borbeni steg Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji (18.868 oficira, podoficira i vojnika), sastavljenojod Južnih Slovena, uglavnom Srba, koji su živeli u Austro-Ugarskoj i bili mobilisani u njenu vojsku. Oni su na Ruskom frontu mahom dezertirali ili bili zarobljeni. Zadojeni rodoljubivim osećanjima, dobrovoljno se svrstavaju pod steg srpske vojske. Komandni sastav sačinjavalo je 200 srpskih oficira i podoficira, koji su prebačeni u Rusiju sa Solunskog fronta nakon nezamislivo smelog dugog putovanja kroz minska polja i zamke nemačkih podmornica po Egejskom i Sredozemnom moru, kroz Kanal Lamanš, Severno more, sve do ruske luke Murmansk. A odatle – železnicom – na jug, do Odese.

Te iste godine, posle dužih oklevanja, Rumunija stupa u rat na strani saveznika. Ali, nemačke trupe, pod komandom maršala Makenzena, brzo probijaju front i nadiru u rumunsku teritoriju. Naročito teška situacija nastaje na južnom, Dobrudžanskom krilu fronta, gde Nemci prodiru zajedno sa razjarenim Bugarima. Rumunima u pomoć pristiže jedan ruski korpus, a sa njim i Prva srpska dobrovoljačka divizija. U krvavim bitkama, često u jurišima na bajonet pod vrelim dobrudžanskim suncem, Srbi, rame uz rame sa Rumunima, ispoljavaju neverovatnu hrabrost i izdržljivost. Preko 3.000 njih polažu svoje živote na dobrudžanskom ratištu. Šest hiljada ih je ranjeno i obogaljeno. Na stotine nestalo…

Deset godina kasnije, 7. septembra 1926., u znak duboke zahvalnosti i pošte prema žrtvama srpskih ratnika palih za slobodu na rumunskom tlu u bitkama od 26. avgusta do 12. oktobra 1916, rumunski kralj Ferdinand i njegov zet Aleksandar Prvi Karađorđević (oženjen 1922. rumunskom princezom Marijom) na najsvečaniji način otkrivaju u Meddžidiji „Belu piramidu”, veličanstvenu spomen-kosturnicu, sagrađenu od Venčačkog mermera, a u kojoj počivaju posmrtni ostaci viteških srpskih ratnika sa svih dobrudžanskih bojišta. Spomenik se nalazi na pravoslavnom groblju, na jednoj uzvišici do koje vodi „Aleja srpskih junaka”.

Od tada rumunske vlasti brižno održavaju taj naš veliki beleg. O „Beloj piramidi” stara se i Liga rumunsko-srpskog prijateljstva. Na podnožju spomen obeležja svake godine se održavaju dirljive manifestacije, polažu venci, drže pomeni, evocira rumunsko-srpsko bratstvo po oružju. S pravom Romulus Kaplesku piše danas o „simbolu iz Meddžidije”. „Nije preterano govoriti o postojanju meddžidijskog duha”.

Autor teksta u HISTORIJIu taj duh uključuje čuvenu Malu antantu, činjenicu da kada je Hitler 1941. rasparčavao okupiranu jugoslovensku teritoriju, i pored vršenog pritiska, Rumunija nije htela da uzme nijedno njeno parče. Pominje, takođe i gigantske Đerdapske hidroenergetske čvorove, kao i stav Rumunije da ne prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. „Naša zemlja ne namerava da prizna novi entitet sve dok ne dođe, kako je rekao predsednik Basesku, do direktnog sporazuma između Beograda i Prištine”.

Godinama smo odlazili do „Bele piramide”. Prisustvovaliodavanju vojničkih počasti, sviranju državnih himni dveju zemalja,molebanima, polaganju venaca, održavanju prigodnih govora. Rumunski medijio tome nisu obaveštavali javnost. Ne samo poslednjih godina. Već odavno. Posle tridesetih godina 20. veka naša spomen-kosturnica našla se u potpunoj senci ovdašnje javnosti. Reči o njoj se nikako nisu uklapale umeđunarodne igre.

Kada je u godinama pred Drugi svetski rat Rumunija stavljena na Hitlerovu orbitu, nikako nije bilo zgodno da se pominje da su se u Dobrudži 1916. Rumuni borili protiv nemačkih osvajača. Posle rata, pak, a naročito u Čaušeskuovo „antisovjetsko” vreme, nije bilo „poželjno” da se govori o tome da su se Rumuni „nedavno” u Dobrudži zajedno borili sa onim istim Rusima koji su im oduzeli Besarabiju. Da se ne bi govorilo o Nemcima i Rusima u dobrudžanskim bitkama, nije se govorilo ni o Srbima. U takvim političkim okolnostima glavni junaci iz Meddžidije, pali srpski ratnici, izbegavani su kao nešto što remeti razne računice.

Posle toliko godina, evo sada, jedan ugledni bukureštanski istorijski časopis skida koprenu sa velikog i slavnog belega srpskog slobodarskog junaštva. Ispada da se „duh Meddžidije” najzad spaja sa onim evropskim, da se on glasno priznaje.