RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]
Русија

„Дан победе“ или „Дан Европе“?

„Дан победе“ или „Дан Европе“? 16.05.2011.Leave a comment

Девети мај обележава се у европским земљама на различите начине, различитим поводима и уз различите симболе. За једне, то је Дан победе, дан када је нацистичка Немачка, 1945 године потписла капитулацију чиме је означен крај фашизма на европском тлу. За друге, то је пре свега Дан Европе, односно дан сећања на Шуманову декларацију којом је 1951. године почео процес европских интеграција; најпре заједничке производње угља, затим челика, па привреде и на крају Европе уопште. У појединим земљама, ова два датума се обележавају истовремено са нејасним разграничењем –  недовољно јасним опредељењем који је од њих значајнији.

У свему томе постоји и једно питање које се намеће само по себи и које може да унесе одређену политичку димензију: да ли једно обележавање, односно догађај, може да засени онај други и самим тим омаловажи га, обезвреди и наведе у други план. И, што је још неповољније, да се то чини прикривено али са провидним намерама да би се затамниле историјске чиненице или у најмању руку одређени историјски догађаји приказали у другачијем светлу.

За Русију нема никакве дилеме: девети мај је Дан победе над фашизмом, један од највећих, најсветлијих државних и националних празника и она га тако обележава. Дан Европе у Русији готово нико не помиње, или помиње само у контексту догађаја на међународном плану.

Да сасвим укратко констатујем. На Црвеном тргу у Москви и овог деветог маја одржана је војна парада којој су присуствовали председник Дмитриј Медведев, премијер Владимир Путин и други највиши државни руководиоци. Обраћајући се ветеранима, учесницима параде и грађанима, Медведев је рекао да што више време одмиче, то јача уверење у значају Дана победе. Њега памтимо и обележавамо ми, а памтиће га и будуће генерације. Дуг је будућих поколења да чувају мир достигнут резултатима победе над фашизмом. Медведев је поздравио ветеране и других земаља који су се борили против фашизма рекавши да је девети мај био и остао наш заједнички празник.

Приликом сусрета са ветеранима, претходног дана, Медведев је рекао да војне параде поводом Дана победе треба да се одржавају сваке године. Оне имају огроман васпитни значај. Повремено чујем да није баш упутно трошити новац на овакве догађаје, да би било боље да га дамо ветеранима. Али, гледајући параду, људи виде да имамо борбено способну армију која може да изврши све задатке у одбрани земље. ,,Без патриотског васпитања држава може да се претвори у обичну крпу’’ – рекао је Медведев. Он је са ветеранима попио легендарних фронтовских 200 грама вотке и закусио кашу од хељде. То се ратних година следовало на свим фронтовима.

У једној изјави, уочи Дана победе, Медведев се дотакао и неких питања која задиру у неке осељиве политичке теме, што ми је у ствари био повод да напишем овај текст.

Медведев је јасно ставио до знања да се о Другом светском рату, његовом почетку и резултатима, па самим тим и о Дану победе, не размишља свугде исто и да има тенденциозних, недобронамерних ставова и оцена, па и покушја ревизије историјских чињеница. Рекао је да руководство Немачке заузима ,,достојну позицију,, што се тиче догађаја око Другог светског рата, али да има и ,,другачијих схватања’’. Немачка канцеларка Ангела Меркел дошла је у Москву прошле године на обележавање 65-годишнице победе над фашизмом ,,иако је сви у томе нису подржавали’’. ,,Није јој било баш једноставно да дође за такав догађај у Москву’’ – рекао је Медведев.

О покушајима прекрајања историје московски медији пишу већ годинама а поједини коментатори и политичари позивају на узбуну. Повод је настојање појединих кругова на западу да на тенденциозан начин прикажу догађаје из Другог светског рата који је однео десетине милиона људских живота, пребаце одговорност у једнакој мери на Немачку и Совјетски Савез, да минимизирају улогу Црвене армије и совјетских војсковођа у победи над фашизмом, да Совјетски Савез представе као империју зла, подсећајући при томе да је Русија земља- наследница и да се ни од ње ништа добро не може очекивати.

Руски председник Дмитриј Медведев потписао је маја 2009. декрет о супротстављању фалсификовања историје на штету Русије, а познати политичар Сергеј Шојгу јавно је предложио да се лица која негирају одлучујућу улогу Совјетског Савеза у победи над фашизмом позову на кривичну одговорност.

Лист ,,Комсомолска правда’’ је још 2009. године поставио питање: зашто је истина о Великом отаџбинском рату често беспомоћна пред лажима? Шта треба урадити да се то спречи?

Познати руски војни коментатор Виктор Баранец каже да су ,,клевете о нашој победи достигле такве размере да се наше власти морају озбиљно размислити’’. ,,Давно је дошло време да се држава умеша у тај проблем. Треба ту тематику законом регулисати. По престоничним књижарама се могу наћи мемоари нацистичких војсковођа фон Бока, Манштајна и Гудеријана, али не и Васиљевског, Рокосовског, Коњева и других совјетских војсковођа. То је просто смешно’’.

Поједини коментатори указују на још једну чињењцу. Тек од пре пар година, девети мај се први пут масовније обележава као Дан Европе. ,,Измислили су Дан Европе да би потиснули сећање на Дан победе који би у догледној будућности требало и сасвим заборавити. То се ни по коју цену не сме дозволити –  кажу званичници.

Званичну Москву својевремено је озбиљно не само забринуло, него и наљутило то што је Парламентарна скупштина Савета Европе током лета 2009. усвојила докуменат којим се практично поистовећују нацизам и стаљинизам. Члан Комитета при Председништву Русије за сузбијање фалсификовања историје, доктор историјских наука, Наталија Нарочницкаја, назвала је ову одлуку скандалозном. Она сматра да њено доношење није само излажење усусрет бившим совјетским балтичким републикама, него има и политичку позадину.

То је исто као када бисмо изједначили гусенице и коале зато што се и једни и други хране листовима еукалиптуса – каже Нарочницкаја. Задатак је очигледан: жеља је била да се умањи победа Совјетског Савеза у Другом светском рату, која појединим земљама никако не да мира. Оне су већ одавно почеле да фалсификују смисао тог рата и престале да гледају на Хитлерову теорију о неједнакости људи. Неки на западу желе да убеде свет да је стаљинизам био исто што и хитлеризам, односно да је Совјетски Савез био исто што и Хитлером Трећи рајх.

Тиме се не само фалсификује историја, него и одлуке великих државника запада тог времена. Ни Де Гол ни Черчил нису изједначавали Стаљиуна са Хитлером.

Одлука Парламентарне скупштине Савета Европе нема правну снагу, али за Русију она је звоно на узбуну које говори да Русија мора да брани своју историју не само на нивоу историчара него и на државном нивоу – каже Нарочницкаја.

А о покушају прекрајања историје и њеном наопаком изучавању има веома много доказа. Руски медији пренели су пре пар година резултате анкете међу британским ученицима средњег узраста (од 9 до 15 година) на основу којих се види да се у британским школским програмима недовољна пажња посвећује историјским чињеницама из времена Другог светског рата. Један недопустиво велики проценат ђака одговорио је да је Хитлер био – селектор немачке фудбалске репрезентације. Ако не желе, нека децу не уче да је Хитлер напао Совјетски Савез и изазвао Други светски рат – каже руски коментатор. Али британска деца треба бар да знају да је Хитлер бомбардовао Лондон и покушао да Британију ,,потопи’’ у Атлантик.

Више него било која друга земља, Русија има разлога да обележава девети мај као Дан победе. То јој дају за право огромне жртве које је током рата поднела. Око двадесет седам милиона жртава, десетине хиљада разрушених градова и села, огромне патње народа, као и одлучујућа улога у победи над фашизмом. ,,То нам нико не може одузети и то се нити може нити сме заборавити’’ – кажу у Москви.

Ја лично, имам о свему томе не само више разумевања од обичног недовољно упућеног човека, већ и на све гледам са више емоција. Због професије којом се бавим, био сам на свим подручјима великих битака током Другог светског рата у Европи: надомак Москве где се у касну јесен 1941. водила одлучујућа битка за совјетску престоницу; на подручју Лењинграда који је ратних година био у блокади пореко 900 дана, код Курска, где се водила највећа тенковска битка у историји ратова, у Стаљинграду где је после вишемесечних борби сломљена кичма немачког Вермахта, у Мурманску у чију је луку стизала помоћ у оружју и војној техници од савезника.

Сећам се епизоде на широком пољу код села Прохопровка између Курска и Бјелгорода где је вођена тенковска битка. Из Москве сам отишао тамо на годишњицу те битке, негде крајем деведесетих година. Насред поља подигнут је монументални споменик, а у селу, Прохоровки, црква светог Петра и Павла у славу палим борцима. Подаље од места где су биле званичне личности, једна бака изнела је насред поља сточић, застрла га чаршавом и поставила неколико колачића и по коју воћку. У покој душе двојици синова који су у бици погинули – изгорели у тенковима тако да ни остаци нису могли бити покупљени. А имали су само осамнаест, односно деветнаест година. Бака гледа далеко, у празно, усахлим очима. Сузе су давним – давно истекле, плушапатом каже бака. Сада чека да се на небесима придружи синовима.

Онај ко је био на Пискарјевском меморијалном гробљу у Лењинграду, на Мамајевом Кургану код Стаљинграда, ко се упозна са догађајима тамо ратних година – не може да остане равнодушан.

Имам много пријатеља, познаника и другова у Москви и Русији. Огромна већина њих изгубила је током ратних година неког од предака: деку, баку, или неког другог рођака.

Владимир Путин је у једној прилици објаснио зашто људи који су преживели ратне страхоте скупљају мрвице са стола после обеда да се не баце. Било је периода када су и такве мрвице биле драгоценост. Није онда ни чудо што је код старије генерације стално присутна крилатица: ,,само да рата не буде’’ – каже Путин.

Зато се у Русији Дан победе не заборавља и обележава се на достојан начин. Тако је било, тако је сада и тако ће бити у будућности.У Москви кажу да немају ништа против Европе. Напротив: Русија је део Европе – и географски и културно и историјски и на сваки други начин. Жели да има најбоље могуће односе са свим земљама континента, а нема ништа ни против обележавања Дана Европе – ако то обележавање значи афирмацију јединства, демократије, слободе и других цивилизацијских вредности. Москва се међутим не може сагласити да Дан Европе потисне из сећања један истински празник не само за Русију него и за друге народе у Европи и у свету – Дан победе; дан када је практично завршен највећи ратни сукоб у историји цивилизације и сломљена кичма највећем злу човечанства – фашизму. Такви покушаји који се могу назрети нису добронамерни, политички коректни и – што је суштински значајно – воде ревизији историје.

Ђорђе Милошевић

Сродни чланци:

Оставите одговор