RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]
Геополитика

Има ли НАТО будућност?

Има ли НАТО будућност? 11.05.2011.Leave a comment

У домаћој  јавности већ пуну деценију траје расправа о уласку Србије у НАТО војни савез. Ову расправу одликују две константе: понављање међусобно крајње супростављених аргумената „за“ и „против“ атланских војних интеграција  који се само поткрепљују додатним интерпретацијама а у складу са новонасталим околностима, као и неравноправни третман у главним електронским и писаним медијима у корист лобиста за улазак Србије у окриље НАТО-а. Насупрот томе, огромна већина јавности све време је јасно „антинатовски“ расположена.

Аргументи против уласка Србије у северноатланску војну алијансу добро су знани. Њихови заговорници указују да би тиме Србија легализовала бомбардовање Србије и Републике Српске током деведесетих година прошлог века, као и сецесију Косова и Метохије, јужне српске покрајине; да би се ступањем у овај војни савез рескирало увлачење у туђе ратне авантуре у далеким земљама, угрозили своји геополитички па и економски интереси и погоршали односи са традиционално савезничким земљама; да би се на тај начин, заправо, само угрожавала безбедност Србије уз излагање већим, беспотребним ризицима; да би раст војних трошкова услед реорганизације по НАТО стандардима (укључујући куповину оружја и опреме од кључних чланица овог савеза) био превелик, а инвестиције (поготово у време светске кризе чији је епицентар управо у срцу главне земље НАТО-а) не само неизвесне, већ и крајње илузорне. Ту су и бројни разлози моралне, историјске, миротворне и уставоправне природе против уласка у војни савез који је током претходне две деценије био, и то непорециво, ударна снага кроз коју су туђи интереси остваривани на штету српских интереса.

Аргументи НАТО лобиста зато су усмерени насупрот овим ставовима, са циљем њиховог оповргавања или релативизовања. Они наводе да би, без обзира историјат улоге НАТО-а на Балкану и бомбардовања Србије и Републике Српске, Србија уласком у овај војни пакт постала део великог система колективне безбедности који дугорочно повећава сигурност и смањује трошкове издатака самосталног система одбране, то јест војних капацитета у пуном обиму. Заступајући ткз. „неемотивни“, „прагматични“ став, заговорници НАТО интеграција сматрају да чланство у њему не само да повећава безбедност обзиром да су већина земаља у окружењу већ чланице овог војног савеза, већ тврде и да трошкови војне реогранизације дугорочно нису економски оптререћујући, јер сигурност овог савеза повлачи са собом економске инвестиције, фондове за неповратну помоћ и могућност приступа тржиштима којима се повећава животни стандард становништва. Они поричу да би приступање овом савезу легитимисало бомбардовање из 1999. године. Признавање косовске независности, по њима, не би било постављано као услов уласка у овај војни савез, већ они заговарају приступ по коме „проблем Космета сигурно нећемо решити сами или са пријатељским земљама које не признају Косово као независну државу“[1], већ тек  унутар безбедносних структура које омогућавају решавање спорних питања попут граничних проблема и права мањина у суседним државама између њених држава чланица, и то мирним путем. Такође, они поричу аргумент да ће српска деца ратовати у далеким земљама чињеницом да је наша војска од 2011. постала професионална, да у њој више нема регрутације омладине,  те да би у мисије ове врсте ишли само професионалци, по својој слободној вољи.

Српска јавност, апсолутном већином опредљења против даљих НАТО-интеграција, аргументе НАТО лобиста углавном доживљава као замену теза, те смешу неистина и полуистина. Свој негативан емотиван став према војном пакту који ју је нештедимице бомбардовао пуних 78 дана, не сматра нерационалним – већ искуственим и моралним, док наводни прагматизам и „реализам“ заговорника атланских интеграција види као неморални опортунизам са крајње проблематичним интересним циљевима. Јасно јој је да чланство у овом савезу који је истрајно деловао против српских интереса у најширем смислу те речи, у поред успостављених механизама мирног решавања спорова, не представља никакву гаранцију нити даје иоле озбиљнију могућност за ефикасно остваривање свог утицаја и остваривање својих виталних интереса.

Мултиполаризам и атланске перспективе

Оно што у јавној полемици око атланских интеграција по правилу недостаје је узимање у обзир шире геополитичке ситуације у свету и перспективе савремених међународних односа, као и практични и концепцијски ћорсокак у коме се током последњих година нашао НАТО савез, који се по правилу, пренебрегавају.

Још пре избијања светске економске кризе међународни односи су почели да се драстично мењају у правцу мултиполаризма, тако да је криза само убрзала ове трендове. Економска моћ Запада неминовно губи своју превагу, чије се тежиште пребацује на Исток, у пацифички регион и Евроазију, уз стварање регионалних сила које полако прерастају у глобалне (Бразил у Латинској Америци, Индија итд). За пет година, чак и ако би се ствари одвијале по инерцији а нови таласи кризе не би ескалирали на Западу, Кина ће по БДП достигнути САД. За осам година земље БРИК-а премашиће својом економском снагом збир економских потенцијала Европе и Северне Америке. Ове земље од почетка кризе страховито инвестирају на просторе Латинске Америке и Африке које су, као вековна колонијална и неоколонијана подручја, представљале пан-области на чији су рачун свој напредак градиле капиталистичке империје Северне Америке и Европе. Популациона експолизија, идеолошка потрошеност прича којим се оправдавала стратешка контрола кључних ресурса (пре свега енергетских), корумпираност кијентелистичких трећесветских режима и неспособност, чак и у најачој компоненти западне моћи – оној војној – да се успешно воде „асиметрични ратови“ у Трећем свету (Ирак, Авганистан) само су нови моменти у прилог опадања моћи Запада. Северноафрички и блискоисточни таласи побуна за сада су само вид покушаја „преветнтивног преусмеравања“ општег незадовољства како би се средњерочно колико-толико очувале позиције Запада са краја прошлог миленијума. Оне у суштини не отклањају дубинску претњу прерастања „фебруарских“ фаза арапских револуција у „октобарске“,  са могућим исходом великог регионалног хаоса који би се завршио са радикалним исходима у виду потпуног „искакања“ ових простора из сфере западног утицаја.

Како војна моћ прати економску, културну и политичку, ова нова, у знатној мери већ поодмакла прерасподела светске моћи, одразиће се и на поље војно-безбедносних савеза. А ту су ствари сасвим јасне: НАТО је сила у опадању, па је мало смислено „постати савезник онима којима припада прошлост и дононекле припада садашњост, али неће и будућност. Када већ током 90-тих година, у време када су САД и НАТО били у напону снаге, нисмо били у том друштву, неразумно је да у њега улазимо онда када је одмакла фаза његовог опадања. НАТО – амерички брод полако али сигурно тоне, и док многе многе земље које су на њему биле када је тамо владало изобиље смишљају елегантан начин да га напусте, нама се представља да нам се исплати да се на њега укрцавамо.“[2]

Размере НАТО конфузије

Опадање моћи НАТО–а огледа се у преплитању практичне и концепцијске кофузије која је током одмицања прве деценије новог миленијума постала све очигледнија. Његова оригинална историјска улога била је да служи као одбрамбени савез западноевропских и северноамеричких земаља од совјетске војне претње током Хладног рата, између 1949 и 1989. године, или, како Бриселски споразум од 4. априла 1949. године одређује – да представља одбрамбени савез који реагује једино ако буде нападнута једна од њених чланица, а који ради у складу са приципима УН и мирном приступу решавању спорова. После слома Варшавског пакта и реал-социјалистичког блока предвођеног Совјетским Савезом, НАТО је изгубио свог непријатеља због кога је био створен.

На врхунцу америчког постхладноратовског тријумфализма, у Првом заливском рату против Садама Хусеина, НАТО је по први пут, једногласном одлуком свих чланица и једини пут са мандатом СБ УН, интервенисао изван територија својих чланица, занемарујући у потпуности члан 5. сопственог уговора о оснивању. Био је то пут којим се овај војни савез, реторички се залажући за борбу за људска права и демократију, претворио у силу ткз. „хуманитарног интервенционизма“ први пут у пуном обиму испробану против Срба у грађанском рату на просторима бивше СФРЈ, а потом и на Србији, односно КиМ.  Ова нова улога НАТО-а – ткз. „стратегија управљања кризама“, њихова наводна превенција или каснија пацификација уз упорно ширење на исток, према границама Руске Федерације – доктринарно је уобличена на педесетогодишњицу НАТО-а, у јеку бомбардовања Србије. Тада се НАТО ослободио свих географских ограничења свог деловања и суштински раскинуо са дотадашњим принципима Повеље УН[3]. „Рат против терора“ након 11.септембра 2001. описаној новој намени НАТО-а дао је само нове приоритете и довео до  (како се касније видело краткотрајног) консензуса који је резултирао интервенцијом у Авганистану. Убрзо потом, током војних и дипломатских припрема за инвазију на Ирак, САД су изгубиле подршку „старе Европе“ (Француске и Немачке) које су ставиле вето на ангажовање НАТО-а у Персијском заливу, тако да су Англоамериканци били принуђени на самосталну војну акцију. Након ове кризе у евро-америчким односима више ништа није било исто: ирачки рат је дубоко подрио афирмацију нове улоге НАТО-а, а каснији самити атланског војног савеза, попут онога у Букурешту 2008. године, оставили су отвореним све постојеће проблеме и суштинска унутрашња размимоилажења. Европске државе, не одустајући од намере да изграде сопствене војне снаге (што су Англоамериканци сваком приликом осујећивали или бар, колико су могли, успоравали), постављале су питања о сврси овог војног савеза и његовој будућности. Насупрот томе, САД су игнорисале дубока размимоилажења и обезбеђивала пријем у окриље савеза нове, источне чланове, јачале преко њих свој утицај, планирајући размештање противракетног штита близу Русије уз истовремено војно примицање њеним границама.

Исходи ратних авантура на Истоку додатно су поткопавали смисао таквог ангажмана атланског војног савеза. Англоамерички унилатерализам је крајем протекле декаде био принуђен да се постепено извлачи из ирачког ратног гротла који гута људе и средства, док је „савезничка“ Грузија у лето 2008. доживела озбиљан војни пораз од стране руских оружаних снага. Ситуација у Авганистану по НАТО је, ипак, најтежа. НАТО концепција се на простору „гробља империја“ нашла у практичном ћорсокаку. Са изузетком британских, канадских и холандских трупа, војни допринос мимо снага САД је пуко симболичан, и, упркос прокалмацијама о доприносима заједничким напорима, у стварности је бекористан. Моге европске НАТО чланице не дају дозволу за употребу свог персонала у ноћним акцијама, нити у појединим опаснијим регијама под контролом талибана. У овом „кочењу“ далеко предњачи Немачка, док многе друге НАТО-чланице, у којима је јавно мњење у апсолутно већински расположено за повлачење својих трупа из ове земље, све гласније наговештавају да ће се повући са авганистанског ратишта.

Актуелни ваздушни удари на Либију против Гадафијевог режима само додатно показују све новије и све дубље практичне пукотине унутар овог савеза. У „бомбашком интервенционизму“ предњаче Британија и Француска са залеђем у Сједињеним државама, док остале чланице НАТО пакта ћутке и нерадо прате овакав развој ситуације. Немачка гласно негодује, уздржавши се од гласања у прилог интевенцији у оквирима атланских структура, свесно се померајући из трансатланског центра гравитације ка савезништвима са земљама БРИК-а. И друге значајне чланице пакта, попут Турске, са зебњом и негодовањем прате бомбардовање Либије у страху да се оно не претвори  још један „западни рат против муслиманске земље“. Конфузно деловање НАТО-а дубоко се рефлектује на стабилност Европске Уније. Либијска криза је „показала да чак ни главни фактори ЕУ – Италија, упоредо са Француском и Немачком, стајала је на изворима уније – не могу да реше све противречности постављене у основе приликом њеног формирања, резимирају аналитичари. Интереси појединих земаља и даље превлађују над заједничком европском идејом. У редовима саме западне коалиције сазрева раскол. САД су већ обуставиле активно учешће у војној операцији. Данас  основни терет сносе француске снаге, ускоро  морају да се укључе и Британци. Међутим, главно је да Европа, изгледа, покушава да нађе алтернативне варијанте решења тог конфликта..“[4]

Ништа мања од практичне је и концепцијска конфузија НАТО-а, то јест доктринарна поставка њеног будућег функционисања и деловања која се могла видети на самиту НАТО-а у Лисабону крајем 2010. године. Због дубине и економске кризе и кризе односа између западних чланица – савезника, нови статешки концепт НАТО-а за наредну деценију постављен је прешироко: потврђујући преданост заједничкој одбрани као темељу евроатланске безбедност, уз ширење претњи из члана 5. оснивачког уговора на све њихове могуће облике – од нуклеарних, преко терористичких до сајбер напада – колективна безбедност се са ширег војног плана шири у правцу цивилног. У исто време се не само залаже за „ресетовање односа“ са Русијом и њеном придруживању најшире постављеном концепту колективне безбедности, већ се, на речима потпуно супротно стратешким намерама ширења на исток током претходне две деценије, Русија позива да учествује у заједничком одбрамбеном нуклеарном штиту и другим облицима стратешког партнерства.  Но, тиме се само заклања општа конгфузија у којој се оставља могућност да свако ко је довољно снажан ради шта хоће и колико хоће, у складу са својим интересима, док ће други сносити одговорност и могуће последице, и све то под најшире постављеним и самим тиме недефинисаним доктринарним приступима под којим све може да се подведе[5].

Томе у прилог говоре и изјаве најважнијих НАТО званичника. „Секретар  НАТО Јенс Фог Расмунсен на недавно окончаној конференцији о безбедности у Минхену („безбедносни Давос“ пошто окупља најзначајније личности у питањима безбедности) рекао да би НАТО требало да постане „глобални безбедносни форум “, „ да ће своје место тражити у политичким сферама, пошто су оружане интервенције постале неприхватљиве за већину чланица НАТО савеза.“[6] Идеолози попут Бжежинског по питању будућности НАТО-а употребљавају магловите термине попут „безбедносне мреже“  и одбацују донедавне идеје, попут оне „Принстонског пројекта о безбедности“, да НАТО постане идеолошки дефинисан као „глобални савез демократија“. Бжежински и његови следбеници данас се више залажу у прилог реалполитичких савеза са европским и ваневропским регионалним силама по појединим питањима и у појединим, ad hoc ситуацијама. Зато вашингтонски стратези, попут Чарсла Капчана, са правом постављају питања да ли се унутар концепције о претварању у „глобални безбедносни форум“ односно „центар глобалне мреже за кооперативну безбедност“ крију два или више потпуно различитих приступа који покривају и унилатералне, и билатералне и мултилатералне приступе са међусобно супростављеним интересима, или се, чак, иза ових свеообухватних формулација и генерализација улога и циљева будућег атланског савеза, више не крије ништа осим тога да свако гледа себе и своје тренутне позиције, које се временом удаљавају.

Назначену концепцијску и практичну конфузију атланских интеграција српски национални интереси у сфери безбедности требало би да сагледају на прави и потпуни начин. У том смислу, отворена) сарадња са свим релевантним безбедносним факторима у свету, укључујући и оне на Истоку, уз очувања не само тренутне неутралности, већ трајне активне неутралности Србије као државе, и маневарски и стратешки представља много бољи приступ од формалног и фактичког укључивања у један војни савез. НАТО  не само да је радио на штету српских виталних интереса, он не даје никакву реалну основу која омогућава да се ови интереси у било каквом значајније обиму унутар њега у будућности остваре. И сами главни геостратези на Западу све мање стидљиво признају да се више не зна ни шта овај савез представља, ни у ком правцу иде. Тим пре или више се не зна нити шта, ношен сопственом конфузијом и нарастајућим унутрашњим противуречностима, атлански савез малим и сиромашним земљама попут Срибје, осим укључивања у озбиљне проблеме и размирице, може уопште да донесе.

Напомене:

[1] Живуловић Владан, Интерес Србије да уђе у НАТО пакт је економија, Политика, 20. 01. 2010.

[2] Анђелковић Драгомир, Због будућности: не у НАТО, Срби у НАТО, Видовдан, 2010, стр. 8

[3] О скраћеној историји трансформације НАТО војног савеза видети Живковић Марко, Историја НАТО савеза, Двери српске,  бр.41, Београд 2009. стр.4-11

[4] Глас Русије, Афрички раскол Европе, 23.04.2011

[5] Више о будућности НАТО-а у студији Goldgeier James, The Future of NATO, Council of Foreign  Relations, Council Special Report no 51, February 2010, Washington DC

[6] Бисенић Драган, У сусрет новом стратешком концепту НАТО алијансе, Данас, Београд, 20.02.2010

Др Александар Саша Гајић

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор