RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Евроазија Небојша М. Крстић

Савез Русије, Белорусије и Југославије (2) – сукоб евроатлантске и евроазијске геополитичке парадигме

Савез Русије, Белорусије и Југославије (2) – сукоб евроатлантске и евроазијске геополитичке парадигме 10.11.2000.Leave a comment

У обилном и обимном репертоару митова Новог светског поретка данас се посебно истиче манипулативна прича о неизбежности, неопходности и многоврсној пожељности такозваних „евроатлантских интеграција”. Када се непристрасно разгрне заводљива амбалажа ове синтагме која пледира да буде образац новомиленијумске „политичке коректности”, уочава се следећа чињеница која изискује веродостојну геополитичку интерпретацију. Наиме, фамозне „евроатлантске интеграције” нису ништа друго до перфидни еуфемизам за бруталну стварност или, како би Збигњев Бжежински неумољиво прецизно рекао, ради се о „три момента која данас одређују геополитичко стање у свету: први пут у историји 1. једна држава је истински глобална сила; 2. једна неевроазијска држава је на глобалном плану доминантна држава; и 3. централном ареном глобуса, Евроазијом, доминира не-евроазијска сила” (З. Бжежински, Велика шаховска табла – амерички примат и његови геостратешки императиви). Није потребан превелики умни напор да би се схватило да је мит о „евроатлантским интеграцијама” уствари опора истина из политичко-окултне лабораторије Трилатерале и Билдерберга о досад невиђеном пројекту глобалног тоталитаризма на свим нивоима људског постојања.

Другим речима, израз „евроатлантске интеграције” није ништа друго до вашингтонска слаткоречивост којом се заогрћу стварне хегемонистичке, тачније, окупаторске намере. Управо то најдиректније и без икаквог околишања каже (јуна 1999. године) већ поменути Бжежински: „Европа је још увек амерички протекторат”! Дакле, мит о „евроатлантским интеграцијама” јесте сурова стварност о глобалном америчком примату, то јест окупацији Евроазије и, наравно, „њене западне периферије – Европе” (Бжежински).

У контексту свега реченог јасно је да се србски народ у новијој историји, а поготову у последњих десет година, налази на ветрометини двеју непомиривих геополитичких парадигми: 1. евроатлантске (у којој је Европа сведена на амерички протекторат а Србија на потпуно безначајан и у сваком погледу маргинализован тзв. „ентитет” без икакве геополитичке, економске и војне релевантности и у још горем положају него што је то данас БЈР Македонија); и 2. евроазијске (у којој је Европа истински европска и у сваком погледу самосвојна). Намеће се суштински важно питање како пронаћи и артикулисати своје србско место у овом геополитичком ковитлацу? Другим речима, како сачувати свој духовни, национални, државотворни и геополитички идентитет? Управо савез Русије, Белорусије и Југославије нуди најоптималније решење у сваком погледу. Пре свега, овај савез јесте наговештај будућег повезивања православних народа који једини могу и морају да представљају истинску и најделотворнију противтежу америчком хегемонизму и исламском фундаментализму. Овај савез је реално предиспониран да буде кондензациона тачка догледних евроазијских интеграција које се већ сада уочавају у лику стратешког анти-НАТО партнерства Москве, Пекинга и Делхија. И, као што је наш угледни војно-обавештајни аналитичар генерал Душан Вилић умесно и тачно констатовао, Нови светски поредак и САД као његов главни и најревноснији промотер, достигао је свој зенит од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Његова демонска снага налази се на силазној путањи. Слутећи своју неминовну пропаст, САД желе да у паклени амбис нестанка повуку што више држава и народа.

Небојша М. КРСТИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор