Информациони центар КОМЕНТАР
Почетак » Спољна политика

Србија после Путина

Готово у свакој шали има бар зрно истине, а некада су оне и у потпуности истините. Таква је досетка коју је пласирао један амерички сатиричар, устврдивши да је вођење спољних послова вид књиговодства. Другим речима, свака од страна укључених у међународну сарадњу педантно сабира и одузима шта даје, а шта добија. То не значи да међу спољнополитичким „рачуновођама“ не могу да постоје и топле емоције. Оне су добра подлога за интересну сарадњу, али посао је посао. Зато „причу“ о Путиновој посети Београду – поготово што је ових дана њој посвећено много пажње – ваља усредсредити на оно шта Руси желе од Срба, а Срби од Руса, и куда нас то води.

НАТО ИГРАРИЈЕ

Често се чује да је за Москву проблем ако Србија уђе у НАТО. То је само делимично тако. Русима је у војном погледу то небитно; због нас тај пакт неће ојачати. Штавише, многи стручњаци сматрају да је био делотворнији док су га чиниле само државе тзв. „Старе Европе“, а да га је садашња „источна“ хетерогеност ослабила. Још када се НАТО папазјанија додатно допуни са нама – па ми, Хрвати и Албанци почнемо инаџијски да се свађамо унутар атлантских структура – у Москви би могли весело да се смеју. Ипак, Русија је против уласка Србије у НАТО. Зашто је тако?

Ступање наше земље у Северноатлантски савез имало би симболички ефекат. Било би настављено ширење НАТО-а на исток, а Русији је битно да се тај тренд не прелије на постсовјетски простор. Друго, руско јавно мнење, које здушно подржава Србе (много више је просрпско него власт), било би увређено приступањем Србије НАТО-у. Бугарска је то учинила, али од Русије није очекивала активну подршку за очување територијалног интегритета, што Србија тражи, као и потпору за Републику Српску. Због резигнације јавности, Москва, вероватно, не би драстично променила своју политику, али би се осећала непријатно. Многи би јој унутар Русије поручивали да је изиграна, односно био би нарушен имиџ њене прагматичне, одмерене али ефикасне, спољне политике.

ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСТ

Неутралност Србије иде и наруку руском предлогу новог модела европске безбедности, који је по неким мишљењима за Москву најважнија спољнополитичка иницијатива. Кремљ је 2009. године, као основ за даљу разраду, предложио нацрт „Уговора о безбедности у Европи“. Кључни део УЕБ-а предвиђа да државе које га потпишу не предузимају активности које угрожавају безбедност других потписница, односно да чланице војних савеза преузму обавезу да инсистирају да они поштују територијални интегритет и суверенитет других земаља.

Предлог не игнорише постојеће војне пактове у Европи (НАТО и ОДКБ – „руски“ одбрамбени савез), већ их заједно са неутралним земљама уклапа у целовит систем заснован на поштовању међународног права. Јер, намера му је да се превазиђу, а не продубе конфронтације. Ни Русији, ни ЕУ, а сигурно ни Америци – иако то, од острашћеног настојања да успори рушење тзв. „новог светског поретка“, у пуном обиму не схвата – то није у интересу.

Русији је од значаја да се и Србија у својству ванблоковске земље укључи у разраду УЕБ-а, а не да она, пошто је он актуелизован, уђе у НАТО. Путин сигурно није дошао у Београд да нам само то каже, али далеко је од тога да је питање атлантских интеграција небитно као што се у нашим медијима неретко тврди. Тим пре што од нашег односа према НАТО-у и УЕБ-у, као и другим питањима битним за Русе, у немалој мери зависи и руски став према ономе до чега нам је стало.

ЕНЕРГЕТСКА ГЕОПОЛИТИКА

Русима је важно да Србија промени однос према њиховом капиталу. Наравно, поготово у условима кризе Београду је драго да се појаве руски инвеститори, али Москви је стало да њима – као на пример раније Аустријанцима – буде широм отворен и банкарско-финансијски сектор. У Србију намеравају да дођу релевантне руске банке и осигуравајућа друштва, а и даље је актуелно преузимање неке српске банке. То наравно има везе и са руском енергетском геополитиком.

Поред неоспорне изградње „Јужног тока“, улагања у гасно складиште и НИС, Русима је битно да, на овај или онај начин, уђу у Електропривреду Србије. Поред економског интереса Москве, ствар је и у томе што би Србија, свестрано енергетски повезана са Русијом, са њом развила много чвршће стратешко партнерство него са САД, када би којим случајем ушла у НАТО. Психолошки и сваки ефекат тога би, наравно, био много већи ако би наша земља остала неутрална.

Русима је свакако интерес да, на софистициран начин прилагођен нашој локацији, Србија буде подстакнута да што потпуније уђе у руску енергетско-економско-политичку сферу. Због тога је Путин дошао у Београд, као што је боравио у Љубљани ради тога да Словенија, на начин прилагођен њој, буде повезана са том сфером. Разуме се, у контексту тога, Русима је битно да где год за то постоје пословни интереси буде продубљена привредна сарадња како са Србијом тако и Словенијом, односно да руска страна буде укључена у важне инфраструктурне пројекте у нашој земљи (нпр. реконструкција железничке мреже). Јасно, Руси су заинтересовани и да Србији продају све што она намерава да купи, а они могу да понуде, а то је неколико ловаца неопходних за дугорочну контролу ваздушног простора.

СРПСКА СТРАНА МЕДАЉЕ

Да пређемо на српску страну терена. Нама је у интересу да добијемо што потпунију подршку Русије у вези са заштитом националних интереса, где год је Москва спремна да нам је пружи. А спремна је то да чини у вези са КиМ и РС, док то углавном није вољна да ради – а тако је било и за време претходне, много националније владе – када су у питању Хрватска (где руска дипломатија никада озбиљно није ни поставила питања статуса прогнаних Срба) или Црна Гора. Русија, независно од Србије, има своје рачуне у некадашњој српској Спарти, а у контексту настојања да гради постамеричку Европу на темељу сарадње са Немачком, Хрватску третира као зону њеног утицаја. Уз то, неће ни да се замера када директно није заинтересована, ма колико се радило о малој али национално врло самосвесној држави. У свему значај има и традиционално присуство руског обавештајног фактора у Хрватској, односно личне везе и симпатије произашле из тога.

Да скратимо причу, далеко је од тога да смо за Моску зеница ока, али је на неким за нас веома важним државно-националним пољима – из интереса, али и начелних симпатија према нама – спремна да нас подржи и више него што се актуелна власт усуђује да то затражи. Уз то, и објективно нам одговара што веће присуство руског капитала. Режим, оптерећен евроатлантским сновима и обавезама према онима који су му помогли да се устоличи, гледао је да то избегне док год се надао да ће капитал стићи са друге стране. Сада је и њему јасно да се то неће десити, а земљи су неопходна свежа средства, и отварање реалних пословних перспектива, као што је опсежно ангажовање српске грађевинске оперативе у вези са грандиозним припремама за олимпијаду у Сочију (2014) и Светско првенство у фудбалу које ће 2018. године бити одржано у Русији.

Што се тиче енергетике, свакако би било лепо када не би толико зависили чак ни од пријатељске Русије. Но, нико други нам реално не нуди да преко нас пређе магистрални гасовод, нити је спреман на такву нафтно-гасну сарадњу која би нас у том погледу учинила лидером на постјугословенском простору и релевантним фактором у југоисточној Европи. На страну што није исто да ли нам је енергетско-стратешки партнер неко ко је признао тзв. „државу Косово“ или онај ко је на страни наше целовитости.

ИСТЕРИВАЊЕ НА ЧИСТИНУ

Долазак Путина у Београд прилика је да наши званичници о свему реченом размисле,  те да прекину да траће наше време. Вашингтон нам је – са организовањем економског Самита југоисточне Европе у Балтимору, на начин да је Косово, и по цену изостанка наше земље, третирано као држава – по стоти пут демонстрирао какву Србију жели. А то је Србија која игра, чак и самосакатећи се, како он свира, а за то осим илузија ништа не добија. Србији – у циљу подстицања њене пуне кооперативности (читај дизања рука од КиМ) током актуелних преговора са Приштином – Европски повереници Америке поручују да је чак реално да до краја ове године не постанемо ни кандидат за ЕУ.

То је на неки начин добро јер саможиве власти, којима пре избора треба неки успех, нагони да поведу избалансирану политику према Русији. Значи, за очекивати је да буду спремније да без околишења уђу у склапање и реализацију обострано корисних, енергетских, финансијских и политичких аранжмана. А иако не би требало правити прекомерну помпу од тога, те уместо евроатлантског сањати евроазијски сан, они су реални и Србији носе знатну корист. Но, после реченог ипак треба направити малу ограду.

Могуће је да актуелна власт поново игра спољнополитички покер. Као што се сетила Русије и Кине, стубова српске спољне политике, када су 2009. године запели преговори са ММФ-ом, а потом је искамчивши шта је хтела поново градила само онај европски стуб. У среду су потписани неки споразуми, изречене високопарне фразе, „потврђено“ стратешко партнерство између Србије и Русије, али то је све могуће пренебрећи. Поготово када власт и није баш пупчаном врпцом везана за КиМ. Међутим, мислим да се то неће десити. Вероватно је и она, досадашњим потпуним потцењивањем од стране Запада, подстакнута да колико-толико поведе Србију путем који је у складу са интересима нације и глобалним геополитичким кретањима.

РЕЧИ ИЛИ ДЕЛА?

Путин је уверио официјелни Београд и српску јавност да ће пројекат „Јужни ток“ бити реализован, те да Русија истински нуди Србији руку ради много потпуније економске и политичке сарадње. Учињени су и неки конкретни кораци у смеру којим треба да се упутимо како би ојачали економску моћ и унапредили геополитички значај, чак и са становишта европских интеграција. Сада смо сувише оријентисани на ЕУ, а то нас неће брзо одвести ни у Унију. Пре ћемо доспети у њу, не улазећи у то да ли нам се тако нешто исплати, ако са других страна нисмо економски и политички изоловани.

Угледни амерички генерал Л. Норстер  (1907-1988), својевремено је рекао: „Спољна политика не може да има већи ауторитет и делотворност од силе која стоји иза ње.“ Несумњиво је тако, а ми сарадњом са Русијом радимо у прилог подизања наше економске и сваке друге силе. Москва – као што је случај са Вашингтоном – не жели да нас претвори у свој војно-политички сателит или да угрози наш територијални интегритет. Отуда, Русија и нема намеру да нас ради тога ослаби, већ нам пружа шансу да на начин компатибилан њеним интересима ојачамо.

Ми некада мислимо да нам Русија не помаже довољно, али она без глорификовања њене улоге ипак ради у прилог многих наших интереса, а не наноси нам никакву штету, што САД свесрдно чине. А да ли ће и актуелни режим – тако што ће у свим сегментима учинити руски капитал једнаким западном, односно, на начин који нас не угрожава уважити руске спољнополитичке интересе – повести одговорнију националну политику, и тако престати да иде наруку онима који нам нису пријатељи, убрзо ћемо видети. Посета руског премијера прошла је у ружичастом светлу, али речи лете а дела остају. А више пута смо се већ опекли о оно што је режим учинио. Надам се, јер властодршци имају све мањи маневарски простор, да овај пут неће бити тако и да је Јеремић био у праву када је изјавио да ће Србија бити јача после Путинове посете.
мр Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ
Извор: Магазин „Печат“

Сродни чланци:

Подели ово са пријатељима!

1 коментар

  • Токарев каже:

    Путине Србине!
    Дочек Путина од стране народа је показао да народ може а се мобилише да крене напред, али је потребан вођа као Путин, који је одлучан у борби против мафије и олигарха, одлчно брани земљу, јасан, агилан, коректан, спреман на акцију , продуктиван!

Остави свој коментар

Мораш бити пријављен како би оставио коментар.

Најчитаније од 1. септембра до данас

Категорије

Препоручујемо

Анкета

Да ли се власт труди да Србију "на мала врата" учлани у НАТО, мимо воље својих грађана?

Погледај резултате

Loading ... Loading ...

Коментар на Фејсбуку

RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]

RSS Непознат довод

Добродошли!

Добродошли на Информациони центар Коментар, најстарији портал српских патриота.

У току су радови на редизајну, па те молимо за разумевање, пошто поједини делови портала још увек нису у функцији.