RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]
Наша Србија

Да л’ смо Срби ил’ смо „буве“?

Да л’ смо Срби ил’ смо „буве“? 18.03.2011.1 Comment

„Посејах змајеве зубе а изникоше буве“
(Хајнрих Хајне)

Деведесетих година, када се српски народ суочио са агресијом САД и клијентских („савезничких“) држава те велесиле (прво на РСК и РС, а онда и Србију), Белорусија се као ретко која земља солидарисала са нама. Усред НАТО агресије на Србију, 1999. године, белоруски председник Александар Лукашенко, ризикујући живот, долетео је у Београд како би исказао подршку нашем народу.

Настојао је, колико год је могао, да приволи и администрацију Бориса Јељцина да истински помогне Србији, а не да од читаве кризе прави само позориште за унутрашњополитичку употребу. Но, Јељцин – заокупљен пљачкањем свог народа, снисходљив према западу а равнодушан и према виталним руским интересима – ништа није урадио за Србију.

БРАНИ КУЧЕ ДА ТЕ УЈЕДЕ

Говорећи о тзв. косовској кризи, Александар Лукашенко је пре  неколико година поновио да је требало бранити Србију, и да је он то предлагао 1999. године. Јер, како је нагласио, „ми и Русија имали смо све потребно за тако нешто“. Председник Лукашенко је подвукао да братски српски народ, нападнут од стане евроатлантских зликоваца,  није смео да буде препуштен суровој судбини коју су му наменили. Како је без околишења рекао: „то је била издаја“. Наравно, не од стране руског народа, већ његове тадашње саможиве и анационалне власти.

Пријатељске изјаве у вези са Србима којих смо се сада присетили, и тако братски однос према нама када смо били у најтежем положају, није имао ни један други светски политичар значаја Александара Лукашенка. И то би морали да ценимо. А како ми белоруском народу и његовом руководство враћамо? Према њима се понашамо као разне мизерне, квислиншке државице према нама током 90-их година. Да би се додворили Бриселу и Вашингтону, као лешинари кљуцамо интересе земље која не да нам ништа нажао није учинила, већ је према нама доследно исказивала братску солидарност.

На захтев ЕУ, како би се и на тај (подмукли) начин квалификовали за статус кандидата, актуелни режим је одлучио да уведе санкције Белорусији. На страну то што споменути статус много не значи: Турска је већ дуго „кандидат“, а јасно да ће ући у Унију „када на врби роди грожђе“. И да није тако не би смели да према другима поступамо као многи наши суседи и регионални „пријатељи“ према нама (90-их и после 2008. године, у вези са косовском сецесијом). Уосталом, њима је лако. Њихово национално наслеђе не обухвата ништа иоле налик косовском завету, и српској традицији чојства и јунаштва, па можда и смеју да поступају бедно. Али ми не смемо! Иначе чупамо из својих душа све оно због чега смо имали право да будемо поносни што смо Срби!

ЂОН УМЕСТО ОБРАЗА

Према нама се пријатељски односио и лидер либијске револуције – пуковник Гадафи. И то онда када смо били не само стигматизвани и нападнути од стране Запада, већ и сатанизовани у великом делу исламског света, који је некритички стао на страну босанско-херцеговачких муслимана и косовско-метохијских Албанаца.

Вероватно је муслиманској, арапској Либији било још теже да истраје у пријатељству према Србима него православној, словенској Белорусији. А како се наш естаблишмент односи према легитимним властима Либије, суоченим са побуном испровоцираном од стране истих центара моћи који су бомбама засипали Београд, те помогли геноцид над српским народом у Републици Српској Крајини? Борис Тадић и његова клика солидарисали су се са српским крвницима а не арапским вождом који је доследно исказивао пријатељство према нашем народу. Србија се, кад већ не може другачије у друштво „евро-унијата“, срамно прикључила санкцијама ЕУ против Либије.

Татари имају изреку: „Од срама црвени само образ часног човека“. Стога не треба ни рећи да наши властодршци не црвене због онога што нажао раде српским пријатељима. Када су већ индиферентни према судбини свог народа, зар је и за очекивати да их је брига за друге нације? Наравно, с изузетком оних за које им је од стране ментора наређено да морају да буду мажене и пажене. А наложено им је да тврде да су Хрвати, Шиптари, Турци – племенити народи и велики српски „пријатељи“. И да морамо да им указујемо дужно поштовање. Клање и драње Срба у даљој и скоријој прошлости не сме да буде препрека за то. Штавише, пожељно је и да те „инциденте“ заборавимо а умислимо да смо ми њима нанели зло.

ГЕОПОЛИТИЧКA БУГАРИЗАЦИЈА СРБА

Генерације Срба су учене да је „Бугарин“, у геополитичком смислу, синоним за нешто негативно. Није то без основа. Руси су ослободили Бугарску 1878. године, а Бугари су им убрзо окренули леђа и почели да шурују са другим силама. Срби су током 19. века свесрдно помагали бугарски национално-ослободилачки покрет, а чим се Бугарима указала прилика, посегли су за српским етничким територијама. Да и не говоримо о мучком брегалничком нападу 1913. године, или још подмуклијем забијању ножа у леђа Србије 1915. године. Додуше, и режим Милана Обреновића напао је 1885. године, иако Србија није била угрожена, Бугарску. То је за осуду. Но, није се радило о нападу из потаје у „бугарском стилу“, већ о класичној објави рата. Отуда, велика је разлика између Сливнице и Брегалнице. Зато, макар у моралном погледу, не постоји никаква разлика између последње бугарске подлости и недавног завођења санкција Белорусији и Либији од стране официјелног Београда!

Срби су, према критеријумима геополитичког срама, изгледа, постали „Бугари“. Наравно, увек је за тако нешто гро кривице на властодршцима а не народу. Али, није ни народ невин. Јер, кротко ћути. И то не само док режим другима чини зло, већ и багателише виталне интересе сопствене државе. Каква је била реакција на прошлогодишњу косовску капитулацију, са повлачењем аутентичне српске резолуције (која је такође била капитулантска) и потоњим усвајањем евроатлантске (до крајности антисрпске) резолуције? Никаква. Народ је седео код својих кућа, слушао режимске лажи и гледао затупљујуће ружичасте забавне емисије. То и сада чини док квислиншка власт издаје наше пријатеље али и прогања српску омладину која је имала смелости да се 10. октобра прошле године супротстави потпуној моралној деградацији нашег друштва.

СРАМОЋЕЊЕ ПРЕДАКА

Према једном грчком миту, принц Кадмо – оснивач Тебе – пошто је убио опаку аждају, по наређењу богиње Атине, посејао је зубе усмрћене немани. Из њих су изникли храбри ратници, уз чију помоћ је потом основао споменути славни град античке Грчке. Инспирисан древним грчким митом, велики немачки песник и патриота Хајнрих Хајне (1797-1856), једном је рекао: „Посејах змајеве зубе а изникоше буве“. Тим речима Хајне је желео да изрази своје разочарење младим немачким генерацијама, које се нису развијале у духу у коме је он желео да их усмери. А шта би тек о нама рекли Милош Обилић или Карађорђе? Од стида вероватно не би ни проговорили!

Докле ћемо да срамотимо претке? Нек нас однос марионетског режима према Либији и Белорусији, ако то већ није успео његов став према сопственом народу, подстакне да о томе размилимо. Зло се некада боље уочи када се окоми на друге људе. Од силне патње и упоредног испирања мозгова, некада кожа толико одебља а вијуге закржљају, да постанемо неосетљиви на све оно лоше што се нама чини.

Наравно, при томе не мислим на читаоце Видовдана и других национално-одговорних медија. Они су одавно већ спознали срж истине. Мислим на већину Срба који зуре у ТВ справе за спаљивање мозга и апатично сањају о бољем животу. Но, на нама је, који смо национално свесни, да их подстакнемо да размисле о томе зашто постају недостојни да носе српско име. И зашто они који га блате, ни њима лично ништа добро неће пружити. Не ради се ту о компензацији бољим животом за национално и морално посрнуће.

АКТИВНО НАЦИОНАЛНО ПРОСВЕТИТЕЉСТВО

Како је говорио Антонио Грамши – познати италијански марксистички политичар и теоретичар прве половине 20. века – промена свести је „молекуларни процес“. Она подразумева упорни, упакован у мале дозе како не би постао контрапродуктиван, утицај на људе. Тако се постепено али сигурно мења свест индиферентних маса, односно оне се бар делимично преводе у активну сферу. А речено могу да чине, у виду директног деловања, и појединци и групе које не контролишу велике медије и немају значајна материјална средства, али знају шта желе да постигну, и спремне су да у прилог тога вредно раде.

То је путоказ за све нас. Уместо да останемо јалови заточеници великих идеја и да ишчекујемо месијанске спасиоце – те жељни промена умишљамо да их видимо у лику претенциозних самозванаца који то нису – почнимо сами, на „грамшијвски“ начин, али национално просветитељски, да делујемо у свом непосредном окружењу. Тако ћемо, ма колико наизглед кроз мала врата, и себе и друге да поведемо ка истински бољој  будућности. На таквој подлози брже ће изнићи дрво националног препорода – свакако помоћу радикалнијег приступа – када за то сазри тренутак, а и пре тога, мало по мало, учинићемо да ова земља бар у нечему буде боља.

Када се закомеша нешто већи сегмент јавног мнења од оног који је већ суштински, а не тек површно, национално свестан, и „жути“ или неки други потенцијални властодршци који сада олако тргују српским националним интересима, моралом и поносом, то ће бар обазривије и самим тим у мањем обиму радити. И то је нешто док не дочекамо ослобађање и обнављање Српства! А до тада, желим да се извиним – ма колико „наше“ санкције имале пре симболички него практични карактер – белоруском и либијском народу. Срамота ме је због онога шта им раде евроатлантски петоколонаши који владају Србијом.

мр Драгомир Анђелковић

Сродни чланци:

One comment

Оставите одговор