RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Спољна политика

Како се Београд реванширао Гадафију?

Како се Београд реванширао Гадафију? 11.03.2011.1 Comment

Годинама, скоро сваке недеље, у моју суботичку редакцију свраћао је вереник Карле дел Понте. Био је то човек који је Дел Понтеову редовно сачекивао на београдском аеродрому или код владе Србије, када би ова долазила да безуспешно тражи генерала Ратка Младића.

Око његовог врата за ту необичну свадбену прилику висио је венац исплетен од белог лука, помало налик на оне хавајске, а у рукама је носио љуту црвену хоргошку паприку – наговештај његових озбиљних мушких намера, транспарент, слику или какву љубавну поруку. Сваку његову блискост са тужитељком Хашког трибунала, српска полиција увек би дискретно осујетила, а несуђени младожења би одлазак високе гошће из Србије сваки пут морао да сачека на неком дискретнијем месту.

Гадафи – српска прича

Муамер ел Гадафи био је пријатељ свих Југословена, али пре свих Срба којима је нарочито веровао. Веома близак свом узору Јосипу Брозу Титу, председнику и маршалу Југославије, од наше државе куповао је знање и индустријске производе, а продавао јој сировине. Посматрано из евроатлантске перспективе данашње Србије, то изгледа нестварно попут лета српских космонаута на Марс.

Од седамдесетих до средине осамдесетих година прошлог века, Гадафи је од Југословена купио око 250 војних авиона, приде резервне делове, комплетну сервисну апаратуру, авио-инжењерско знање и обуку. Био је то уктатко посао из економске бајке, који Јужни Словени неће моћи ускоро да испричају.

Пријатељство са Југославијом и Србијом, Гадафи није раскидао ни у време Слободана Милошевића и санкција које је српски народ трпео. Извори блиски тадашњим властима у СРЈ сведоче о замашним готовинским трансакцијама на релацији Триполи – Београд, захваљујући чему је, добрим делом, економија Србије успела да преживи санкције ОУН, плус испоруке драгоцене нафте.

Јавна је тајна у Србији да је заборављени авион, који се срушио 1996. године код Београда, био напуњен робом за Либију. С јесени исте године, западни медији подигли су били значајну прашину у вези српске фирме „ЈПЛ системс“ која је у то време, наводно, развијала неке балистичке пројектиле за Гадафија. Данас се тога више нико не сећа.

Триполи је пружио снажну подршку опстанку заједничке државе Јужних Словена, убеђујући муслимане у БиХ да треба да остану са Србима у једној држави. Све робе и услуге, Гадафијев режим плаћао је Југославији по свој прилици скупо и врло поштено.

После доласка ДОС-а на власт и одласка режима Слободана Милошевића, Триполи је априла 2001. године уплатио 1.745.000 швајцарских франака помоћи за СРЈ, тачније Србију. Срадња са режимом у Триполију настављена је, а да се Гадафијев режим изнутра није битније мењао. На крају, Муамер ел Гадафи одбио је да призна албанску независност на КиМ, иако је у фази отопљавања његових односа са западом од тог признања могао само да профитира.

Медији у Србији ревносно преносе коментаре и информације како НАТО гомила своје снаге око Либије због погажених људских права у тој земљи. Богате изворе енергената ретко ко помиње, а и то само онда када Триполи саопшти да их је заузео у некој контраофанзиви.

Да се разумемо: уопште нисам на фревенцији џамахирије коју води Муамер ел Гадафи, нити делим све вредности либијског друштва. Само дискретно сматрам да је Србија требало да сачува самопоштовање и да се не хвали раскидом веза са Либијом, ако је баш и била приморана да их кида. А ево и зашто.

Муја – српска прича

Радивој Милутиновић звани „Муја“, несуђени вереник Карле дел Понте, био је баснословно богат деведесетих година. Био је типичан изданак епохе. На своју свадбу позвао је град од сто хиљада људи. На дан његовог венчања пиће и храна били су бесплатни за свакога ко се затекао у његовом граду.

Попут скоро сваког новобогаташа, Муја је уживао у публицитету и притајеној зависти околине која му се улагивала. Водио је акцију спашавања слонице Твигице, спавао на травњаку пред камерама, чашћавао без мере свакога на кога год би наишао. Често се разметао, водећи по иностранству оне за које је мислио да су му пријатељи и оне новинаре који су му подилазили.

У то време обилато је у готовини финансирао и недељник, чије сам уређивање преузео касније, када је Муја већ био изгубио богатство и постао човек у исфлеканом оделу са венцем белог лука око врата. За тај недељник у своје време издвојио је новца, колико неко не заради за цео живот. Али, његово богатство је једног дана ишчезло.

Тако је пред мој уреднички сто једног јутра бануо човек благо запуштеног изгледа, ком се бивши „пријатељи“ и они које је нештедимице чашћавао више нису јављали ни на улици ни на телефон. Заобилазили су га у широком луку као пропалог човека трудећи се да забораве новац који су од њега извлачили кад год су могли. У рукама је носио чоколаду, произведену у фабрици коју је некада снабдевао сировинама и с којом је водио судски спор, покушавајући да поврати макар делић некадашњег богатства.

Схватио сам о коме је реч и од тога дана сваке недеље у редакцији му је, када би дошао, била послужена врућа кафа, уз љубазност и разумну дозу разговора. Од колега сам тражио стрпљење и разумевање за њега, чак и онда када би нам одвлачио пажњу са важнијих ствари. Сматрао сам да редакција, ако је редакција, треба да негује исти однос према њему какав је неговала и у време када је био богат, широкогруд и обожаван због издашних новчаних донација.

Мују сам последњи пут срео 3. марта на улици, у јеку евакуације Срба из Либије. У рукама је држао новине. Приметио сам један од крупних наслова: министар одбране Србије Драган Шутановац изјавио да је Србија прекинула сваку сарадњу са Либијом, напуштајући огромне послове у тој земљи. У наставку је писало и да званични Београд разматра вреди ли ове године уопште организовати Самит несврстаних, плашећи се ко би Либију уопште могао да представља. Негде је речено чак и да је ексклузивни интервју Гадафија српској телевизији Пинк, у ком је овај изнео своје виђење политичке и војне ситуације у Либији и око ње, био против интереса Србије.

Остале земље у окружењу Србије, које такође уживају либијско пријатељство али ни изблиза као Србија, нису наглашавале свој раскид свих веза са режимом Муамера ел Гадафија и било какву сервилност с тим у вези.

Само је хипокризија српске политике могла у једну раван да стави вођу Либијске џамахирије и осиромашеног српског милионера склоног егзибиционизму. Ово је била етопеја Србије на прагу њене евроатлантске будућности, која од ње очекује још доста одрицања сваке врсте. Или српски политичари само тако мисле, док мазохистички спроводе аутоцензуру над собом и потезима које чине.

Бранко Жујовић

Извор: http://www.crms.org.rs

Сродни чланци:

One comment

  1. Извињење Либијском и Белоруском народу,као и њиховим вођама.Политика коју спроводи ова квинслишка власт,неће проћи тек тако!

Оставите одговор