RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Небојша М. Крстић

Српско xамлетовско питање

Српско xамлетовско питање 07.11.2000.Leave a comment

У жедном тренутку времена штампарија је избацила ову књигу извесног поштованог припадника српске мисли: господина Небојше М. Крстића. Књигу која оружјем истине, студијским путем покушава објаснити суштину текуће народне трагедије, коби српске. Појавила се у „поноћ“ српске несреће која нас је запосела и не напушта нас, прве посетила опет, и на крају овог века и миленија, по неком неписаном историјском правилу. Кључни мотив писања ове књиге је опште ауторово расположење условљено срамним околностима у којима се нашла и српска јединка и колектив, сасвим близу пропасти. Немирење са стањем, огорчење и побуна овога српскога патриоте, мисленика и писца, дају жестину замаха писању и полемисању. Писању које је од самих почетака у ватри језичког израза и једнако гори, кали се и чисти у живој ватри полемичког кључа. Сама синтагма наслова књиге „Победити или нестати“ априори искључује извесне сумње и очајавања, упућујући на акцију, на њену праву полемичку бритку, јасну нарав. И као да је могуће само једно читање ове књиге, у једном смислу, и у једном правцу. Она је растерећена неког програмскго задатка који подразумева дупла читања, али тражи часове мира и концентрације. Њен се аутор не крије иза пројеката и неких пиротехника, он полази с материјалом сурових и сирових чињеница у овој свој видљивости и показаности, из конкретне очигледности света који је без стида изашао из своје нормалне животне свакидашњости и израстао у прворазредни историјски и цивилизацијски проблем времена. „Не смемо заборавити да Срби против себе имају највеће политичке и финансијске силе света: Немачку која се свети због српског отпора њеним хегемонистичким плановима, Америку која жели да се додвори нафтоносном исламу стварањем нове исламске државе на Балкану… и најзад папски Рим који Србима не опрашта православну шизму…“ , цитира Крстић генерала Пјер-Мари Галоа, саветника великог европског државника Де Гола. Зато мало остаје места чуђењу што је, како каже Небојша Крстић, „српски простор претворен у својеврсну лабораторију Новог светског поретка, у којој се геополитички, геостратешки, геовојни, геоекономски и георелигијски експерименти врше интензивније него на било којем другом делу планете“. Уважени господин Крстић показује да је сасвим могућ излазак из новог беспућа (подразумевајући пре свега, морално прегнуће) на пут могуће победе, која неће доћи брзо. Напротив. Пред собом видимо јунака здраве снаге и ума који нас води виделним путем, јер веурје (и тој вери да би победио и да би победили морамо му се придружити) у Бога и Светога Саву, у Косово и Обилића, у Горски вијенац и Његоша, у Светог Острошког Василија и Светог Николаја Велимировића, па му не требају савети врачара, видовњака, црних и белих магова, не, он озбиљно и самоуверено иде путем који видимо да је светлостан и христолик. XX век је век силних и злих империја које су се „другарски и братски у намери да нам помогну и усреће нас, најбоље и најсложније, најуљудније, и најразуђеније“ и пре и после, училе и кушале на Србима. Изгледа да су Срби неки заморчићи који су предоређени за то. Зато Крстић, српски рат, српске ратове измешта у домен светских интереса. У општој фабрици производње лажи, демагогије, реторике, функционише машина светскога газде и континуирана производња добрих савета, њега и његових, забринутих и заинтересованих за наш спас, па нас подсете, цинично, на ону стару максиму по којој је и пут у пакао поплочан добрим намерама. Болни расцеп који се десио у српском физичком, моралном, естетском и духовном бићу, за Крстића је обавезујући задатак писања ове књиге с идејом да дође до живих природних интеграција и исцељења. Те зато српски тренутак историје, српска лутања и несналажења, несрећа српска, српски парадокси и апсурди дају печат и акценат не само свакој страници, него можда могли бисмо рећи скоро свакој реченици у овој књизи. „Отровни сокови безнађа колају нашим клонулим мишићима и трују малаксало српско ткиво“ – примећује резигнирано овај млади господин. Истрајни борац за српство, уважени господин Крстић, једнако обрађује питање: како посрбити Србе, како их припитомити за своју веру, историју, за своје отачество, Србију и српске земље? Он пише и полемише на начин који разбуђује и трже из дремежа, не допушта мирење са постојећим, гони нас на акцију, помери с места, узнемири… Историјске ликове и личности, актере и сторије без лицемерја шиба, храбри и рехабилитује. Небојша не предвиђа и не прескаче неке табу теме српске историје и увек будући у динамици свога пута истине „жртвује“ на том путу много шта и садашње и прошло, извесне неокорисне и живе и мртве. Он зна и сви треба да знамо шта нам то (и чије) српско историјско може бити корисно, на шта и на кога у српској историји треба да се угледамо. И цитира, (кога би другог) оца Јустина Поповића: „Програм и план наше народне историје дали су нам наши свети цареви и краљеви, на челу са Светим Савом. У том програму и плану – све је свето и честито, све је бесмртно и еванђељско“. Свесно пробуђен и узбуђен читалац с аутором открива и доживљава умна, разборита разрешења заплета српске историје и „везаних“ чворова српске судбине. Писање о српској историјској стварности у оваквом поретку тема: Србија, Крстоносна, Живо предање, Пред Богом и људима, Одбрана вере, у свом јасном стилу и тону је условљено апокалиптичним временским тренутком који распиње српски онтос, а у потпуном је сагласју са ауторовом етиком, са његовим осећањем припадности овоме тлу и народу, и његовом православљу, а које значи припадност и европском тлу, култури и цивилизацији. У том смислу, од те Европе ако има и трунке благоразума, без извесних проблема би требали да буду потпуно прихватљиви и разумљиви скромни напори, да не кажемо захтеви овог освешћеног и трудољубивог Србина у циљу рестаурације националне српске државе. На жалост, скоро да смо безнадежни кад чујемо и овакве изјаве које избацује и надувава то антисрпско чудовиште Запада. Небојша у том правцу цитира извесног Семјуела Xантингтона који опомиње „Морамо да схватимо да се Европа завршава тамо где почиње православни и муслимански свет“. Као дубоки познавалац историјскога српскога и митскога, разумљиво је што Крстић „протежира“ косовски мит који је увир и исходиште српских бојева као боја између земаљске и небеске војске. Обилић и честити Кнез су митске личности и красе стегове свих српских страственика. „ПОБЕДИТИ ИЛИ НЕСТАТИ“ књига је писана за сваког писменог Србина, и она спада међу оне, доста ређе књиге, која нема тзв. повлашћених прилаза, пунктова, поља. Она не протежира неке модерне „писмене“ жанрове, свакој страници прилази се „крштеним српским језиком“, стопама брата Србина, свако поље књиге је повлашћено, сваком освешћеном крштеном Србину, овога временског тренутка, Додуше, скоро на сваком црном пољу ове књиге суочавамо се са спектром српских стереотипа, српскога изузетка, више усмрћујућег него животодавног: са обилићевским, бранковићевским, његошевским, обреновићевским, и карађорђевићевским, мишићевским, ранковићевским, ђиласевским јунаком. Жива драма у којој се нашао српски народ, а која условљава драматику изражавања и говора, скоро нигде не оставља немост и недореченост. Писање Крстићевског текста је лишено баласта неклапања и брљања, неокорисног хуманизма, интернационализма, пацифизма и сл. Стилске квалитете ове књиге, например: извесно говорничко казивање, често са епским одјеком, разуђено полемисање и писање, страсна и јетка метафора, снага и сликовитост језика… читалац будући стално у теми и полемици писца скоро да и нема кад да примети, они се примају као нормални; тек знамо да пошто нам је цео пут кроз књигу био страстан и уживалачки, то мора бити, поред осталог и због Крстићевог језика и стила. Књига пред нама, насловљена „ПОБЕДИТИ ИЛИ НЕСТАТИ“ открива да је ово хамлетовско животно питање-дилема, историјско питање овог народа, те тражи ангажовање свих његових здравих, умних и физичких снга, капитала његове историје и историјског памћења, најзад и његове умешности и уметности. Крстић га овде не поставља шућмурасто него јасно, не потихо него погласно, не са страхом, него храбро. Овом данашњем српском бити или не бити треба да приђе сваки Србин као војник: храбро, свесно и будно. Ово хамлетовско српско питање је избачено у драму данашње збиље, светске и српске, дакле није тајно, али има у себи нечега судбинског и тајанственог, апокалиптичног, извесног митског звука и акцента и тиче се опстанка митскога народа. Зар интуитивно не осећамо да иза њега стоји војник светлости. Овом књогом, писаном плански и промишљено, стрпљиво али смело, са уважавањем како православног честитог Србина тако и поштеног иноверца, овај млади Србин својом осведоченом писменошћу и познавањем заната писања, као и својом несумњивом ерудицијом, чини изузетан допринос савременом српском мишљењу у овом битничком српском тренутку, историјском, придружујући се кораку оних савремених Срба који корачају храбро и усправно, без очајвања. Верујем да га Бог управља те тако хода, помаже Бог. То верује и он и каже: „Једино уз помоћ Божју бива оно што бити не може – свеопшта духовна обнова и васкрс распетог Србства“.

Иван КОМОРИЦА

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор