RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Русија

Хиперсонична трка у наоружању

Хиперсонична трка у наоружању 13.02.2011.Leave a comment

Ваздушно-космичка одбрана (ВКО) Москве бића ојачана испорукама система земља-ваздух С-400, а већ је у припреми увођење нових система С-500 који су у експерименталној фази, изјавио је прошле суботе Валериј Иванов, командант оперативно-стратешке команде ВКО Ратног ваздухопловства РФ. „Масовно се наоружавамо и осавремењујемо новом техником. У Подмосковљу већ имамо С-400, али и даље добијамо и настављамо јачање“, поручио је Иванов у интервјуу на радију „Ехо Москве“, додавши да ће Москву убудуће бранити и нови ПВО системи, „панцир“ кратког домета. Подсетимо, пре неколико недеља председник Дмитриј Медведев најавио је формирање ВКО Русије…

СЦЕНАРИО НУКЛЕАРНОГ СУКОБА
А само два дана пре генерала Иванова, министар одбране Анатолиј Сердјуков одговарајући на питања у Државној думи, изјавио је да Русија гради нове системе противракетне одбране (ПРО), анализирајући могућност да САД једнострано иступи из споразума о стратешком наоружању СТАРТ-3, који су председници Обама и Медведев потписали априла прошле године у Прагу. Генерално гледано, ракетне претње Русији могу се поделити на две групе. У прву спадају америчке интерконтиненталне балистичке ракете (ИБР) и то је класични сценарио нуклеарног сукоба. Овој групи припадају и остали носачи, попут стратешких бомбардера и подморница. Све то је регулисано актуелним билатералним уговорима.
Ка овим изазовима били су оријентисани хладноратовски напори Москве ка изради таквог система ПРО који би омогућио „одбијање ограниченог нуклеарног удара на престоницу и централни индустријски регион“. Овај ПРО је стваран од 1958. године и успешно је тестиран 4. марта 1961, на полигону Сари-Шаган, када је антиракета В-1000 пресрела балистичку ракету. Овај систем ПРО, назван А-35, био је дорађиван и тек 1978, као модификовани А-35М, пуштен је у рад. Према званичним подацима, могући учинак био је прилично ограничен: гарантовало се уништавање само два таласа од осам балистичких ракета са по једном бојевом главом. Такође, проблем је био и у томе што су антиракете имале нуклеарне главе, па је „пресретање“ могло да буде опасно по житеље престонице.
После тога, држава је запала у кризу, па се на следећи корак чекало све до 1994, када је пуштен у рад осавремењени московски ПРО, под називом А-135. Процене експерта су указивале да је овај систем већ у старту био застарео, јер је прошло скоро 25 година од почетка радова до стављања у погон. И А-135 имао је иста ограничења као и претходни систем – није био у стању да заустави масовни нуклеарни напад. Делови овог система делују заиста импозантно, као што је чувена радио-локациона станица „Дон-2Н“, позната и као „московска пирамида“, због свог облика. Ипак, мада су озбиљна средства уложена, постоје индикације да је систем у приличној мери запуштен и застарео. Отуда и изјава министра Сердјукова о градњи новог ПРО.

У СКЛАДУ СА БУШОВОМ ДОКТРИНОМ
Тако је недавно бивши командант руског РВ и ПВО Анатолиј Корнуков описао стање руског ПРО као „жалосно“ и изразио озбиљну сумњу да би издржао иоле озбиљнији напад. Исто тако, и за руски ПВО и ВКО (укључујући ракетно-космичку одбрану РКО) оценио је да су „ограничено употребљиви за безбедност земље“. А према речима председника Академије геополитичких проблема генерала Леонида Ивашова, московском ПРО је истекао рок трајања јер није обнављан скоро 20 година.
Заменик Ивашова, Константин Сивков, износи још суморнију слику, посебно када је реч о системима за рано откривање и упозоравање. „Југозападни и северни правци су нам потпуно отворени. Раније се то компензовало за рачун великог броја сателита, али сада је наша орбитална групација значајно смањена и не може да извршава те задатке. Треба узети у обзир и развој противсателитског оружја у САД-у и Кини. Да бисмо превазишли ове проблеме, морамо радити на развоју антиракета далеког домета, космичке групације и борбених ласера“, упозорава Сивков и наглашава да је руски научни потенцијал у овој области драматично смањен.
Друга група ваздушно-космичких претњи Русији јесу хиперсонични апарати – пројектили и летилице. Често ова група изазива забуну и код оних који релативно добро познају војну тематику. Овде се пре свега ради о крстарећим (крилатим) ракетама, за разлику од балистичких имају велику способност маневрисања и мењања правца. До сада су коришћене крстареће ракете које лете много спорије, око 800 километара на час, као што је познати пројектил „томахавк“. Такве ракете, чак и ако су лансиране у већем броју, не представљају озбиљан проблем за технолошке суперсиле као што је Русија. Стратегија за њихово обарање своди се на употребу суперсоничне ловачке авијације, уз примену система С-300 за финални део посла.
Међутим, САД је већ далеко одмакао у развоју хиперсоничних пројектила, као што је X-51 „вејврајдер“ на пример, које лете и шест пута брже од звука (преко 8.000 километара на час). И ови пројектили, они могу бити у масовнијој употреби већ од 2015, заиста су озбиљна претња, најпре зато што не могу бити ухваћени системима С-300 и С-400, док зенитни систем пете генерације С-500, који би могао нешто више да уради, још није у оперативној употреби.
Такође, недовољно је познато да хиперсонични пројектили уопште не носе (или не морају да носе) нуклеарне главе. У складу са Бушовом доктрином „тренутних глобалних удара“ с почетка овог века, хиперсонично оружје има задатак да у року од једног сата, ненуклеарним нападом уништава циљеве у било којем кутку планете. Ове крстареће ракете лете на крајње малим висинама, а најсавременији авиони на тим висинама не могу ићи преко 1.300 километара на сат. Мада је званично објашњење да ће се „тренутни удари“ користити против терориста, у Русији већ одавно моделирају ситуацију у којој неколико хиљада (!) ових пројектила пристиже на њену територију, углавном преко Северног пола.

АСИМЕТРИЧАН ОДГОВОР
У том случају, коришћењем сателитске опреме класе „лакрос“ коју не омета ни ноћ ни облачност, Американци би били у стању да готово тренутно лоцирају, неутралишу руске мобилне стратешке системе (као што су мобилни „топољ-М“), чија је до сада највећа предност била брза дислокација. Али, сада се појавило нешто много брже, што се не може ни видети на радару, а камоли ухватити. Посебна је главобоља то што ове крстареће ракете не подлежу никаквим ограничењима, јер не носе нуклеарно оружје. Отуда не чуди што су Американци практично одбацили концепцију мобилних стратешких система, већ су се усредсредили на ојачавање својих подземних лансирних рампи.
Не треба заборавити ни друге америчке перспективне пројекте из ове области, као што је пројекат хиперсоничног авиона „фалкон“, он узлеће са обичног аеродрома и има задатак да за два сата превали пут од 16.700 километара. Или беспилотни авион „блексвифт“ који треба да лети брзином од шест маха, неухватљив за савремени ПВО. Руски експерти, међутим, претпостављају да би „блексвифт“ био коришћен за обарање противничких сателита у свемиру. Такође, Американци су далеко одмакли у развоју борбених ласера, што је задатак поверен истраживачима „Боинга“. У том контексту, већ се експериментише и са космичким апаратима који треба да користе борбене ласере у свемиру, мада Пентагон то пориче, с обзиром на то да се на тај начин супротстављају важећем међународном праву.
А шта раде Руси, које кораке они предузимају? Они углавном подвлаче да ће њихов одговор бити „асиметричан“. Шта то тачно значи нико до сада није прецизно навео, па ни сам Владимир Путин, који је и лансирао теорију „асиметричног одговора“. Према штурим доступним информацијама, Москва такође ради на развоју хиперсоничних пројектила. Памти се Путинова изјава с пролећа 2004. године, после великих маневара уз учешће руске „нуклеарне тријаде“. Путин је тада изјавио да ће руске оружане снаге добити ново оружје „способно да делује на интерконтиненталним релацијама, са хиперсоничном брзином, са високом прецизношћу и широким маневром по висини и правцу удара, што ће учинити неперспективним све постојеће или будуће системе ПРО“.
Какво је то оружје ни седам година касније није познато, мада се претпоставља да нова ракета „булава“ има неке од тих одлика. Поједини аналитичари сматрају да би то могле да буду нове руске хиперсоничне крстареће ракете са нуклеарним пуњењем, које би биле способне да више пута прелазе из Земљине атмосфере у орбиту и обратно, што у овом тренутку ниједна позната ракета не може. Тиме би била коначно решена неједначина – како да ракета истовремено буде и брза, као балистичка, и маневришућа, као крстарећа. Да ли је нова ера у трци у наоружању већ почела?

Богдан Ђуровић

Извор: Печат

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор