RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Основни узроци америчког рата против Ирака и Европске уније

Основни узроци америчког рата против Ирака и Европске уније 01.08.2004.Leave a comment

Последњих 50 година амерички долар је главна светска валута. Штампа се једино у америчкој централној банци, „Федералној резерви САД” (Federal Reserve USA), која је приватно власништво јеврејских банака.

Ако нека земља жели да купи нешто за америчких доларе, новац мора да „одради”. За своје банане, метале, нафту и слично, земље продавци најчешће траже управо ту валуту. Ако је нема, земља-купац се мора обратити Америци. САД јој потребну суму обезбеђује емисијом, уз велику провизију.

Но кад Америка нешто купује, доларе једноставно одштампа. То чини последњих 50 година, откако је долар постао основно платежно средство у свету. Мада је тим банкнотама преплавила свет, она у својим банкама нема довољно злата да покрије њихову вредност. Зато америчку „размену” карактерише буџетни дефицит од око 2,5 трилиона (две и по хиљаде милијарди) долара, који ће у наредним годинама по свему судећи наставити да расте. Бушов план предвиђа да ће државни дуг у следеће три године достићи 3,5 трилиона долара, и износити око 50 посто бруто национално дохотка.

Зашто Ирак?

Ирак је прва земља ОПЕК-а која је престала да продаје нафту за доларе, и прешла на евро. Мада је 6. новембра 2002. евро вредео свега 80 америчких центи, Ирак је све своје доларе заменио за евре, и то му се исплатило. Наиме, евро је почео јачати у односу на долар, па је Ирак почео да зарађује. САД му то нису могле опростити пошто су и друга два члана ОПЕК-а, Иран и Сирија, почела трговати у еврима. Њиховим примером пошла је и Венецуела. У овој земљи у којој се произведе седам посто од укупне светске производње нафте нереди су почели крајем прошле године.

Пошто су и руска и кинеска централна банка прешле на евро, на међународном тржишту данас постоји вишак долара и мањак евра. Американци то сматрају шамаром својој привреди, и жељи да остану главни светски паразит и лихвар.

Алан Гринспен (Alan Greenspan, шеф Федералне резерве, прим. уред.) предвидео је губитак од 13 трилиона (13 хиљада милијарди) долара само у првој фази обрачуна светске трговине у еврима. Наиме, ако евро постане прва светска валута, Америка ће заостати, будући да неће моћи и даље штампати свој новац без златне подлоге. Многи ће тада заменити доларе за евре, да би куповали нафту ОПЕК-а и осталу робу. Највећи улагачи ће тада из САД прећи у Европу. „Америчког начина живота”, заснованог на туђим дуговима и штампању долара без покрића, тада ће нестати.

Долар се још неприродно, америчком политиком, одржава у Кини, Северној и Јужној Кореји, Тајвану и Јапану. Те земље производе готово све робе потребне Америци и она им зато позајмљује новац, не би ли и даље правиле оно што њој треба.

Но њихов профит завршава у САД, у виду робе и отплате дугова Американцима.

Банкари и економисти су давно проценили да ће долар страховито пасти ако земље Азије престану да подржавају Америку. У том случају цела ће Азија прећи на евро, првенствено због нафте из ОПЕК-а. Зато Бушову „Осовину зла” чине све државе које намеравају да доларе замене еврима или су то већ учиниле. САД ће их највероватније напасти (Ирак и Сирију, док је Венецуела већ у превирању) и њихове владе заменити послушним. Тиме ће и остале велике произвођаче енергије притиснути да се врате долару. Америка ће се тако и даље снабдевати нафтом у замену за зелени папир, при том наплаћујући и провизију.

Због тога се ни Велика Британија не опредељује за Европу и евро, чувајући фунту и „пријатељство” са САД. Ако САД победе, задржаће фунту, ако не, прећи ће на евро, мада већ губи новац оклевајући да то учини.

Отуд битка у Савету безбедности коју против САД у име Европе води Француска, уз неодлучност Британаца и владајућих гарнитура Шпаније и Италије, којима су Американци обећали куле и градове.

Зато су улози око рата у Ираку кудикамо већи и сложенији од обичне борбе за нафту. Јер ако Америка не уђе у рат, ЕУ је више неће сматрати суперсилом. Зато се Француска и Немачка боре за „мир” у Савету безбедности. Ирак је само почетак; ко победи, владаће дуго.

Ако Америка окупира Ирак, следећи циљ јој највероватније неће бити Северна Кореја, већ Сирија и Јордан. Под изговором очувања „стабилности региона”, упутиће ултиматум Сирији да се повуче из Либана, будући да одатле и са севера наводно угрожава Израел. Сирија то неће учинити, да Израел не би опет заузео Либан и завладао целом Палестином. Ту ће се ломити копља и САД ће се окомити на Сирију, не би ли ушле у Либан, па потом Јордан, као „миротворац”.

Упоредо се може очекивати насилан преврат у Венецуели, којим ће Американци обезбедити контролу над венецуеланском нафтом. Пошто се устоличи марионетска влада и у Венецуели, Европа ће постати енергетски потпуно зависна од САД. Контролом и потплаћивањем партија на власти у државама-чланицама ЕУ и контролом енергије, мора, и ваздуха, Америка ће обезбедити и утврдити своју глобалну империју. Таквим тоталитаризмом потчиниће све земље и народе.

(Чланак са Интернета, објављен непосредно пре америчког напада на Ирак, марта 2003.)

Роберт Боби Фишер (Robert James Fischer, скраћено Bobby) рођен је 9. марта 1943. у Чикагу. Као петнаестогодишњак постао је први амерички светски првак у шаху, победивши велике совјетске велемајстора тог доба. Пошто се показао својеглавим и мимо шаха, титула му је одузета, а он гурнут у медијски заборав. Мада јеврејског порекла, доследно се изјашњавао против ционизма. За Рата против Срба, 1992. на Светом Стефану играо против некадашњег светског првака, Бориса Спаског упркос забрани америчке владе. Живи у изгнанству.

Роберт Фишер

Сродни чланци:

Оставите одговор