RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Спољна политика

Злокобно игнорисање реалности

Злокобно игнорисање реалности 31.01.2011.Leave a comment

Из дана у дан, из сата у сат, на електронским медијима можемо да гледамо и слушамо како се странке јалово свађају и саможиво надигравају. Новине су преплављене текстовима о томе која партија са којом неће да сарађује или причама о назирућој коалицији међу неким странкама. Средства масовног информисања, у име својих политичких налогодаваца, бомбардују нас небитним стварима, и тако нас замајавају. На „великим“ медијима нико не говори о правим стварима, проблемима и решењима. Штавише, сви избегавају и да проговоре о иоле битним конкретним стварима. Таман посла да то раде на продуктиван начин.

С друге стране, читајући текстове и, што је још важније, коментаре читалаца на алтернативним медијима – а то су сајтови „Видовдан“, „Коментар“ и „Нови Стандард“ – лако је увидети да ствари стоје дијаметрално другачије. Ту се налазе квалитетна запажања и врло добре, конструктивне идеје.

СОКРАТОВСКО ПРОПИТИВАЊЕ

Пошто у околностима када су многи разочарани у тзв. мејнстрим медије, велики број људи сада редовне чита те сајтове, хајде да искористимо те изузетне изворе информисања, као и позитивну енергију која се тамо генерише, и тиме инспирисани, широј јавности почнемо истрајно да постављамо права питања.

Хајде да надахнути сајтовима које читамо изађемо ван оквира њихове публике, и утичемо на оне који још нису прихватили критичку призму посматрања стварности која тамо влада (не кажем који нису наши истомишљеници јер квалитет поменутих сајтова и јесте у томе што окупљају мислеће људе разних идејних профила). Предлажем вам да покушамо да разговарамо са људима, поступајући као некада Сократ. Терајмо их да мисле. Постављајмо питања: Ко може нешто да уради? Како то може да учини? Када? Питајмо саговорнике коме ће на следећим изборима поклонити поверење, те инсистирајмо да сувисло објасне зашто ће то учинити?

Тако ћемо трасирати пут стварању критичке атмосфере у нашем учмалом друштву. Тако ћемо помоћи да до политичара дођу права питања, и да они од њих више не могу олако да побегну.

НАЦИОНАЛНО-ЖИВОТНЕ ТЕМЕ

Издвојићу само неке од великих а занемарених тема, тј. групе питања које из њих произлазе, а које заслужују одговоре од наших владајућих и опозиционих структура које претендују да сутра поведу земљу.

1. Спољна политика. Време је да истински а не демагошки проговоримо о спољној политици, тј. о њеним „стубовима“. Лажу нас да Србију воде у ЕУ и да усвајају тзв. европске вредности, а упоредо нас удаљавају од Русије. Ако владајуће структуре (и њихови потенцијални наследници) следе политику релевантних земаља ЕУ, како онда објашњавају да се оне (Немачка, Италија, Француска) приближавају Москви, док Београд занемарује њене иницијативе? Нека нам искрено кажу, ако је тако, да се угледају на Румунију, Бугарску Пољску које су некада изигравале америчке пионе и због тога су примљене у Унију. Да ли се ту налази кључ њихове проамеричке, полтронске политике? А иако неће да и нама,  па и себи, признају истину, ваљало би да размисле да ли је моћ САД иста као што је била када су споменуте земље улазиле у ЕУ.  Да ли Вашингтон може и да хоће, да нам отвори капије ЕУ?

2. Уговор о европској безбедности. Ово питање би могли да сврстамо у претходну тему, али ипак желим да га издвојим. Јер, то је најважније спољнополитичко питање о коме се код нас углавном не говори! Ради се о руском предлогу изградње колективне безбедносне архитектуре Европе, чији је циљ да наш континент постане оаза мира и безбедности уместо да се поново претвори у полигон блоковског надметања. Када би само подржали настојање Москве да УЕБ буде разрађен (а Русија не тражи да буде прихваћен у садашњем виду), добили бисмо предност не само у односу на друге земље региона већ и већину европских држава. Максимално би се повезали са Русијом, као што то раде Француска, Италија, Немачка. То би била истинска подршка нашем европском путу јер би били у друштву са релевантним европским државама. Уз то, на конструктиван начин би унапредили своје односе са Русијом, земљом која је темељ политике одбране територијалног интегритета Србије и одржања Републике Српске.

3. Јужни ток. Ради се о пројекту који не само да драстично, у позитивном смеру, мења геополитички значај Србије, већ и утире пут за њену бољу економску будућност. Тамо где су магистрални гасоводи цвета привредни живот. То је општепознато. Но, за рачун оних којима је свеједно како ћемо ми и наши потомци живети, и лако су спремни наш прогрес да жртвују играјући партију(гео)политичког покера, неке „наше“ политичке снаге су вољне да поткопавају Јужни ток. Зато то питање не смемо да сматрамо решеним, већ је важно да јавности истичемо значај тог гасовода за Србију.

4. Србија или ЕУ? Стално нам причају да морамо да урадимо или неурадимо ово или оно, што се одражава на стабилност па и интегритет Србије, ради европских интеграција. Повукли смо резолуцију упућену Генералној скупштини УН да би са Бриселом и Вашингтоном написали нову (тј. да би нам нову издиктирали). Донели смо противуставан статут Војводине. Сада пасивно посматрамо дезинтегративне процесе који се одвијају у Рашкој области и на југу Србије. Где је црвена линија толерисања разарања Србије ради неизвесне европске шаргарепе? И да ли нам је неко стварно нуди?  Да ли би, ако нам је нуде, због тога било вредно саучествовати у рушењу сопствене државе?

5. НАТО. Србија је, наводно, неутрална а на мала врата нас уводе у НАТО. Прикривено али систематски одвија се процес посредног укључивања Србије у западни војни пакт. Време је да о томе проговоримо и томе се супротставимо. После ће бити касно. Ми ћемо бити у Авганистану а глобални тероризам у Србији. Да ли то желимо?

АНТИСРПСКО АРЛАУКАЊЕ

Ово су, као што сам већ рекао, само неке од тема које морамо да наметнемо нашој политичкој и широј јавности. Док их Србија игнорише, наши непријатељи на свим споменутим пољима раде против наших интереса. Тиме што се понашамо као ној који гура главу у земљу, проблеми неће нестати. Они ће само нарасти. Ево тек пар примера.

Пре неки дан (18. јануара), председник ЛДП-а, Чедомир Јовановић, затражио је редефинисање енергетског споразума са Русијом. Како је навео, он је штетан за Србију. У свом маниру, наравно без икаквих аргумената, устврдио је: „Не можемо да жртвујемо енергетску будућност и европску будућност тако што ћемо преплаћивати гас и нафту за јалову подршку у пропалој косовској политици“. Не треба се сада много бавити Јовановићевим речима. Свима нама је јасно шта иза њих стоји, и колико су неутемељене. Но, знамо гебелсовско правило: лаж која се много пута понови у ушима неупућених почне да звучи као истина. У томе је опасност када знамо ко контролише већину медија. Опасност је и у томе што, ако се тако дозволи контаминација јавног мнења те евроатлантски центри моћи стекну утисак да уз мало јачи притисак могу да наметну оно што желе, на позиције које агресивно износи ЛДП постепено дођу и владајући политичари, односно евро-кооперативна опозиција.

А док Јовановић упорно минира Јужни ток, неки мађарски и муслимански политичари и верски предводници отворено или из потаје раде против јединства Србије. Да ли се у нашој земљи увиђају дугорочне последице нове мађарске политике доделе држављанства свима чији су преци пореклом из крајева који су некада припадали Краљевини Угарској и, колико-толико, говоре мађарски? Шта ћемо да радимо ако пола становника Војводине буде имало и мађарско држављанство? Како ће се на политичке процесе у нашој северној покрајини манифестовати то што ће бити створена нова подела на тзв. староседеоце са мађарским држављанством и „дођоше“ само са српским грађанством? Куда то води Србију? Још када на мађарски пасошки екстремизам, надоградимо Зукурлићево агресивно ударање у аутономашке добоше у тзв. Санџаку? Плашим се да ако кротко наставимо путем којим сада идемо, и све речено и надаље будемо превиђали, велика несрећа ће убрзо закуцати на наша врата!

ВРЕМЕ ЗА ИСТИНУ

Зато хајдемо, док још има времена, да питамо лидере наших странака шта мисле о свему реченом. Хајде да национално одговорни аналитичари и новинари узму на себе задатак да им стално постављају важна питања. И зависно од тога да ли ће се, и како ће се, наша политичка елита одредити према тим животно важним проблемима, и ми да заузмемо став према њима и њиховим странкама.

Време је да их натерамо да престану да нас замајавају, и да их истерамо на чистину, те на основу тога, а не илузија и пропагандних флоскула, одлучимо кога ћемо на следећим изборима да подржимо или кога ћемо што пре да одбацимо.  Ако се само једна странка на прави начин изјасни у вези са набројаним, знаћемо да, ма колико имала других мана, завређује нашу потпору. Којим случајем, ако се њих две (или и више) без калкулисања, до краја, државотворно поставе, онда ћемо бар знати ко то није учинио, и кога треба енергично прозивати. А патриотске странке нек иду у више колона, а ми ћемо се као појединци одлучити коју да подржимо, уз наду да ће после избора наћи програмски основ за заједничко деловање.

Но, бојим се да је све горе речено сувише оптимистично. Бојим се нећемо добити, на обавезујући начин изнете, жељене одговоре, нити да ће их без директног ангажовања многих од нас неко и поставити. А најопасније за будућност Србије је бежање од суштинских изазова. Зато будимо упорни. Бомбардујмо јавност правим питањима. Натерајмо политичаре да се о њима категорички изјасне. Већ то ће бити велики корак у правом смеру!

Стевица Деђански

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор