Информациони центар КОМЕНТАР
Почетак » Геополитика

Фактори безбедности Балкана: геополитичке и енергетске противречности

(рад представљен на научном скупу „Геополитички и енергетски фактори безбедности Балкана“ одржаног 6. новембра 2010. године у Београду у организацији Центра за развој међународне сарадње)

Енергетска моћ Русије и војно-политичка доминација САД

У војнополитичком погледу, неоспорно је да Балканом доминирају Сједињене Америчке Државе. Убрзо после пада Берлинског зида тамошње – више у погледу начелних опредељења, него имплементираних системских решења – пост-социјалистичке државе, углавном су похрлиле да падну у амерички загрљај. То су чиниле покретане илузијама да уистину постоји некакав „слободан свет“ под вођством Беле куће, и у нади да ће муњевитим прихватањем новог (америчког) војно-политичког господара, уместо старог совјетског хегемона, купити и улазницу у западни свет потрошачког обиља и ружичасто-популарне културе.

С изузетком Србије, Црне Горе и других српских земаља, тако су остале балканске државе још током прве половине 90-их година ушле у америчку орбиту. Потом је, у складу са проценом евроатлантских центара моћи да су се за то стекли унутрашњи и геополитички услови – тј. да је постигнут довољан степен „амортизовања“ Русије, те тиме избегнуте озбиљније последице њене негативне реакције – почело постепено укључивање тих држава у НАТО. Неке од њих су већ пред крај 20. века, а већина током прве деценије 21. века, и формално ступиле у тај савез.

Већ 1999. године, Мађарска – средњеевропски сусед балканских држава – постала је део НАТО-а, да би се 2004. године то десило са Румунијом, Бугарском и, бившом југословенском републиком иако не и земљом Балкана, Словенијом. Године 2009. у НАТО су примљене Албанија и Хрватска, а што се тиче БиХ и српске јужне покрајине КиМ, оне су 1995. односно 1999. године, фактички, окупиране од стране трупа Северноатлантске алијансе и над њима је успостављен неоколонијални политички надзор. Што се тиче Македоније и, од 2006. године од Србије отцепљене Црне Горе, оне иако још нису примљене у НАТО, бар на државно-политичком ако не и друштвеном нивоу томе теже, и потпуно прихватају да буду у америчкој војнополитичкој сенци.

Међутим, Вашингтон и када је био најмоћнији није био толико снажан да покори Русију. Она је била неко време у дефанзиви и прихватала је глобални примат САД, али није доспела под контролу те силе која је тријумфовала у „Хладном рату“. А без тога, на њихову жалост, Американци су само уз помоћ непостојећег „чаробног штапића“ могли да измене енергетску реалност.

Неким енергентима, а то је пре свега гас, земље региона ни после пада комунизма нису могле да се у иоле потребним количинама снабдеју на другом месту него из Русије, односно преко те велике земље. Док им је често било најповољније да се и нафтом – иако су ту имале шире могућности, такође напајају из Руске Федерације. Изградња нафтно-гасне инфраструктуре захтева доста времена и још више средстава, а постојећом мрежом нафтовода и гасовода земље балканског региона упућене су на Русију.

То се до данашњег дана није променило. Штавише, Русија је задњих година додатно појачала своје енергетско присуство на Балкану. Од 1998. године, када је „Лукоил“ започео са улагањем у Бугарску, до прошле године, када је друга руска нафтна компанија постала власник 21% акција мађарске енергетске компаније МОЛ, а тиме и сувласник хрватске фирме ИНА (47% њених акција припада МОЛ-у), Руси су, директно или посредно, постали већински власник или бар значајан сувласник рафинерија, мреже бензинских пумпи и генерално многих нафтно-гасних компанија у Румунији, Бугарској, Србији, Републици Српској (и преко ње БиХ), Хрватској. То се одразило на даље повећање дотока руске нафте у земље региона.

Константе војно-политичко-енергетске дистрибуције моћи

Континенталне и црноморске балканске државе – које изузев Румуније и донекле Хрватске немају значајнија налазишта нафте – превасходно се снабдевају тим енергентом из Русије (удео руске нафте у Бугарској чак је преко 90%, а у Србији више од 80%), док немали део увоза нафте доспева преко Руске Федерације и у Грчку, Румунију и Хрватску. Иако те државе имају реално-алтернативне медитеранске путеве снабдевања (Хрватска и Грчка) или сопствене нафтне резерве (Румунија и Хрватска), ипак се и оне  у значајној мери напајају руском нафтом (Грчка са њом задовољава чак 40% потреба). А ако буде реализован пројекат „Дружба-Адрија“, што је сасвим реално, руска нафта ће преузети примат и на подручју Хрватске.

Поменути пројекат подразумева изградњу недостајећих карика у нафтно-транспортном ланцу којима би руски нафтовод „Дружба“ (иначе највећи на свету), којим се тим енергентом снабдева велики део источне и централне Европе, био спојен са хрватским нафтоводом, и преко њега јадранским терминалом Омишаљ. Тако би руска нафта могла трајектима да се транспортује до прекоморских дестинација и преко поменуте луке на хрватском острву Крк. А „Јадрански нафтовод“, којим се сада нафта увози за Хрватску и делимично друге земље региона, добио би извозни карактер када се ради о руској нафти. Наравно, тиме би Хрватска, као и БиХ, Словенија, па и Србија, у још већој мери биле упућене на руску нафту.

Када се ради о гасу, ту је зависност од Русије још већа. Србија, БиХ, Македонија, Бугарска, Грчка, гасне потребе задовољавају из Русије са 80-100%, док Хрватска, Румунија и Словенија троше од 25-55% руског гаса. Када до краја следеће деценије буде изграђен гасовод „Јужни ток“ којим ће тај енергент потећи од Русије, преко Црног мора и балканских земаља до Италије и делова средње Европе, регионална улога руског гасног гиганта „Гаспром“ постаће још значајнија. Но, не треба мислити да је само Балкан упућен на словенски исток када се ради о задовољењу гасних потреба. Већ сада Русија подмирује око 25% гасних потреба чланица ЕУ, а убудуће ће те државе трошити и много више тог енергента руског порекла. Јер, сада ЕУ задовољава око 60% потреба на основу сопствених налазишта а са њиховим исцрпљивањем и растом потрошње, већ око 2030. године, увозиће преко 70% гаса (тј. сама ће производити за задовољење мање од 30% потреба).

Такав тренд изазива страх неких европских кругова (пре свега из редова бриселске евро-бирократије и круговима лојалних америчких савезника, нарочито, у Британији, Холандији и Пољској), а поготово америчке администрације. Узимајући у обзир могуће политичке последице таквог стања, циљ им је да умање енергетску, пре свега, сада умногоме безалтернативну, гасну упућеност Европе на Русију. Стога је и замишљен пројекат „Набуко“, којим би гас, у складу са жељама Американаца, требало да буде транспортован са Средњег Истока и централне Азије до средишњег дела европског континента. Припреме за његову реализацију почеле су још 2002. године, да би 2009. године био потписан споразум између влада Турске, Бугарске, Румуније, Мађарске и Аустрије. Међутим, једно је склопити споразум а друго је реализовати пројекат.

Русија је повратила свој традиционални статус у Средњој Азији, и закључила релативно повољне гасне аранжмане са тамошњим земљама, па ни расположиве количине азербејџанског и туркменистанског гаса –  које иначе нису ни довољне за подмиривање потреба планираног гасовода – неће у значајнијем обиму кренути „америчком“ трасом ка Европи. Отуда, тешко да „Набуко“ може да има прави смисао без договора са Ираном, који располаже великим залихама гаса (тј. са око 15% доказаних светских резерви, док је у Русији око 30% укупног гаса, а под њеном контролом је и велики део средњоазијског гаса). Опет, агресивна политика Вашингтона према Техерану онемогућава укључивање те земље у пројекат „Набуко“, уз то нестабилна ситуација у Ираку не погодује спокојном транспорту гаса преко те државе.

Укратко, они који стоје иза плана „Набуко“ суочавају се са противречностима прекомерних империјалних амбиција. У складу са тим, јасно је да околности нису повољне за реализацију пројекта „Набуко“. Но, и да ствари не стоје тако, питање је да ли би тај гасовод средњорочно могао иоле рентабилно да послује, с обзиром на то да ће се несумњиво претходном изградњом „Јужног тока“ појачати конкуренција. Дугорочно, ако би напајање и безбедност гасовода „Набуко“ били обезбеђени, вероватно би он имао известан економски смисао али узимајући у обзир његов капацитет од 31 милијарде кубних метара годишње, он не би постигао политички ефекат. Јер, не би био озбиљнија противтежа европској гасној упућености на Русију. Ради се о томе да ће потребе ЕУ за увозним гасом до 2020. године са садашњих мање од 200 милијарди кубних метара годишње достићи 380, а већ 2030. чак 440 милијарди кубних метара годишње.

Очито „Набуко“ има, пре свега, пропаганду сврху, односно субверзивну улогу. Требало је, изгледа, да послужи дестимулисању Москве да гради свој „балкански гасовод“, као и стварању илузије код тамошњих америчких савезника да ако послушно пристану да игноришу руску иницијативу могу да рачунају на „алтернативни“ гасовод. Међутим, данас је свима јасно како ствари стоје. Несумњиво, с временом ће се руска, како регионална тако и свеевропска, енергетска улога повећавати. САД немају начина да то спрече.

Русија не само да ће задржати, већ ће и појачати, статус континенталне енергетске суперсиле. Но, бар средњорочно, и Вашингтон може да буде миран када се ради о његовој војно-политичкој улози. Без обзира на промену глобалних и европских параметара, моћи на штету САД, велики део Европе и Балкана остаће ће у загрљају НАТО-а, а тај савез умногоме ће и даље бити подређен вољи Америке. Та земља не може у вишедеценијским роковима са оптимизмом да гледа на шансе да задржи status quo на Евроазијској геополитичкој табли, али нема разлога ни да се плаши да ће њен положај бити угрожен у догледно време.

Нужни modus vivendi

Јасно је да противречности између енергетских и војно-политичких фактора премоћи на Балкану, па и Европи западно од украјинско-белоруске границе, неће ускоро бити превазиђене. До даљњег, суштински ће остати геополитичко-енергетска пат позиција. Опет, историјско искуство указује да је тачна народна мудрост која отприлике гласи: „Једна земља не трпи два господара“. Другим речима, преплитање стратешких интереса две војнополитичке суперсиле на простору од источне Европе преко Кавказа до Средње Азије, од којих САД на један начин доминира Европом, а Русија у њој има другу врсту премоћи као и војнополитичку и сваку другу предност на већем делу постсовјетског простора, може свет да уведе ако не у неки нови Хладни рат, онда бар у период појачаних турбуленција.

Ојачала Русија с правом тражи да буде уважавана као што и доликује велесили, а Америка, без обзира на убрзано економско слабљење, не жели да препушта позиције које је стекла током својеврсног муњевитог похода на Исток у раном постсовјетском периоду. Но, од озбиљних тензија нико не би имао користи, односно читав европски цивилизацијски круг, који је већ и овако почео да губи глобалну трку са надолазећим економским и политичким силама Азије, имао би само негативне последице. По њега неповољни глобални трендови би били појачани, ма колико нека од сила имала представу да би у контексту међуевропских, односно евроатлантских натезања профитирала.

Да би потенцијално негативан развој догађаја био предупређен, Кремљ је 2009. године иступио са избалансираном иницијативом у вези са стварањем новог модела европске безбедности. Нацрт „Уговора о безбедности у Европи“ (УЕБ), који је понудио као основ за разраду таквог модела, доследно уважава међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. На тим принципима нуди универзални пут – уз поштовање равноправности и недопустивости примене силе или претње силом – за превенцију и мирно разрешење конфликата на европском простору. При томе, Москва не предлаже ништа што би нарушило постојећи однос снага, те не тражи распуштање НАТО-а или било шта што би ослабило војнополитичку моћ Америке.

УЕБ пре свега предвиђа да државе које га потпишу не предузимају или подржавају активности које угрожавају безбедност других потписница, односно да чланице постојећих војних савеза преузму обавезу да инсистирају да они поштују међународно право, територијални интегритет и суверенитет других земаља. Да не би остао пуко слово на папиру, Нацрт предвиђа и механизме, од консултација међу појединим државама до конференција свих потписница, које би оне могле да искористе ако процене да по њих постоји претња од стране неке земље или групе њих. Укратко, УЕБ предлаже да се дефинише модел мирне коегзистенције и безбедносне сарадње постојећих европских држава и блокова ако су оне у њих укључене.

Без обзира на то, Вашингтон – који се под изговором да се бори за промовисање демократије, људских права и тржишне привреде, понаша бахато па и насилнички – незадовољан је због појављивања реалне иницијативе која реафирмише принципе суверенитета и мирољубиве коегзистенције. Америци, навиклој да једнострано истерује своју вољу, а која сматра да није завршила стварање империје на евроазијском простору, не одговара креирање модела европске безбедности који полази од равноправности и независности држава. Стога Вашингтон и покушава да саботира разраду УЕБ-а.

С друге стране, многи европски НАТО партнери САД ради су да буде створен простор да – и то са добрим намерама а не тек форме ради, како би било само купљено време – отпочне процес усаглашавања око нове конструкције европске безбедности, која би, уважавајући интересе Москве, трасирала пут за мирољубиву сарадњу од Атлантика до Урала. Отуда, интимно, позитивно доживљавају руски предлог као полазну основу за разраду модела европске безбедности. Ипак, за сада, вишеслојни утицај Вашингтона, из ранијих времена наслеђена интересна упућеност евроатлантских партнера на Америку, па и моћ инерције, толико су значајни фактори да амерички глас има премоћ. Опет, без обзира на потенцијал САД да коче процес који би довео до примене концепта недељиве европске безбедности, далеко је од тога да он нема будућност.

Европски, руски и амерички експерти у нечему се слажу: иако ЕУ до 2020. године неће постати способна да ефикасно води заједничку одбрамбену и спољну политику, реално је и на том пољу у наредним годинама очекивати извесна побољшања, као и делимичну еманципацију Уније од ослабљене Америке. У складу са тим, у праву је С. Караганов, председник руског Савета за спољну и одбрамбену политику, када каже: „Јачање сарадње између Русије и ЕУ биће могуће после 2013-2015. године, и то на основу превазилажења садашње изражене супротности у сфери енергетике и знатно веће размене инвестиција, односно креирања јединственог приступа међународној безбедности“. У таквим околностима и склапање УЕБ-а постаће изводљиво. То знају у Москви па се нарочито и не брину због тешкоћа са којима се руска иницијатива сусреће. Уосталом, с обзиром на још актуелну геополитичку ситуацију, тиха кооперативност – ма колико оне испољавале формалну резервисаност – коју по том питању показују релевантне европске земље, и те како делује охрабрујуће.

Балканске и српске дилеме

Земље балканског региона такође углавном увиђају глобалне трендове и настоје, на одмерен начин, како не би угрозиле своје садашње позиције, да им се прилагоде. То важи како за државе, као што је Бугарска, које су традиционалним пријатељским спонама повезане са Русијом, али и за оне које према њој, из верских или неких других разлога, немају дубље симпатије. Таква држава је, тек примера ради, изразито пронемачки настројена и римокатолички острашћена Хрватска.

Иако су углавном чланице НАТО-а, односно декларативно врло посвећене америчке савезнице, земље региона, увиђајући њихов значај, настоје што потпуније да се укључе у руске енергетске пројекте. Прошла су времена када је – као што је пре неколико година био случај са Словенијом, у коју је систематски желео да уђе „Лукоил“ – руским енергетским компанијама, како би се задобила већа подршка Брисела и Вашингтона, онемогућиван приступ. Једна руска нафтна фирма постала је чак и значајан власник мађарског МОЛ-а, те преко њега и хрватске ИНЕ. А све државе балканског и са њим повезане зоне средњеевропског поднебља, шта год начелно мислиле о Русији, енергично исказују заинтересованост да се што потпуније укључе у изградњу гасовода „Јужни ток“.

С друге стране, у Србији не само да је постојала снажна политичка, медијска и НВО опструкција склапању енергетских аранжмана са Москвом, тј. продаји „Нафтне индустрије Србије“ Русима и укључивању Србије у изградњу „Јужног тока“ – што је у неким фазама био случај и у другим земљама – већ се осећа продужено деловање против руско-српског стратешког повезивања, не само на политичком, већ и на енергетском пољу.

Амерички лобисти наводили су разне измишљотине да се нашој земљи то не исплати. Ницали су „експерти за енергетику“ који су доказивали да је сваки други партнер осим Руса, на нафтно-гасном пољу добар, а да Србији и не треба крак магистралног гасовода. Јер, циљ је, нема сумње, да у Србији, чији се медијски сектор налази под евроатлантском доминацијом а политичка каста је поткупљена или заплашена, буде бар закочен, ако не и спречен, даљи руски енергетски продор на Балкан. Ипак, и поред веште пропаганде и меке окупације Србије, евроатлантисти нису успели да спрече руску енергетску офанзиву. Но, изгледа, још се надају да могу да поткопају изградњу гасовода.

„Гаспром“ је почетком 2009. године окончао куповину НИС-а, раније српске државне нафтну компаније која је власник рафинерија, мреже бензинских пумпи и многих хемијских и других пратећих предузећа. Уз то, НИС експлоатише и сва српска нафтна поља (која задовољавају 23% домаћих потреба), те има нафтне концесије у Анголи. Купопродајним уговором предвиђене су велике инвестиције, које „Гаспром“ чак намерава и да премаши, те тако од Србије направи регионални центар за дистрибуцију руске нафте као и гаса (споменута руска компанија намерава да, у сарадњи са српским партнерима, заврши „Банатски Двор“, велико складиште гаса од регионалног значаја, на северу земље, недалеко од тромеђе Србије, Мађарске и Румуније). Склопљен је и међудржавни уговор којим је Србија укључена у пројекат „Јужни ток“.

Вашингтон је свестан да се тиме ствара потенцијал за убрзано мењање геополитичке позиције Србије. Пошто су 2007. године Руси купили рафинерију „Босански Брод“, односно преузели нафтни сектор Р. Српске, интензивиран је процес еманципације тамошње власти од Вашингтона, па се и поучен тим, додатно плаши да се пре или касније то не деси и у Србији. Уосталом, Америци много теже пада продор руских енергетских гиганата, са свим политичким импликацијама које то има, на подручја држава које још, формализовањем наметнутог стања, нису трајно стављене под НАТО „кишобран“, него тамо где је зацементирана америчка војнополитичка доминација. Зато су сви амерички капацитети за остваривање утицаја на јавност, као и евроатлантски оријентисане политичке структуре, активиране у Србији, како би она, ако већ није могуће њено искључивање из руских енергетских планова, била бар онемогућена да искористи геополитичке шансе које из тога произлазе.

Београд се, тек мало пре закључивања енергетског аранжмана са Русијом, и формално определио за војну неутралност. На то се надовезао и УЕБ са којим је Москва убрзо иступила. Све то су одлични основи за унутрашње и спољно заокруживање неутралног статуса, те трајно дистанцирање Србије од евроатлантских интегративних процеса. Зато су Вашингтон и Брисел уложили велике напоре да се Београд не укључи у разраду УЕБ-а, док актуелна власт наше земље, да се лично-партијски не би замерила моћним круговима са Запада, односно да не би угрозила тзв. европске интеграције Србије, лакомислено прихвата да у том погледу поступа у склади са вољом САД.

И друге земље региона, да не би револтирале Вашингтон, имају дистанцу према руској евро-безбедносној иницијативи. Ипак, у свему томе имају више одмерености. Јер, Србија је прво поздравила УЕБ и показала висок степен спремности да се укључи у његову реализацију, да би се онда, пошто се нашла под притиском Запада, из свега повукла и почела да се прави као да руска иницијатива не постоји. Такви преокрети остављају много веће последице него резервисаност испољена од самог почетка. Уз то, Србији, а не Бугарској или Румунији, треба руска подршка за одбрану угроженог територијалног интегритета.

Из, тактички гледано, можда и разумљивих разлога, режим скоро да испољава геополитички аутизам. А то је поље које захтева стратешку димензију мишљења и не сме да буде подложно дневнополитичким калкулацијама. Но, официјелни Београд није довољно зрео да то схвати, а лично-партијски мотиви, који саможиво засењују националне интересе, сувише су јаки међу тамошњим битним чиниоцима. Стога, уместо да користи новонасталу прилику да промени свој неповољан геополитички статус, Србија иде све даље путем који води ка опасној литици. Те нам се тако може десити да останемо регионално слепо црево, још дуго подвргнуто неоколонијалном надзору и експлоатацији. И то од стране ослабљене велесиле, која нам је у прошлости раскомадала наш етничко-државни простор и нанела нам још доста другог зла.

Можда је било смисаоно да са њом привремено постанемо „савезници“ у прошлости и тако избегнемо стравичне последице њеног непријатељства, али сада када је већ добро зашла у фазу опадања, бесмислено је да то учинимо. Уместо тога, рационални разлози а не емоције, указују да је време да прекинемо процес даље колонијалне дегенерације и посветимо се промишљеном стварању претпоставки за исправљање бар дела свега негативног што нам је Америка са својим савезницима урадила.

Императиви мира и благостања на Балкану

Од тога како се Србија буде односила према УЕБ-у, спољнополитичкој иницијативи Москве којој она придаје велики значај, зависи и капацитет крака гасовода који ће бити изграђен преко територије Србије. Пројекат „Јужни ток“ сигурно ће бити конкретизован, али још није дефинитивно утврђено колико гаса ће „потећи“ краком који преко Грчке иде  у Италију, а колико оним који ће се преко Србије протезати до севера апенинске државе као и средње Европе.

Гасовод магистралног значаја, не само што у значајном сегменту пружа енергетску сигурност, те доноси редовне приходе од транзита гаса, већ је суштински фактор геополитичког значаја земље преко које пролази, односно представља стимуланс њеног економског развоја. Велики гасоводи, који пролазе кроз предела погодних за живот већег броја становника, по правилу, представљају осе привредног развоја, и то баш са тежиштем на индустрији.

Србији, која је запоставила производни сектор, то хитно треба. Велика економска криза нас је ваљда уверила да трговина, услуге и финансије ипак нису довољно поуздан темељ за стабилност и развој националне привреде. На страну чињеница да ћемо чак и у ЕУ пре ући, ако нам то и даље буде циљ, у условима када смо битан фактор енергетске  безбедности значајних чланица Уније. А са изградњом магистралног крака гасовода преко наше територије, баш то постајемо. Тиме добијамо и много већу стратешку улогу у европским а не само регионалним размерама, те шансу, ако одбацимо марионетски образац понашања коме сада робује наша власт као и велики део опозиције, да ревитализујемо оне наше националне интересе који су сада у лошем стању.

Међутим, морали бисмо да имамо у виду да од тога како се наша „политичка каста“ односи према Русији, како начелно тако и конкретно у вези са иницијативом до које је њој врло стало (УЕБ) – па је чак и сматра приоритетним питањем своје европске политике – зависи и наше место у великом енергетском пројекту о коме причамо. Није исто да ли ће капацитет крака који ће проћи преко Србије бити на договореном минимуму, или знатно већи. Није исто да ли ће Република Српска добити свој крак, или не. За нас је како приоритетно геополитичко питање (јер се тиме јача наш значај и капацитет да се боримо за виталне националне интересе), тако и привредно, да будемо што потпуније укључени у „Јужни ток“.

О томе се у Београду, заокупљеном ситним интересима властодржаца и њиховим отужним причама о европској и регионалној сарадњи, не води довољно рачуна. А баш подршком УЕБ-у и што бржој изградњи тзв. севернобалканског крака, колико год је могуће већег капацитета, дала би највећи практични допринос баш свему ономе за шта се актуелна српска власт залаже на речима. Гасно умрежавање неспоразумима оптерећених балканских земаља, односно дугорочно одржавање користи која из тога произилази, захтева њихову сарадњу и мирољубиву коегзистенцију. Економско-енергетска интересна упућеност и свест о њој, много бољи су основи за развој добрих политичких односа него испразне приче о „европским вредностима“.

Подршком УЕБ-у и „Јужном току“ утиремо пут не само за брже ЕУ интеграције – пошто постајемо много атрактивнији за Брисел – већ и знатно трајнију регионалну стабилност. Империје настају и нестају, али енергетске потребе су онолико трајне колико и људска врста, а гасни одговор на њих имаће дуготрајну перспективу. Били у ЕУ или не, постојала она или не – јер, не само да је питање да ли ће и у ком облику, после кризних удара, та Унија опстати, већ и да ли ћемо, када се, надамо се, развеју евроилузије, имати интерес да у новонасталим околностима у њу уђемо – на нашим просторима морамо да градимо трајне мостове који ће омогућити да нам свима, и то на реалним основама, буде боље. И који ће представљати, на основу чврсто спојених наших интереса а не јефтиних мирољубивих флоскула, препреку за будуће сукобе.

Обраћајући се члановима Доњег дома, 16. августа 1945. године, Винстон Черил је, у контексту скорог окончања бурних ратних година, парафразирао Бизмаркове речи о експлозивном карактеру Балкана и последицама које то има по целу Европу. Британски премијер је тада рекао: „Ако избије неки нови европски рат, то ће се десити због неке проклете глупости на Балкану“. Сада имамо прилику да докажемо да тако неће бити. Зато је конструктиван однос Србије и других земаља региона према УЕБ-у и „Јужном току“ суштински интерес како нас на Балкану, тако и читаве Европе па и света. Друга страна медаље је то што су неки глобални центри моћи и њихови локални експоненти, ради парцијалних и краткорочних интереса, спремни да угрозе оно што је од много ширег и трајнијег значаја. Но, тим пре, баријере које они стварају са циљем да отежају процесе који нас воде у бољу енергетско-безбедносну будућност, морају да за нас буду додатни стимуланс да се у прилог ње енергично боримо.

Закључак

Србија се, нажалост, налази под неком врстом окупације. Њом влада квислиншка политичка „елита“ која, и када није анационална па и антинационална (а једним делом је и то), на прво место ставља своје лично-партијске интересе. Ипак, њен маневарски простор је ограничен расположењем јавности, које се, чак и поред снажне пропаганде, дубински брзо не може прекомпоновати. Отуда, и нисмо још уведени у НАТО, односно потпуно укључени у „евроатлатнски“ концерн. Такође, Београд није затворио ни врата за истинско стратешко, не само економско већ и политичко, партнерство са Русијом. Једино, у немогућности да је елиминише, власт усиљено игнорише ту могућност.

Задатак српског невладиног сектора, национално одговорних медија и патриотски оријентисаних политичких субјеката, јесте да изврше што већи притисак на власт, као и да посвећено анимирају и тиме активирају јавно мњење, како би Србија, коначно, узела учешће у разради УЕБ-а, односно како би биле онемогућене тихе НАТО интеграције и саботирање „Јужног тока“. Тако се делује, као што смо већ видели, не само у прилог националних интереса Србије и српског народа у целини, већ и региона у коме се налазимо, па и читавог нашег континента. Уз то, ради се у складу са истинским демократским вредностима наше епохе.

Субјекти грађанског друштва имају одговорност за вођење националне, спољне и унутрашње, економске и безбедносне политике, скоро исто толико колико и влада. Нажалост, то се код нас обично злоупотребљава ради геополитичких интереса евроатлантских центара моћи. Начела за која се они залажу, и која као глобални крсташи другима намећу, показало се, само су маска која скрива њихово право лице. Међутим, како су Латини говорили: „Злоупотреба не укида употребу“. Отуда, сви којима је стварно стало до демократских начела, мирољубиве сарадње међу народима и државама, као и економске и политичке стабилности, и, наравно, национално-државних интереса (које све претходно речено не искључује), морају да дигну глас у вези са односом официјелног Београда према ономе од чега зависи будућност наше земље и региона. То су, у то нема сумње, УЕБ и „Јужни ток“. А у пракси став наших владајућих структура није према њима ни приближно позитиван као што би морао да буде.

мр Драгомир Анђелковић

Литература

  • Анђелковић Д., „Неутралност Србије у контексту нове архитектуре европске безбедности“, у: Зборник радова са скупа „Нова архитектура европске безбедности – шанса за Србију“, Центар за развој међународне сарадње, Београд, 2010.
  • Бжежински З., Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001.
  • Вуковић Н., Логика империје, Контрас, Београд, 2007.
  • Goldman M., Petrostate, Oxford University Press, New York, 2010.
  • Douglas F., The United States, NATO and the new multilateral relationship, Praeger Security, Westport, 2008.
  • Ђукић С., Време енергије – више од дипломатије, Службени гласник, Београд, 2009.
  • Калабић Р., Под прекорним оком историје, Еселоге, Београд, 2010.
  • Караганов С. (пр.), Россия и мир. Новая эпоха, Москва, АСТ, 2009.
  • Кнежевић М, Мозаик Геополитике. Идентитет – транзиција – српско питање, ИПС, Београд, 2008.
  • Нарочницкая Н., Россия и русские в современном мире, Алгоритм, Москва, 2009.
  • Пудар М., Свет без господара, Службени гласник, Београд, 2010.
  • Симонов К., „Руски енергетски интереси у Југоисточној Европи“, Isac Fund // www.isac-fund.org
  • Степић М., Српско питање – геополитичко питање,  Јантар група, Београд, 2004

Сродни чланци:

Подели ово са пријатељима!

2 коментара

  • Monex каже:

    Uprkos proklamovanoj politikoj volji za smanjenje siroma tva gradjanima jugoistine Evrope najsiroma nijeg evropskog regiona sistematski se uskrauju prava na informacije obrazovanje i komunikacije kroz onemoguavanje pristupa telekomunikacijama.. Pre njih neophodna je politika volja koja u vidu ima benefit korisnika a ne velikih nacionalnih monopolista. Oni predstavljaju stalan izvor prihoda za nacionalne bud ete sjajan predmet politike trgovine oko direktorskih i mesta u upravnim odborima i konstantan izvor korpucije.

  • Lekarska sujeta каже:

    […] Dodato posle 45 minuta: ————————————————————————– Фактори безбедности Балкана????http://www.komentar.rs/1226/geopolitika/fakt… Poslednji izmenio ralekv; 16-03-2011 u 09:05. Odgovor sa […]

Остави свој коментар

Мораш бити пријављен како би оставио коментар.

Најчитаније од 1. септембра до данас

Категорије

Препоручујемо

Анкета

Да ли се власт труди да Србију "на мала врата" учлани у НАТО, мимо воље својих грађана?

Погледај резултате

Loading ... Loading ...

Коментар на Фејсбуку

RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]

RSS Непознат довод

Добродошли!

Добродошли на Информациони центар Коментар, најстарији портал српских патриота.

У току су радови на редизајну, па те молимо за разумевање, пошто поједини делови портала још увек нису у функцији.