RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Демонократија

Могу ли радикали да освоје власт у Србији?

Могу ли радикали да освоје власт у Србији? 31.07.2004.Leave a comment

Најкраћи одговор би, наравно, гласио: могу, али јако, јако тешко. Иако су појединачно најјача партија у Србији која је после председничких избора ојачала на преко милион гласова подршке, радикалима очигледно недостају многи кључни елементи у политичком деловању који би им омогућили да напусте улогу вансистемске и аутсајдерске странке, да капитализују подршку својих бирача и успеју да освоје власт.

Сетимо се да су радикали странка која је више пута имала велику популарност, али никада није дошла до праве власти, осим ако се под влашћу не подразумева придружено чланству у ратној влади уочи и за време косовске кризе, када су били у силовитом загрљају моћнијег социјалистичког партнера. За деценију Милошевићеве власти они су имали два силовита успона до милионске подршке бирача, али нису ниједном успели да постану важнији чинилац власти. Углавном су били подршка и статисти у Милошевићевом режиму у коме једва да су (и онда када су били део владе) имали једва двадесети део власти, мањи него рецимо Човић или Каса у ДОС-у. Занимљиво је да чињеницу да радикали никада нису били права владајућа странка у Србији из различитих разлога занемарују и они и њихови политички противници. Први да не би признали да су са значајном подршком били прирепак Милошевићевој власти, а други да би приказали радикале као пуноправног члана негативног пола политичке историје Србије на прелазу векова. Испада да се током деведесетих у Србији равноправно владали СПС и радикали, што је груба неистина која се вештачки одржава у јавности.

Битно је за сваки политички систем да странка са милионском подршком не остане изван њега и постане сила дестабилизације, већ да конструктивно партиципира у оваквом систему. Ако трећину гласачког тела игноришете и жигошете као „простачку“ ризикујете да у блиској будућности од њих створите револуционарни покрет незадовољних маса. Осим тога национални интерес је да се СРС, попут XДЗ-а у Xрватској, прикаже као „нормална“ конзервативна странка, а не баук којим се увек оправдава изопштавање Србије из „заједнице цивилизованих народа“. Србија ће прећи важан степеник у демократској еволуцији када ову боду схватили и радикали и њихови политички противници. Но да би радикали постали друштвено стваралачки фактор, а не предмет стварног или исфабрикованог страха из кога могу да се стварају манипулације разних врста, неопходно је не само да буду тако доживљени од других политичких субјеката српског парламентаризма, већ и да сами активно учествују у сопственом преображају. То је једини начин да постигну оно што су све друге значајне странке у Србији постигле – да постају заиста владајућа странка. Ако желе да се њихов патриотизам потврди у пракси, да се докажу као борци против неправде, криминала и корупције и да су способни да модернизују друштво, потребан је напор ка реформисању самог духа странке и њеног имиџа у јавности.

На том путу унутар и око саме радикалне странке стоје многе препреке. Током протеклих година око радикала су створени различити обручи и блокаде које морају пробити и заобићи ако икада желе да стварно учествују у управљању Србијом. Те промене су неопходне и на стратешком и на тактичком нивоу, јер чак и ако не треба да се одричу неких од својих основних програмских принципа, чак и најтврдокорнији радикали морају признати да се много тога мора мењати и у методама рада и стилу наступа. Овим се не сугерише да радикали требају зарад власти да се промене до мере да буду оно што нису, већ да одбаце у себи све оно што их блокира на путу до толико жељене, а никад освојене власти. Те промене се морају бити двојаке: суштинска, дубока трансформација странке спрам савремених изазова, али и спољашња промена имиџа и свега онога што чини да на део становништва остављају неповољан утисак у јавности. Једино еволуција у правцу модерне демократске партије социјалног опредељења је може одвести ка жељеном циљу.
Битка за гласове се пре свега води у економско-социјалној сфери. Услов проширења подршке и уклањања најјачих отпора је одбацивање радикалског манира „огорченог праведника“ и креирање оптимистичке и широко постављене кампање која би придобила неодлучне и незадовољне. За то је довољно наставити (и по потреби појачати) причу која окупља „губитнике транзиције“, али са јасним програмом изласка из кризе, покретања производње на начелима економског протекционизма (Карић) и великих јавних радова (Веља Илић). Ово је неопходно уколико радикали желе да их они неопредељени, а незадовољни постоје ћ им стањем, доживе не као странку која доноси сукобе, већ као ону која проблеме надилази и решава. Стога њихова прича не сме бити само глас незадовољних и понижених, већ и јасно артикулисана алтернатива вишегодишњем пропадању привреде у режији неолиберала из Г17. Испада да владајуће странке у Србији имају срећу што радикали нису у стању да промене имиџ, смање негативну реторику (нпр. изјава Николића о Ћурувији) и покушају да се прикаже компетентним за реформе и спремним да „пацификовањем“ губитничких слојева и сарадње са светом покажу довољно зрели да преузму кормило власти. Такође, у вези са стилом „огорченог праведника“ морају демантовати утисак многих да би спроводили реваншистичку политику. То значи отворено дати до знања гласачима да до тога неће доћи, али и, што је још важније, променом досадашњег наступа и речника заиста уверити људе у то. Блиско томе је и превазилажење смртно озбиљног стила који често даје „погребну“ атмосферу радикалских наступа са једном дозом хумора и „позитивне енергије“ којем ће се парирати манекенском дизајну оних које би пре могли назвати гробарима Србије.

Неспорна чињеница је да више од пола грађана Србије не излази на изборе, и то оних који у огромној већини нису задовољни садашњом ситуацијом, када је цело друштво доведено на ивицу социјално-економске пропасти. Ови грађани требају бити циљна група кампање било кога ко жели да заиста промени ситуацију. Радикали морају направити јасан и реалан програм и слику да они доносе праве промене, и да доносе наду онима који је сада немају. Утехе да су до сада добијали појединачно највише гласова потпуно су безвредне, јер чак ни код својих гласача радикали нису успели да заиста убеде да имају јасну визију и људе како да промене Србију , већ људи за њих гласају или из националних и идеолошких побуда, или просто зато што су у очајном стању. Осим критике и по које мање више успешне крилатице, радикали које је понео талас социјалног незадовољства, још нису понудили јасан, убедљив и позитиван програм који би садржао визију будућности у којој би се пронашла већина страначки неопредељених грађана Србије. Мрачну слику садашњости која доминира њиховим промоцијама морају заменити приматом позитивне и светле визије будућности коју морају убедљиво предочити грађанима. Ослобађање од имиџа „Калимера“ који само понавља „неправда“, и трасирање јасног и уверљивог правца препорода услов је придобијања неодлучних и оних који припадају бирачком телу које припада оном што се зове „политички центар“. Радикали су данас популистичка партија са великим бирачким телом, које се на изборима конституисало као социјални покрет и на један парадоксалан начин су једина „аутентична левичарска партија“ у Србији (око 2/3 гласача СРС су изразито леве оријентације). Зато се њени страначки прваци не смеју стидети својих левичарских гласача, нити се двоумити да ли да у том правцу и даље раде. Под вођством Шешеља радикали су били партија којој је примарни циљ било уједињење „српских земаља“, док је у време када Тома Николић води странку нагласак паметно дат на социјалну правду, борбу против криминала и оштру критику катастрофалне економске политике самозваних „реформиста“. Радикали, ако им је јачање и ширење гласачког тела битно, треба наставе у правцу мобилисања социјално незадовољних маса програмским профилисањем својих социјалних захтева, пошто оно тврдо језгро „националиста“ ионако гласа за њих. Историја српског парламентаризма је сурово јасна: кад год су радикали скретали у правцу мобилисања социјалног незадовољства добијали су много више гласова (три „пика“ у историји СРС-а) него када су се само свели на „националисте“. У том смислу им је и Шешељ учинио медвеђу услугу из Xага пред председничке изборе изјавом да ће се увек борити „за Велику Србију“. То је одмах искориштено у антирадикалској пропаганди да би се масе плашиле њиховим „ратним програмом“, што је неке њихове потенцијалне гласаче одвело у апстиненцију у другом кругу избора. Та инструментализација страха од радикала је била толико интензивна да је чак је и један проценат радикалских гласача одахнуо јер Николић није победио јер „ко зна шта би било“. Стога будућа реторика мора ублажити тај националистички елемент, а инсистирати и разрадити социјални, антикорупцијски и поготово развојни („српски Њу Дил“) елемент програма.

Пошто је њихово гласачко тело такво какво је, радикали имају и све проблеме који су иначе везани за „народне“ и „радничке“ партије. Са једне стране ту је велика популарност у масама и бројност чланства, али им недостају припадници елите. Да имају недовољан број образованих, утицајних и моћних људи није никаква тајна, и њихови противници користе управо ову чињеницу да их у својој пропаганди прикажу као маргиналце и примитивце. Истина је и да слабо стоје у политичком, економском и културном естаблишменту. Немају медије, интелектуалце, новинаре, стручњаке, аналитичаре и све оно што се у политичком маркетингу назива „мултипликаторима“ утицаја. Осим тога слабо стоје и са моћним и богатим људима који би директно или посредно помагали странку. Све показује да су им неопходни и нови приступи проблемима и нови људи који би то изнели. То значи не само проветравање и јачање партијских кадрова, већ и кадрови новог типа, а још много више људи који су медијски активни и који би донели нове свеже идеје и нове путеве њиховог остваривања.

Од врха до дна, странка вапи за покретом који иде у правцу тражења људи који би својим знањем, репутацијом или талентом помогли промоцији странке и мењању њеног лошег имиџа „необразовних, простих и неспособних“. То пре свега значи да се морају у страну поставити стари и потрошени кадрови који уз то и блокирају улазак нових и свежих снага и идеја. Ако се не уклоне „првоборци“ и не да прилика новим снагама, СРС као странка осуђена је да понавља „успехе“ из прошлости. Улазак нових, млађих, образованих људи је приоритет ако радикали желе да промене слику о себи која постоји у јавности, и ако желе да имају људе са којима би могли преузети институције. Тиме ће у кратком року демантовати негативан стереотип да радикали немају стручног кадра. Уласком већег броја образованијих и у својој професији афирмисанијих људи (новинари, предузетници, интелектуалци и сл.) у сам врх странке представља приоритет стратешке еволуције радикала. Нарочито би морали инсистирати на оним људима који би својом појавом рушили негативне стереотипе о радикалима: млађи, урбани, шармантни и образовани људи. Запарложеност странке показује следећи пример: последње кадровско „освежење“ врха био је Вучић који је ушао у радикале 1993. године, а афирмисао се током 1995. Следећа година је десетогодишњица овог значајног јубилеја, па би је било прикладно прославити бар уласком неких нових људи. Из тих разлога врх најјаче политичке странке у Србији би требао да размишља у правцу да један број успешних и образованих људи из земље и дијаспоре буду директно или посредно укључени у рад странке. При том је потребно премостити ригидну хијерархију која спречава улазак нових снага из „унутрашње“ или спољашње емиграције. Радикали су, уосталом као и СПО, настали као националне странке које подржавају националне организације и групе из српске дијаспоре, нарочито из Америке. Па је стога продор у српску дијаспору и активно повезивање са њима многоструко корисно за радикале, а посредно и за Србију – ако би то довело до њиховог већег ангажмана на задацима од националног интереса. У вези са тим, али и са јачањем позиција у јавности, била би им добродошла и могућа подршка људи из врха СПЦ.

Радикали хронично пате од недостатка медија и стога морају или радити на оснивању прорадикалских дневних и недељних новина, или придобијању симпатија постојећих медија. Они не само да немају медије који их подржавају већ и на прсте једне руке могу набројати новинаре који их отворено симпатишу. Нови медији као Интернет су посебно атрактивни за оне групе које званични медији игноришу или негативно представљају. Пример тога је антиглобалистички покрет на западу који је са мало новца, али много ентузијазма, створио мрежу веб сајтова и форума, пиратских радио и ТВ станица којима успевају и да врше притисак и на велике мејнстрим медије. Колико је слаба позиција радикала у медијима, право је чудо како је Тома Николић успео и да добије 1,4 милиона гласова. Но Тома Николић не треба да размишља о чудима, већ о томе колико би гласова још добио да је бар једна телевизија националног домета агитовала за њега бар упола онолико колико су све остале агитовале за његовог противкандидата.

Само нешто мање лоше од СРС-а у медијима стоји владајућа ДСС што представља је посебан политички феномен, јер онај ко не зна да ствара и контролише медије и медијску слику о себи нема шта да тражи у модерној политици. А да две најјаче странке са децембарских избора стоје тако лоше у медијима је нешто заиста ретко виђено у модерној историји. Највећи је проблем је што то они и не виде као проблем, осим када примају ниске медијске ударе, па стога ни не покушавају да га реше. Они имају избор: или ће медије пацификовати и искористити за своје политичке циљеве, или ће их медијска машина за прљање потпуно оцрнити и маргинализовати.

Да би се било у бољој позицији у медијима, осим самих медија морају се имати и људи који имају „добру причу“. Као позитиван тренд видимо ангажовање „нових људи“ попут проф. Зуровца, који је у предизборној „Замци“ ефектно нагризао неке предрасуде о Радикалима излажући тезу да радикали не само да нису антиевропске снаге, већ да се боре за истинске врлине и вредности Европе (патриотизам, слобода, независност и сл.). Овакав приступ је збунио људе из „демократског табора“ па су они могли само признали да тако нешто нису очекивали од радикала. Други пример како стари кадар може имати креативну причу је наступ Маје Гојковић у „Кључу“ (РТС 1, 8.7.2004. у 20х) о председнику Тадићу. Она је тада о њему говорила као о медијски дизајнираном лику кога су створиле маркетиншке агенције. Причом о Тадићу као политичком манекену и „политичкој барбици“ је прилично помела браниоце „лика и дела“ новог председника Србије и натерала их на дефанзиву, што је велику успех за радикалску позицију у медијима јер се они увек налазе у неугодној позицији да се бране од оптужби и сумњичења. Чак је и Мирјана Бобић која изузетно симпатише Тадића признала да ју је радикалка Маја изненадила са овом неочекивано вешто постављеном причом, која уз то има и основа и у изјавама Тадићевог маркетиншког штаба. Оваквим иронијским приступом „феномену Тадић“ радикали демонстрирају превазилажење ригидне политичке поделе у Србији, осим што су елегантно избегли оно: „ко губи има право да се љути“.

Други кључни услов за долазак на власт радикала је пробој кроз спољнополитички обруч који је наметнут од западних центара моћи, првенствено америчког естаблишмента. Радикали су зато принуђени да направе продор у Америци, пре свега преко наше дијаспоре. Потребно је да остваре дубље контакте, барем са појединим члановима сената и конгреса и да постојано одржавају ове везе. Постојећи простор за деловање у „тврдој“ републиканској струји која је јако заинтересована за борбу против тероризма, пре свега исламског, потпуно је неискориштен. Ако би се радикали представили као „чврсти момци“ који би Американцима на Балкану могли активно помоћи у решавању проблема тероризма, могли би се надати отопљавању односа и званичног Вашингтона према њима.Велики успех би била и чињеница да се радикали састају за америчким политичарима, или их чак и доводе у Србију. Поред овога путовања у САД својих страначких првака треба искористити за важне контакте са менаџерима великих корпорација које би желеле да инвестирају у Србију. Тиме би се у домаћој јавности разбио стереотип о радикалима као о непријатељима Америке, чиме би се постигли значајни поени и на међународном и унутрашњем плану, а што је најважније не само за странку већ је и примаран национални интерес.

Осим тога, радикалима би било корисно да направе продор у западној Европи, нарочито у Француској и Немачкој, који су смрћу Ђинђића и променама у врху ДС-а изгубиле своје чврсто упориште у политичком животу Србије. И ту је довољно за почетак да се састану са политичарима „другог ешалона“ и да их по могућству доведу у Србију. И ово би позитивно деловало не само на политички рејтинг радикала, већ и на спољнополитички положај Србије. Похвалан је искорак који је учињен наступом у Савету Европе чиме су одшкринули врата конструктивних односа са ЕУ. Ипак. највећи потенцијали за продор у спољној политици радикали могу остварити на Истоку, пре свега Русији. Било би претерано очекивати да званична Москва подржи неког кога Запад не жели, али ако тај не би био на „црној листи“ Запада, и ако би био познат као пријатељ Русије, он би могао очекивати и више од братског тапшања по рамену. Први корак ка озбиљнијем односу према Русији је успостављање односа са патриотском „Родином“, уместо са екстремистом Жириновским (па и Ле Пеном у Француској) већ је учињен, али где су следећи? Да би се наовом пољу постигли неки резултати потребна је велика упорност и вештина или како народ каже: „куцај и отвориће се“.

Све ово наравно не сме да остане на нивоу лепих идеја или парола са будућих предизборних митинга који се назиру у ближој будућности. Сетимо се прошле предизборне јесени: Тома Николић је говорио да ће путовати и у Америку и у Русију, а пре њега су у Русију отишли и Тадић и Коштуница. Тадић је значајне поене добио управо зато што је одрадио у својој кампањи оно што је Тома Николић рекао да ће учинити („и Америка и Русија“, Република Српска и сл.) а није учинио. Спољнополитичка офанзива радикала, која би кренула од Запада, а највеће плодове донела на Истоку (Русија, али и Кина и Јапан) је за њих од виталног значаја а на целу Србију би деловала позитивно. Али за то су потребни људи из наше дијаспоре и кадрови који познају спољнополитичка питања, а који радикалима хронично недостају. На овом задатку им не могу бити од користи пропали трећеразредни кадрови СПС-а, већ нови и млађи људи који нису оптерећени идеолошким ограничењима и стереотипима. Ово питање је примарно, јер је излазак из спољнополитичке изолације за радикале питање политичког живота или смрти. Чак и на покрајинским изборима је међурегионална сарадња изузетно битна за СРС да би се демантовао њихов наводни или реални клаустрофобични „изолационизам“. То је много бољи приступ но потенцирање осећања националне угрожености Срба у мешовитним и „граничним“ срединама, што опет храни мађарски национализам и потврђује слику о проблематични радикалима који воде у сукобе, а што је већ одбило многе гласаче да се определе за политику коју води Тома Николић. Уместо тога креативан потез који руши многе негативне стереотипе је сарадња са мађарским странкама и по могућству тежња да са њима формирају власт на покрајинском и локалном нивоу после избора.

Осим спољнополитичког обруча радикали морају пробити и унутарполитички обруч српске политичке сцене која се силама спољног условљавања поларизовала на „демократски“ и „патриотски“ блок. Осим тога што су се за њиховог политичког противника Тадића изјасниле готово све партије плус Карић, скоро сви медији и интелектуална елита се под утицајем пропаганде у великој мери објединила у борби против „радикалске опасности“. Радикали морају својим модерним и „посредним“ наступом превазићи дуализам постојеће политичке сцене и тиме издиференцирати политичку сцену. Тиме би много помогли својој позицији, али и помогли целокупном политичком животу Србије који опасно оптерећен манихејском поделом која дестабилизује друштво. У стратешком и маркетиншком смислу Николић и СРС морају радити на превазилажењу наметнуте српске политичке дихтомије на свим нивоима деловања и представити себе као један широк национални покрет који тежи модернизацији друштва на праведнијим основама.

Пре свега морају у неком са „друге стране“ тражити партнере, барем привремене и тактичке, уместо што реториком „гневних праведника“ подстичу обједињавање „антирадикалских снага“. Пре свега са онима са којима имају додирних тачака, попут намере борбе против криминала и корупције коју деле са ДСС-ом, или принципа економског протекционизма по коме им је близак Карић или програма јавних радова Веље Илића. Радикали не смеју ни стратешки И пропагандно нападати цео „демократски блок“, а нарочито не смеју попут Вучића говорити о „троглавој аждају“ Тадић-Коштуница-Карић. Уместо тога радикали морају на различите начине да буду што умеренији и да теже ка политичком центру. Они имају своје бирачко тело, а циљ им требају бити, ако имају мало политичке мудрости, они бирачи који су неопредељени као и национално крило ДСС-а, Карићеви бирачи, па и СПО-НС-а. А истовремено требају и да се „пријатељски“ односе према Карићу и Коштуници као потенцијалним постизборним коалиционим партнерима. Тако је говорио и чинио Борис Тадић па је успео да од зимског губитника постане летњи победник. Тако се једино може профилисати и рашчланити „демократски блок“ што је услов радикалског успона ка власти. Са тим у вези је и пробој медијске блокаде и негирање жестоких антирадикалских стереотипа. Али све ово мора де се учини пре евентуалних избора да би у време кампање имали барем минимум маневарског и медијског простора. Поред веза са политичарима са „друге стране барикаде“ радикалима могу помоћи у разбијању лошег „недемократског“ имиџа и људи који имају у јавности одређену тежину, попут интелектуалаца типа Косте Чавошког (оснивач ДС-а) или они који на неки други начин експонирани. Било би им мудро да окупе све оне који се противе „хашком лобију“ у српском естаблишменту.

Радикали су до одређеног нивоа еволуирали и стратешки и по слици коју шаљу јавности. Тако је већ децембарска кампања промовисала „проевропску“оријентацију СРС, са нагласком на поштовању људских и мањинских права као и демократских стандарда. Ово је додуше позитиван помак, али недовољан.Потребно је да се на тој „проевропској“ оријентацији ради систематски и озбиљније, а не само у кампањи. Пошто изузетно лоше стоје у медијима, та нова слика о радикалима је до јавности дошла пригушена и у искривљеном облику. Многи наиме сумњају у искреност те нове оријентације. Радикали стога морају непрекидно да доказују и на речима и на делима да мисле озбиљно и да је слика која шаљу о себи кохерентна са оним што раде у пракси. Тома Николић је кренуо путем демантовања и разбијања свих негативних стереотипа о радикалима (екстремни националисти, антиевропски, недемократски, крше људска права и права мањина) и у једној одређеној мери је у томе успео. Али пред њим и његовом партијом је још дуг пут борби са собом и сликом коју јавност има о њима јер постоје многи отпори које морају савладати. Пре свега морају се борити да сруше стереотип који су наметнули јавности „реформисти“ да је то странка „необразованих простака“ и „замашћених четника“ који воде Србију у нове ратове и санкције. Слободан Антонић (ДСС: У раљама живота) каже „да се губитници обично несвесно поистовећују са негативним стереотипом који су о њима произвели њихови противници“. Да ли радикали желе да буду оно како их њихови противници карикирано представљају или ће прерасти у једну модерну демократску и патриотску партију која жели да има значајну улогу у модернизацији Србије? Одлука је на њима.

Извор: http://www.nspm.org.yu

Бранко Радун и Александар Гајић

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор