RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]
Православље

Религија будућности

Религија будућности 13.12.2010.3 Comments

„Религија будућности неће бити само култ или секта,

већ моћно и дубоко религиозно опредељење,

које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека.“

Отац Серафим (Роуз)

Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот самодовољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико свепрожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик самозадовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане  духовног самозадовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмерени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу (пнеуматичношћу).

Православна антрополoгија види три спрата у човеку: телесни (соматски), душевни (психолошки) и духовни (пнеуматички). За човекову личност нису најопасније телесне болести. Ако се неко опија, па добије цирозу јетре, није њега казнио Бог, него он сам себе, –  својим неуздржањем. Опасније су душевне (психичке) болести. То су: љутитост, среброљубље, властољубље, сујета или уображеност, блудне опсесије, мазохизам итд. Као добри психолози (демони), када виде да је неко склон властољубљу — они му пошаљу у мозак филм о Наполеону. И ако овај властољубиви сањар заборави да је он непоновива личност, па каже: „Ја сам Наполеон!“ – то је онда случај за психичку болницу (лудницу)…

Најопасније болести су ипак на висини духа, а то су: гордост и јерес. Сујета или уображен човек (на нивоу психичког живота) такмичи се са људима, својим суседима, — да буде богатији, школованији од њих. Међутим, један створени дух, један архангео, по имену Денница (Луцифер) завидео је, не својим суседима ангелима, него самоме Богу, Нествореноме и Безграничноме Духу. То је гордост, или затварање у самозаљубљеност. То је први грех у космосу, од којега се касније заразио и Адам у Рају. Из тога греха извире смрт. (Јер смрт је удаљавање од Живота Бога).

Јерес је крива идеја, полуистина о Богу и Цркви. Када демон запази да је неки високообразовани теолог или начитани богомољац склон сујети, он му пошаље у мозак јеретичку идеју, коју овај прихвата као овој „генијални изум“, са жељом да свима наметне кривоверну идеју. Како неки секташки проповедник или римски папа може бити добар човек који уопште не греши на најнижем спрату телесног живота: нити се преједа, нити се опија, нити блудничи; тако и на другом спрату свога психичког живота: нити је љутит, нити среброљубив, ни властољубив, али зато на трећем спрату свог духовног живота он је клицоноша најгоре заразе -јереси. Он се баца на Католичанску Цркву Православну каменом осуде, и каже „Није она права, него моја папска црква је права!“ Међутим, ко се баца на Једину свету Цркву Православну, он се баца каменом на Христа чије је она тело у историји. Зато је Господ Христос фанатичком гонитељу хришћана Савлу рекао у близини Дамаска? „Савле, Савле, зашто мене гониш?“ Кроз свего Причешће, ми православни хришћани постајемо саставии део Тела Христовог. Зато сваки који гони нас, гони самога Христа Који је у нама.

Хришћанска духовност се стиче преображавањем свог духа кроз тегобно самосавладавање и крстоношење — са циљем да се достигне у вечно Царство небеско. То царство се да наслутити у лепоти православне литургије, али оно ће потпуно наступити само после нестанка овога света. Зато прави хришћански подвижиик не угађа себи него Богу, и не налази мир и одмор, чак ни у кратком предукусу вечнога блаженства, које му се понекад дарује у овом животу. Насупрот овоме, далекоисточне религије, којима Царство Небеско није било откривено, желе једино да постигну пријатна психичка стања која почињу и завршавају се у овоме животу.

У наше доба отпадије од Бога (после које долази Антихрист), ђаво је био пуштен за кратко време (Откривење 20:7), да би чинио лажна чудеса која није могао да чини за време „хиљаду година“ благодати у Цркви Христовој на земљи (Откривење 20:3), да би сабрао своју паклену жетву, онај кукољ, а то су оне душе које „не примише љубав истине да би се спасле“ (2. Солуњанима 2:10). У самој природи Антихристовог заводништва је опсена: да сатанско царство прикаже као да је Христово.

Савремени „харизматички“ покрет, па „хришћанска медитација“ „нова религијска свест“, чији су они део, — само су претече религије будућности, религије последњег поколења човечанства, религије Антихриста. Њихова главна „духовна“ улога је да ослабе хришћанске душе и да их заведу у демонске тајне које су досад биле ограничене само на пагански свет. Тачно је и то да су ови „религиозни експерименти“ само почетничке природе, да у њима има у најмању руку колико психичке самообмане, толико и од уводног демонског обреда. Ипак, није сваки који је успешно „медитирао“ или који је примио „крштење у Духу“ самим тим био свесно посвећен у царство Сатане. Али то је крајњи циљ тих „експеримената“, а касније ће те технике демонских посвећења (иницијација) бити још нападније, са дубљим падом човечанства у пасивност и нездраву радозналост према новим, религијским доживљајима“, који се препоручују у овим покретима.

На западу, на жалост, благодат Божија је изгубљена пре много векова (оцепљењем од Православне Цркве). Римокатолици и протестанти нису могли да окусе пуноту Божије благодати, па није ни чудо што не могу да разликују демонску подметачину „благодати“. Али, авај! Успех кривотворене (фалсификоване) духовности чак и међу православним хршићанима указује на пад духовности међу нама, јер ни православни понекад не разликују између истинског хришћанства и лажнога хришћанства.

Предуто су православни хришћани сматрали да свако зна богату ризницу њихове вере, па се нису много ни трудили да показују чисто злато својих светих догмата. На жалост, мали је број оних православних хришћана који су упознати са текстовима о православном духовном животу, у којима је тачно указано како разликовати између праве и кривотворене духовности. То су текстови који говоре о животу и вероучењу светих мужева и светих жена који су достигли до узвишене мере Божије благодати у овоземаљском животу. Могу се на прсте набројати они који су остварили у своме свакидањем животу житија из Лавсаика, или савете из Лествице светог Јована Лествичника, Беседе светог Макарија Египатског, Житија богоносних отаца пустињака, као и савете из Невидиве борбе, или поруке из књиге светога Јована Кронштадског Мој живот у Христу…

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу и захвлалност Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Много открива чињаница да је „харизматички“ и „медитацијски“ покрет поникао у релативистичкој средини „екуменских хришћана“. Главно обележје јереси западног екуменизма је ово: нико од њих не верује да је Православна Црква једина права Црква Христова. Сви неправославни екуменисти лакомислено верују да је благодат Божија присутна такође и у другим „хришћанским“ заједницама, па чак и у нехришћанским религајама. Они не схватају да када Свети Оци Православне Цркве говоре о уској стази спасења, — они мисле на само један пут ка небу: унутар Православља. Међутим, екуменисти мисле да је то само један од многих путева“ ка спасењу… Екуменисти умањују важност јасно одређеног веровања у Христа: за њих нису важни догмати, ни припадност овој или оној цркви.

Православни представници на екуменским састанцима могу бити и људи чврстога карактера, непоколебиве варе у једину Свету Цркву Православну, али само њихово учествовање на тим састанцима, где се заједнички моле са неправославнима, они као да својим понашањем кажу: „Можда је то што ви релативисти кажете, тачно, баш као што је рекао оном Јеврејину поколебани ученик Светог Пајсија. Не треба ништа више од тога па да православни хришћанин изгуби благодат Божију! А после, колико ли труда треба да се она поново стекне …

Зато православни хришћани морају добро пазити како ходе, увек у страху и трепету, еда не би изгубили благодат, која није дата свакоме него само онима који држе праву веру, живе строгим хришћанским животом и незаситиво упијају Божанску благодат која их води ка небу. Ова обазривост у странствовању мора бити још већа код православних хришћана данас када су окружени лажним хришћанством које нуди безнапорне доживљаје „благодати“ и „Светога Духа“ — уз то обилно наводећи цитате из Светога Писма, и светих Отаца као ,„доказе“! Вероватно су већ близу последња времена, када ће духовна обнова бити тако убедљива да ће преварити, ако буде могуће, и изабране (Матеј 24:24).

Лажни пророци модерног доба, укључујући ту и неке који се званично зову „православни“, све грлатије најављују скори долазак „новога доба Светога Духа“, излив „нове Педесетнице“, наступање „тачке Омега“… А по истинским православним пророчанствима, ове ово што они најављују — управо је царство Антихриста. На наше очи почело је да се остварује сатанско царство, демонском силом. Читава духовна атмосфера савременога света оптерећена је увођењем у дамонске доживљаје, јер сатанска „тајна безакоња“ улази у предпоследњу фазу овладавајући душама људи. –  Шта више, она покушава да овлада и самом Црквом Христовом, кад би то било могуће.

Против тог моћног, залуђујућег „религијског доживљаја“, истински православни хришћани морају се озбиљно наоружати знањем да је православно хришћанство, као и његов циљ, нешто потпуно различито од свих осталих религија, како „хришћанских“ тако и нехришћанских.

Православии хришћани, чувајте благодат Божију коју имате! Знајте да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизованам времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и „луцкастах“, усред успешног религијског „препорода“ већине… Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да Царство (Лука 12:32).

Сви истински православни хришћани нека буду опасани храброшћу за предстојећу битку. Оружје наше је духовно. (Ефесцима 6:11—18). Не заборавите; Христос је већ извојевао победу за нас. Он је обећао да ни врата паклена неће надвладати Цркву Његову (Матеј 16:18) и да ће због изабраних скратити оне последње дане велике невоље (Матеј 24:22). И заиста, ако је Бог са нама, ко ће против нас? (Римљанима 8:31). Чак и у најокрутнијим иакушењима, нама је заповеђено да будемо пуни ведрине, јер „Ја сам победио свет“ (Јован 16:33). И ми треба да живимо као прави хришћани свих времена, у очекивању краја света и доласка милога нам Спаситеља; јер Онај који сведочи ово говори: Да, доћи ћу ускоро. Амин, да, дођи, Господе Исусе! (Откривење 22:20).

Православна трезвеност у тумачењу есхатологије састоји се у овоме: она два знака — која је Господ дао (у 24. глави Евангелија по Матеју): да ће Његова Блага Вест бити проповедана свима народима — и да пред Његов Други Долазак неће бити рата (пошто ће Антихрист овладати целом планетом) не знамо — као појединци — када ће се то испунити. (То ни ангели не знају!)

Међутим, ако не знамо тачно када ће бити крај света (јер биће тешко препознати тада Илију и Еноха!) — онда треба себе барем припремити за есхатолошки сусрет са Господом Христом!

Сваки од нас је мали свет за себе. И моја смрт је за мене мој крај света! А пошто сутра може да ме прегази брзо возило — морам бити стално есхатолошки спреман. Јер одласком из овога света — излазим пред Престо Праведнога Судије… Зато ону опомену: „Бдите, јер не знате када ће доћи Господ“ православни хришћанин схвата хао упозорење упућено лично њему — на првом месту — а за општи крај света — тек на другом месту.

И пошто православни хришћанин верује да се на Литургији хлеб и вино промени у Тело и Крв Распетог и Васкрслога Господа Исуса — онда он зна да је Господ Славе и на Земљи са нама. Па зато може да има у себи равнотежу, и да каже са Светим Павлом: било да сам на земљи, или на небу — ја сам увак са Господом.

Ако постоји некаква болна напетост или есхатолошка узбуђеност код православног верника – онда она извире из племенитога страха да не разочара Љубав Распетога Бога.

Иначе, нико паметан не жели да доживи оне последње године Антихристове диктатуре… Али, ако се и то деси — ми се уздамо не у своју снагу, но у благодат Пресвете Тројице. Амин.

Отац Серафим Роуз

Извор: Отац Серафим Роуз, Православље и религија будућности, Банатски весник (уредник еп. банатски Амфилохије), Београд, 1990, стр. 95-100.

Сродни чланци:

3 comments

  1. Videli smo da se posmrtna i vantelesna iskustva o kojima se danas toliko zucno diskutuje veoma razlikuju od nepatvorenih iskustava drugog sveta koja su kroz vekove dozivljavali bogougodni ljudi. Vecina istrazivaca se slaze sa dr Mudijem da ova iskustva ne potvrdjuju konvencionalnu hriscansku predstavu o Nebesima Zivot posle zivota pa i iskustva onih koji misle da su videli Nebesa ne mogu da izdrze poredjenje sa autenticnim vizijama Nebesa u proslosti. Citavo hriscansko iskustvo zivota posle smrti potvrdjuje postojanje Nebesa ada i suda neophodnost pokajanja borbe podviga i straha od mogucnosti vecne propasti duse dok savremena iskustva slicno iskustvima samana paganskih posvecenika i medijuma govore o drugom svetu kao o carobnom carstvu raznih prijatnih dozivljaja u kome nema suda vec samo spiritualni rast i o tome da se smrti ne treba plasiti nego je docekati kao prijatelja koji nas uvodi u zadovoljstva zivota posle smrti.

  2. I sada svi koji gledaju na fotografiji oca Tihona misle da je nosio vladi ansku mantiju Dok je to u stvari bila stara arena pid ama. Jedan takav blagosloveni ovek koji se iznutra izmenio i koji se i spolja osvetao ima ve e dostojanstvo od svih onih ljudi koji se samo spolja menjaju presvla e i svoju ode u a u sebi zadr avaju starog oveka sa starim gresima…STARAC PAJSIJE SVETOGORAC..18 Januar 2011..Ne dirajte decu!..- Star e ta e biti sa decom koja danas odrastaju bez discipline?….- Njima je malo toga olakano. Roditelji koji ne razumeju zna aj discipline ostavljaju deci na volju i na kraju od njih stvaraju propalice.

  3. Zatim u knjizi proroka Malahije 4 5.6 nalazimo tekst koji se odnosi na Ilijino ponovno pojavljivanje Evo ja u vam poslati Iliju proroka prije nego do e veliki i stra ni dan Gospodnji. Zatim u Novom zavetu sre emo Mojsija i Iliju koji su bili poslani da ohrabre Isusovo srce kad su mu bili potrebni prijatelji koji ga mogu razumeti. Tri i po godine su za Njim i li pijuni i drugi koji su kovali zavere da mu oduzmu ivot.

Оставите одговор