RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

(Гео)политички аспекти регионализације Србије

(Гео)политички аспекти регионализације Србије 29.11.2010.Leave a comment

(Рад је написан и презентован пред више од 300 учесника из 20 земаља на 3. међународној научно-практичној коференцији под називом „ Свет и Русија: Регионализам у условима глобализације“ одржаној 11-12. новембра 2010. године у Москви на Руском универзитету друштва народа)


Република Србија у свом саставу нема регионе са историјско-политичким субјективитетом, нити, изузев на северу, регионе дефинисане физичко-географским карактеристикама. У централном и јужном делу републике, који обележава брдско-планински карактер, постоје бројне мање, географски релативно заокружене области, које није реално посматрати као природне регије, док се у северном, равничарском делу Србије, издвајају три такве регије: Срем, Банат и Бачка. С друге стране, унутар Србије издвајају се области које могу, уз сву опасност коју то носи, да буду третиране као регије због историјских, етничких, верских и културних специфичности.

Историјско-етничке „регије“ Србије

Краљевина Србија је тек 1912-1913. ослободила западне и југозападне делове Србије, који су се под влашћу турских освајача налазили око 500 година. Тада су Србији прикључене Рашка област (коју муслимани зову Санџак) и Косово и Метохија. Рашка област представља гранични предео са Црном Гором, а насељава је са приближно по 50% српско-православног и бошњачког становништва (Срби који су током турске власти прихватили ислам и постепено развили посебан етнички идентитет).

Косово и Метохија (КиМ) протежу се уз албанску границу, и доминанто су насељени Албанцима. Срби су, после неуспеха који је крајем 17. века доживео њихов велики устанички покушај да се ослободе турске власти, услед страха од окрутне репресије победника, масовно почели да напуштају те крајеве. Тако су они постали зона албанско-муслиманског насељавања. Како би у крајевима где се некада налазило средиште српске државе обезбедио присуство лојалног становништва, Истамбул је подстицао и помагао насељавање Албанаца, а они су разним врстама притисака, који су повремено прерастали и  у погроме, чистили терен од преосталих Срба. Тако се десило да су 1912. године Албанци чинили око 60% становништва КиМ. Притисци на Србе, наравно у блажем облику, поново су узели маха од краја 60-их година, од када је повећана аутономија КиМ унутар Србије. Услед тога, као и много вишег наталитета Албанаца, пред крај 20. века албанска популација је већ чинила око 80% становништва КиМ.

Трећа већа област са историјским, етничким и верским особеностима је Војводина. Ради се о заједничком називу за три области (Срем, Банат и Бачка) које су до 1918. године биле део Аустро-Угарске. Те крајеве насељене Словенима, освојили су крајем 10. века Мађари. Током наредних векова одвијали су се двосмерни етнички процеси. Мађари су се насељавали, а пре свега у Бачкој, и делимично асимилирали затечено словенско становништво. С друге стране, услед турске најезде, у Срем, Банат и Бачку са југа су се досељавали Срби. Што се тиче данашњег заједничког назива за те крајеве, он датира из средине 19. века. Срби су у околностима када су Европу потресале серије демократско-националних револуција настојали да изборе своју државну јединицу унутар Хабзбуршког царства. Она је успостављена и неко време функционисала, а именована је Војводство Србија (за разлику од Кнежевине Србије, која се налазила на југу и тек формално је признавала врховну власт Отоманског царства). Пун назив имао је и скраћену варијанту – Војводина, који је опстао до данас.

Срби у Војводини традиционално имају већину, али је она дуго била релативна (око 40%). Но, после Другог светског рата, пошто је из Војводине (као и других делова Источне Европе) исељена немачка популација, Срби постају апсолутна већина. Данас у Војводини има скоро 70% Срба, док највећу мањину представљају Мађари (14%). У Војводини још живе и релативно бројни Словаци, Румуни, Хрвати, Украјинци, као и припадници неких других народа.

Територијална организација Србије

Република Србија сада у свом саставу има две аутономне покрајине, иако је традиционално била централистички устројена. После доласка комуниста на власт, у контексту федерализације Југославије по совјетском моделу, прихваћен је асиметрични вид децентрализације, са увођењем аутономних области и покрајина. Додуше, даља децентрализација република на које је Југославија подељена ограничена је само на Србију. Нове власти, слично као и бољшевици у Русији, желеле су да подстакну националну равноправност слабљењем позиције народа који су имали кључну улогу у предреволуционарним државама. Тако су отишли у другу крајност, па су у име равноправности, некада примењивали решења која нису била праведна. У складу са тим, иако су и друге републике имале историјски-етнички специфичне делове, само су у Србији створене територијалне аутономије.

Косово и Метохија, као изразито економски и у сваком другом погледу неразвијен крај, са рудиментарним капацитетом за самоуправу, уставом из 1946. године, добило је статус аутономне области са релативно малим овлашћењима, док је Војводина постала аутономна покрајина са нешто већом јурисдикцијом. Било је покушаја да и Рашка област добије аутономан статус, али због географске хетерогености тог простора, економске упућености појединих његових делова на различите крајеве Србије, до тога није дошло. У свему је значајну улогу имало и противљење руководства Црне Горе. Оно се плашило да би давање аутономије делу Санџака у саставу Србије, појачало такве тежње и у црногорским крајевима са муслиманском популацијом.

Накнадним уставним решењима делокруг обе аутономне јединице повећаван је, а оне су и правно изједначене тако што је, када су се за то стекли кадровски услови, Косово и Метохија такође добило статус аутономне покрајине. Уставом из 1974. године отишло се толико далеко да је Србија фактички федерализована, тако што су све кључне ингеренције, од безбедности до економских питања, пренета на ниво аутономних покрајина, док је републичка власт наставила непосредно да управља само централним деловима Србије. Десио се парадокс да у републичкој влади седе представници покрајина, и тако учествују управљањем централном Србијом, док републичка влада није имала директне надлежности на простору покрајина. Такво стање, у комбинацији са јачањем албанског сепаратистичког покрета на Косову, и серијом напада на тамошњу српску популацију, изазвало је, и из године у годину појачавало, незадовољство становништва и власти Србије. Током друге половине 80-их година, са доласком на њено чело енергичније и национално свесније гарнитуре, предузете су енергичне мере како би дошло до функционалне централизације Србије. Уставним амандманима, и затим уставним решењима из 1990. године, кључне ингеренције су поново пренету на републички ниво.

Већина становника Војводине подржала је ново стање, и после увођења вишепартијског система гласала за партије, начелно, централистичких опредељења. На Косову и Метохији ситуација је била другачија. Већинско алабанско становништво је следило сепаратистичке лидере. Екстремистичка фракција сецесионистичког покрета започела је пред крај 90-их година оружани устана. Њега је НАТО искористио за отпочињање агресије на Србију. Она је, после разарајућег бомбардовања, обустављена пошто је Србија – уз добијање гаранције, у виду резолуције 1244 Савета безбедности да ће ОУН третирати КиМ као њен саставни део – контролу над својом јужном покрајином формално препустила војно-полицијским снагама и администрацији ОУН, а суштински НАТО-а.

Пошто је, уз снажно мешање запада, у духу касније вођених „наранџастих револуција“ на постсовјетском простору, у октобру 2000. године у Србији дошло до промене власти, ојачала је активност аутономашких покрета у Војводини. Они су учествовали у новој владајућој коалицији, и уживали подршку САД, Немачке и неких других западних држава, те су упорно инсистирали на проширивању овлашћења Војводине. Иако не радикално, Београд је направио извесне уступке. Но, до значајног проширивања аутономије Војводине дошло је пошто су средином 2008. године власт у Србији самостално преузели изразито прозападно настројени делови политичких снага које су 2000. дошли на власт.

Како би задовољили своје коалиционе партнере који су се залагали за широку аутономију Војводине, као и своје фракције које су деловале на територији те покрајине, али и Брисел, који је наглашавао значај децентрализације за убрзавање европских интеграција Србије, владајући кругови у Београду одлучили су да битно повећају самосталност Војводине. Кулминација тог процеса било је доношење новог Статута Војводине, који је ступио на снагу 1. јануара 2010. године.

Политика регионализације Србије

Власт се спрема да оде и корак даље. Најавила је усвајање низа решења, па и промену Устава, како би била омогућена децентрализација и регионализација целе земље. Како се истиче, разлог за то је чињеница да је Србија држава са највећим регионалним разликама у Европи – између појединих делова Србије разлике у погледу Бруто домаћег производа (БДП) готово су десетоструке. Наводно, централизација спутава мање развијене области да се развијају, а децентрализација би омогућила сваком региону да успешније решава своје економске и друге проблеме.

Официјелни Београд истиче и то да би регионализација државе олакшала приступ европским фондовима. Након уласка у ЕУ – а то је прворазредни циљ актуелне власти у Србији – надлежности управљања фондовима могу бити даље децентрализоване у оквиру државе тек уз испуњење кључног услова, а то је постојање административне способности за обављање тих послова на регионалном нивоу. А децентрализоване државе, наводно, имају већи капацитет да дођу до средстава, тј. региони су способнији од централне власти да их добију за локалне потребе.

Основ за регионализацију земље представља „Стратегија просторног развоја Србије“, коју је саставило Министарство за просторно планирање и животну средину. Њу официјелни Београд третира као  политички програм економског и сваког другог развоја Србије. А како је предвиђено, регионализација Србије требало би да се одвија у две фазе. Планирано је да прва буде  завршена до 2013. године, а друга до 2020. Први конкретан корак биће направљен када Влада усвоји „Закон о регионалном развоју. Према њему, у Србији треба да буде формирано седам еврорегиона: Војводина, Београд, западни, источни, централни и јужни регион и Косово и Метохија.

У првој фази ради се искључиво о статистичким регионима. Они ће се правити према „Номенклатури територијалних статистичких јединица“ (НУТС), што је статистички модел Европске уније (ЕУ), уведен 1988 године. Према том моделу, у оквиру ЕУ је успостављена јединствена мрежа статистичких територијалних јединица. НУТС подразумева три нивоа статистичког разврставања, где је за регионе прописан минимални и максимални средњи број становника.

Статистички региони на које Србије треба да буде подељена имаће између 800 хиљада и 2 милиона становника. Предвиђени модел регионализације у почетку не подразумева аутономију, већ дефинисање општина и градова који улазе у оквире надлежности регионалних агенција које ће координирати пројекте са Београдом и приступним фондовима ЕУ. Еврорегиони неће имати правни субјективитет, али ће сваки имати своју јавну агенцију за регионални развој. Но, над регионалним агенцијама ће, у почетку, комплетан надзор и контролу имати Влада Србије, односно њене институције.

Ипак, регије би саме требале да науче да креирају програме и пројекте који се финансирају новцем из европских фондова, што подразумева развој капацитета за програмирање и за финансијски менаџмент. Статистички региони би тако постепено учили да бар на неким пољима управљају сами собом, а то би касније био основ за давање политичког садржаја регионализацији. Према плану, око 2020. године, региони би требало да добију административни и политички статус. На централном нивоу би, највероватније, остали: безбедност, монетарна политика, унутрашњи и спољни послови, макроекономска и фискална политика, с тим да би се њен један део пренео на регије. То би требало да значи да ће Србија од 2020. бити подељена на више аутономија, сличних статусу данашњих покрајина Војводине и Косова (која тренутно није под контролом Београда).

Разлози против политичке регионализације Србије

Противници предложене регионализације – пре свега из редова опозиционих патриотских странака и невладиног сектора сличне оријентације – наводе више разлога против модела регионализације који форсира власт. Прво, тврде да не значи да би суштинска регионализација земље довела до бржег и равномернијег напретка државе. У прилог тога обично наводе пример Пољске. Она је 1999. године усвојила нови модел територијално-административне организације државе. Уместо ранијих 49 региона, уведено је 16 региона са знатно већим овлашћењима и непосредно изабраним парламентима. Но, упркос томе и издашним донацијама из фондова ЕУ, Пољска није успела да смањи неразвијеност источних региона. Напротив, регионалне разлике се продубљују. Пет источних војводстава Пољске сада ствара само 15,4% БДП земље, а 1995. године на њих је отпадало 16,9% БДП-а.  С друге стране, Мазовјецко војводство, Шлезија, Доња Шлезија, Великопољско војводство стварају 59,2% БДП-а, што је више него раније.

Велике регионалне разлике има и изразито децентрализована Белгија, док су оне много мање у централизованој земљи каква је нпр. Финска. Противници регионализације истичу да су за њен успех потребни квалитетни кадрови, а велики проблем је то што их имају само Београд и Војводина. Стога, судећи на основу примера Пољске, Београд и Војводина још више би одскочити од остатка Србије, односно он би и даље, и то убрзано, застајао. Аргумент против суштинске регионализације је и то да она није услов за приступање ЕУ, нити је неопходна за привлачење средстава из европских фондова. ЕУ нема наднационалне стандарде за успостављање региона, нити захтева опсежну децентрализацију, већ једино намеће униформност у домену статистичког организовања. У Португалији, Кипру, Словенији и неким другим садашњим чланицама ЕУ, региони постоје само као статистичко-планске јединице, односно немају никакву политичко-административну самосталност, па нема разлога да је добију ни у Србији. Тим пре, то важи пошто се она суочава са сепаратистичким тенденцијама.

Албанска мањина на југу централне Србије нескривено исказује жељу да се издвоји и прикључи косовској квазидржави. Такве тенденције су присутне и код значајног дела  политичара из редова мађарске мањине, која насељава северни део Војводине. Све јачи су, и све мање скривени – поготово од када је турска отпочела јачања свог утицаја широм некадашњег простора Отоманског царства – сепаратистички трендови и међу јужнословенском муслиманском популацијом Рашке области. У таквим околностима, започињање процеса суштинске регионализације може да преставља отварање „Пандорине кутије“.

Иако су статистички и, како се предлаже, у будућности можда и политичко-административни региони, тако дефинисани да у њима мањине немају већину, све гласнији су њихови захтеви да се региони поклапају са историјско-цивилизацијским, и у складу са тим, националним-верским зонама у саставу Србије. Отпочињање процеса суштинске регионализације могло би да доведе не само до федерализације Србије по узору на Немачку или Аустрију, већ и до прихватања национално-верских критеријума за тако нешто, што би реално угрозило јединство земље. Јер, она се не суочава само са унутрашњим сепаратистичким тенденцијама, које ипак не би могле саме по себи да је угрозе, већ и систематским спољним деловањем против њеног јединства. Унутрашњи фактори су умногоме средство таквог иностраног деловања против Србије.

Геополитичка позадина наметања регионализације

Како Англо-Американци сматрају, рубни појас („Римланд“) који оркужује „срце земље“ („Харланд“) – које чине Русија и други делови постсовјетског простора – има велики значај у игри за глобалну доминацију. Да би била покорена или бар обуздана Русија, важно је загосподарити Источном Европом. Тако би била обезбеђена премоћ над Евроазаијом („светским острвом“), а како је још 1904. године устврдио Макиндер – британски геополитичар чија мисао је битно утицала на хладноратовску и актуелну америчку спољну политику – „Ко влада светским острвом, влада светом“.

Државе на простору „Римленда“, према англо-саксонском концпету глобалне доминације, имају „мисију“ да за рачун Вашингтона држе у окружењу велики супарнички евроазијски простор („Срце земље“), а све у сврху онемогућавања слободног и неусловљеног приступа Русије топлим морима и океанима, односно у наше време, тржиштима жедних руског гаса и нафте. А Србија и друге српске земље (Република Српска, Црна Гора) налазе се баш на простору једне од неколико кључних зона за (дубинско) опкољавање Русије, односно кроз српске земље хиљадама година пролазе важне копнене и речне саобраћајнице које повезују Северну и Централну Европу са њеним јужним делом и Блиским Истоком. Но, за Британију некада, а САД сада, проблем представља то што су Срби традиционално наклоњени Русији.

На основу верске и етничке сродности, и политичког идентификовања са Русијом која се доживљава, у духу византијске традиције, као средиште православног света, српски народ је истрајно проруски настројен. Стога је и био изложен, директном или прикривеном непријатељству англосаксонских силе. И када су у Србији на власт долазили (или довођени) некритички прозападно настројени кругови (што је сада случај), с обзиром на елементе дугог трајања који повезују Србе и Русе, Вашингтон и Лондон имају резерву према Србији, и настоје да је ослабе. У неповољном геополитичким околностима, како би опстао и обезбедио економски напредак, српски народ је прихватао политичке структуре које нису у складу са његовим геополитичким тежњама, но то је за запад непоуздан основ за изградњу савезништва са Србијом.

САД, као и низ држава које су путем НАТО-а и на друге начине подређене вољи Вашингтона, због наведених разлога, водиле су отворено непријатељску политику против Србије док је на њеном челу био режим који је имао „неподобна“ геополитичка уверења. Међутим, ништа се суштински није променило ни од када Србијом владају пријатељи САД. Атлантистички блок и даље, мада нешто прикривеније, ради проти интереса српског народа. Циљ је да буде доведен у безизлазан положај, који ће осигурати дугорочну доминацију Вашингтона на балканском простору. У светлу тога може се гледати и на инсистирање појединих америчких и европских кругова на брзој децентрализацији Србије, односно на што потпунијем повезивању појединих области са суседним државама које се сматрају поузданијим западним савезницима, као и јачању присуства капитала и институција разних западних земаља у појединим деловима Србије (немачко присуство у Војводини, турско у Рашкој области, америчко у централним деловима Србије). Тако, у околностима када слаби моћ Америке, пре него што запад изгуби могућност да спољна контролише Србију, њене снаге треба да буду паралисане изнутра.

Што се тиче Руске Федерације, пошто је војно-политички и економски стала на ноге, она је поново ојачала своје присуство на српском простору. Москва настоји да подржи Србију у борби за одбрану Косова и Метохије тако што спречава да Савет безбедности донесе нову резолуцију којом би била стављена ван снаге резолуција 1244, односно тако што делује контра америчког лобирња да што већи број земаља призна Косово. Русија се не меша у унутрашњу политику Србије, али је јасно да подржава њен територијални интегритет, односно она решења која гарантују јединство и функционалност Србије. Томе погодује и скорије повећање присуства руског капитала.

Прворазредни значај има то што је руски капитал преузео већински удео у Нафтној индустрији Србије (НИС). Та компанија, од кључног националног значаја послује широм земље, а њеним успешним активностима погодују решења која иду на руку функционалности централне власти. Такође, то је важно и за изградњу гасовода „Јужни ток“, који на свом путу ка централној Европи треба да пређе преко Србије. А ако гасовод буде изграђен, као што је предвиђено међудржавним споразумом, стратешки значај Србије за Русију ће знатно порасти, и тиме ће она имати интерес да се озбиљније ангажује на сваком плану, и тако буде ефикаснија противтежа западном утицају. Русија и сада помаже Србији, али то ради дискретно, настојећи да се не меша у унутрашњу политику. Но, када то буде од значаја за њене економске и са њима спрегнуте геополитичке интересе, вероватно ће постати присутнија и у медијској сфери, у невладином сектору али и, на начин како то ради запад, политичкој сцени. Тако би патриотске снаге у Србији добиле потпору која би им омогућила да се боре против штетног модела регионализације земље, односно, у околностима када је народ томе склон, чим се појави реална геополитичка алтернатива западу, да поведе Србију путем корените геополитичке преоријентације.

Закључак

Тешко је рећи да ли би се конструктивна регионализација позитивно одразила на бржи и равномперинији развој Србије. Постоје разлози и за, и против ње. Но, важно је имати у виду да је Србија и даље изложена тихој агресији од стране оних који су против ње водили прави рат. Желе да је ослабе и потпуно подвргну својој доминацији, и тако да је одвоје од традиционалног пријатеља – Русије. Стога се Београду намеће модел регионализације који може да доведе до федерализције Србије, чиме би њена мека окупација била доведена до краја и учињена дуготрајном, а могло би да буде угрожено и јединство земље.

Актуелна власт, у нади да ће доказати лојалност Вашинготну, и да ће моћи да контролише процес децентрализације, у много чему прихвата да поступа у складу са вољом САД. Тиме рескира да се ствари отргну контроли. Свестан тога, чак и естаблишмент који је начелно прозападно оријентисана, и који као свој приоритет истиче приступање Србије ЕУ, противно воље западних ментора, истрајао је у продаји НИС-а руским партнерима и закључивању споразума о изградњи „Јужног тога“. Тако настоји да штетним центрифугалним процесима, који су цена  за евентуално отварање европских капија за Србију, парира центрипеталним процесима, који произилазе из снажнијег повезивања са Русијом.

Што се патриотске опозиције тиче, која на прво место ставља јачање Србије а не евро-интеграције, она на регионализацију која излази из статистичких оквира види опасност за државу, и настоји да је спречи. Економско и свако друго присуство Русије види не само као противтежу процесима који могу да буду опасни за јединство земље, већ и као шансу за долазак на власт и (гео)политички преокрет.

Све у свему, регионализација је тачка укрштања унутрашње политике, економије и геополитичка оријентација Србије. Та проблематика је за многе земље од великог значаја у контексту прилагођавања глобалним променама, али за Србију је, без претеривања, и питање опстанка као суверене па и јединствене државе. У томе већ сада има, а у будућности ће имати и још већи значај Руска Федерација, и то као фактор потпоре виталних интереса Србије.

доц. др Стевица Деђански

мр Драгомир Анђелковић


Литература:

[1] B. Derić „Regionalizacija Srbije“. – Beograd: Geografski fakultet, 2004.

[2] D. Petrović „Srpski narod i velike sile“. – Beograd: Institut za političke studije, 2008

[3] D. Petrović „Aspekti globalizacije“. – Beograd: NSPM, 2009.

[4] J. Komšić „Principi evropskog regionalizma“. – Novi Sad: Asocijacija multietničkih gradova, 2007.

[5] M. Stepić „Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje“. – Beograd: Jantar grupa, 2004.

[6] M. Stepić „U vrtlogu balkanizacije“. – Beograd: Službeni list, 2001.

[7] M. Knežević „Mozaik geopolitike“. – Beograd: Institut za političke studije, 2008

[8] M. Knežević „Paradigma raspada“. – Beograd: Institut za političke studije, 2009

[9] S. Đukić „Vreme energije“. – Službeni glasnik, 2009.

[10] V. Stančetić „Region kao razvojna perspektiva u Evropskoj uniji“. – Beograd: Službeni glasnik, 2009.

[11] V. Mićović „Globalizacija i Novi svetski poredak“. – Beograd: Čigoja, 2001.

Сродни чланци:

Оставите одговор