RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Демонократија

О демократији

О демократији 30.07.2004.1 Comment

Демократија је грчка реч и значи влада народа. То је основна идеја код демократскога система државе модернога доба. Идеја стварно немогућна па стога је полазна тачка тога система и погрешна (као, н.пр., када би ко отпочео извесно резоновање са поставком да су 2 + 2 = 3). Јер владање то је управа а управа то је акција. Међутим, акција претпоставља једну вољу т. ј. једног човека (који, свакако, може да се, у погледу своје акције, претходно са другима саветује, ако, наравно, за то има времена и могућности) а не, једновремено, више воља односно више људи, пошто, док би се они споразумели, ако би уопште дошло до споразума, могло би бити доцкан за акцију (ово нарочито вреди за случај изванредних прилика). Акција захтева један центар (средиште) а то не може бити мноштво воља. Уосталом, овде има двоје: онај који управља, подмет (субјекат), и онај којим се управља, предмет (објекат), и онда како је могућно да подмет буде у исто време и предмет и vice versa? То јест да народ буде и управник и онај којим тај управник управља? И немогућно и нелогично.

Увиђајући ово, демократија је учинила и чини концесију на тај начин што поставља правило да народ истина не управља собом непосредно него посредно, преко својих представника, концесија која значи напуштање идеја да народ има сам собом да управља: место тога, народом управља само један ограничени, и врло ограничени, број појединаца. Равнодушно је за саму ствар што је тај ограничени број одређен од народа: главно је да он, народ, не управља сам собом него неко други. А овај други, сигурно, управљајући народом, неће ићи да пита народ сваки час шта и како треба да ради и управља. Уосталом, не би управљачима то много ни користило јер, несумњиво, ниво народне масе нижи је од нивоа његових избраника те, према томе, било би нелогично и излишно да културно виши тражи, од културно нижега, директиву за свој рад.

Дакле, народ је увек, па и код демократије, само објекат а субјекат, онај за ким народ иде, то је неко други, онако исто као и код осталих државних система: сва је разлика у томе како ће се одредити ко ће народом управљати, али његова је судбина, догод постоји држава, да је он само објекат; и ако га демократи уверавају да, зато што он, народ, бира оне који ће њиме да управљају, он је ипак тај који сам собом управља, то је само једна обмана односно демагоштво са сврхом да народ, доведен, на тај начин, у заблуду, пре пристане на демократију него на какав други систем. Код демократа није, овде, главно: etre (бити) него paraifre (изгледати). Колико се, пак, то слаже са политичким моралом, остављамо самим демократима да на то одговоре.

Друга једна илузија коју су демократи, неки свесно (намерно) неки несвесно (ненамерно – у доброј вери), успели усадити у народну масу јесте она о народној суверености, то јест да, у држави, има све да се збива и креће онако како то народ хоће и да се, збиља, у демократији то и остварује. Колико је ово, такође, противно реалности, није тешко утврдити. Појам суверености је апсолутна правна власт над којом нема никакве друге правне власти (хиерархиски, надређеност) па, чак, ни поред ње (координирана власт), и онај који има такву, апсолутну, власт сматра се – и зато му се она и признаје – да представља, у људској заједници, нешто најбоље, и умно и морално, најсавршеније управо најмање несавршено у овом, земаљском, углавном несавршеноме (минус: – ) свету.

Ако сада народно представништво узмемо као израз народне суверености, онда видимо колико је мало народ суверен. И, заиста, какву моћ има тај тобожњи суверен за време једне законодавне периоде народнога представништва баш у самој демократији? Никакву: за све то време, народно представништво дела по своме разуму и нахођењу и, доносећи законе, не иде да се обавештава код тога суверена о његовим схватањима и његовој вољи. Па и сама установа распуштања Народнога Представништва пре истека његовога мандата по том основу што то Представништво не би више било израз народнога расположења показује да Народно Представништво и народ често нису исто, тј. показује да је тако звана народна сувереност само једна празна реч и она постаје још празнија, ако извршна власт, при свему том што мандатор, Народно Представништво, не би следовало интенцијама народа, њега ипак не би распустило – јер ово право је дискреционарна власт шефа државе и тада се види најјасније колико мало управо нимало не одговара стварности теорија народне суверености.

КОНТРАДИКЦИЈЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ У ДЕМОКРАТИЈИ

И какав је, према томе то суверен који, за један период од неколико година, нема утицаја ни гласа у законодавном послу, посао који је једна манифестација суверености? Најзад, слично ономе што смо горе већ приметили код акције, зашто би народни представници које је народ изабрао као најспособније из своје средине имали потребу да се саветују са својим бирачима када су их они изабрали баш зато што су много боље него они бирачи, упознати са државним пословима? Дакле, тај суверен, који, по дефиницији, као што смо видели, треба да буде изнад других он је овде испод својих представника и онда је сасвим разумљиво што ови последњи врше законодавну, суверену, власт а не бирачи тј. народна маса која за то нема квалификације или их, бар нема толико колико њени изабраници.

Дешава се често да Народно Представништво чак само себи, без припита народа, продужи мандат по његовом истеку, и то је најдрастичнији доказ колико је народ, као што тврди демократија, суверен. Код нас, Срба, то је било у ток прошлога Светскога рата (1914-1918. год.) када се је, по објави рата Србији од стране Аустро-Угарске, распуштена Народна Скупштина (нови избори били су одређени за месец август 1914. год.) понова састала и, противно Уставу, отпочела опет функционисати као народно представништво, и ако је народ није био изабрао по други пут, и тако продужила за све време тога рата, па ипак то није сметало српској демократији да такав режим окарактерише као демократски у којој је народ суверен!

Исти пример имамо данас у Енглеској: Доњем Дому истекао је био мандат у току овога рата и имало се ићи на изборе али исти Доњи Дом је – просто себи продужио мандат, на један самовластан начин, при свем том што је Енглеска „колевка демократије“ где је народ „суверен“. Једна група људи која је престала бити народни представник прогласила се, једним потезом пера, својом сопственом вољом, народним представништвом и тиме збацила народ са његовога суверенога престола усред „демократије“! Истина, овакав поступак не може се сматрати формално неуставним, јер Енглези немају писанога устава – овај има више карактер једног обичајног права, једна врста common law-а – али то не оповргава чињеницу да данашњи енглески Доњи Дом не сачињавају људи које је народ бирао – као што наређује уставно, па ма и обичајно, енглеско право – него људи који су произвољно себе прокламовали за представнике енглескога народа и његово законодавно тело. И опет енглеска влада изјављује како се она бори за демократију против тоталитарног државног система!

Ово и оволико одступање од демократскога начела о народној суверености не може ни најмање да извини чињеница да се Енглеска налази у рату: напротив, та чињеница иде баш против демократије. Јер, за један друштвени систем важи оно исто што и за појединца. Вредност једног човека најбоље се огледа у тешким приликама. Наш народ каже са разлогом: „На муци се познају јунаци“. У мирно време, сваки државни систем је мање више добар јер мир је такво благостање да у њему избијају на површину, у главном, само позитивне и стваралачке особине како код појединаца тако и код народа и само у нередовним приликама, револуцијама, ратовима међународним, или грађанским, могу се упоређивати поједини државни системи, само тада се може показати права вредност, јачина и надмоћност једног државног реда и уређења над другим.

И ако је демократија заиста, како то демократи тврде, најбољи и најнапреднији друштвени систем, она треба да се као таква покаже баш у тешким околностима, да се покаже на „муци јунак“. Међутим, сасвим обрнуто, у таквим околностима, специјално у рату, демократије прелазе, мање више, преко свих принципа својих и, правдајући то као нужну ратну меру, прибегавају средствима које оне квалификују не само као недемократске него чак и као реакционарне када их употребљавају њихови политички противници. А ако би демократи приметили да је н. пр. у рату немогућно спровести све демократске принципе, онда нека нам демократи не проповедају како су њихова, демократска, начела нешто апсолутно, независно од простора и времена, нешто слично природним законима, као што то представља специјално Magna Carta демократије, Изјава права човека и грађанина Велике Француске Револуције (од год. 1789), једна врста Noli me tangere.

Ако, у овој области, има што сигурно то је да су политички системи веома релативнога карактера и значаја, и просторно и временски, па то вреди и за демократију коју би њени носиоци хтели да подигну на висину једне догме или аксиома. И баш та интересантност да се демократске владе, када воде рат, служе недемократским мерама показује да је недемократски систем супериорнији демократском, пошто он, у тешким временима, као што су ратови, много више него демократски систем обелодањава моћ и снагу државе и гарантује њен успешан отпор. Из тога би, логично, проистицало да би, у таквим моментима, демократи имали да уступе место, на управи државној, својим политичким противницима – а ови би, као надлежнији и позванији с погледом на рат и недемократске мере које он чини неизбежним – славили државу и народ, ако збиља хоће да остану доследни својој доктрини. Задржавајући при свем том власт у својим рукама, дакле и по цену одступања, ма то било само и привремено (док трају нередовне прилике односно рат) од демократских начела, они тиме очигледно дају повода сумњи да је њима останак на власти главни циљ а да су им та начела нешто споредно.

За време мира, траже власт у име демократије, као јединог по народ корисног система, а за време ненормалнога стања зато што се тиче одбране државе и нације, када се не гледа на систем! Час доктринарни разлози (у мирно доба) час родољубље (у доба немира, нереда, рата) – тек демократи су увек на власти! Отуда, како изгледа, ономе схватању и тврђењу скептика да су политички принципи, углавном, за људе који у власти виде једино користи везане за њу (било користи материјалне било сујету примитиваца, са нехришћанским менталитетом) само један инструменат да дођу на управу земље односно до утицаја на њу, највише разлога и повода пружају демократски политичари. Другим речима, највише су, изгледа, демократи компромитовали политичка начела и пароле и допринели да свет изгуби веру и у принципе и у људе.

СУВЕРЕНОСТ ДРЖАВЕ ИЛИ НАРОДНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Што не мање сигурно говори против идеје народне суверености то је и чињеница да народ никада, када се на то позове, не изражава само једну вољу него две, а то је воља већине и воља мањине. Могло би, теориски, бити речи само о суверености већине али већина то није цео народ те према томе ни воља већине не значи вољу народне суверености као целине. Суверена воља је апсолутна, она се не раздваја у више воља па ни у две воље: ту нема већине ни мањине него само једна воља чиниоца који је суверен.

Што је суверено у данашње доба културе то је само држава, а држава то је скуп три фактора: народа, територије и власти: то троје заједнички је носилац суверености а ни један од та три елемента посебно па, дакле, ни народ: народ је само један од елемената које обухвата појам државе и зато он, сам за се, није суверен, он нема чак ни један, трећи, део суверености јер, као што се зна, сувереност је недељива.

Из свега досадашњега се види колико је демократска идеја народне суверености једна велика заблуда. И да су демократи успели да ту заблуду унесу и рашире у народним масама, по оној изреци римскога права: Error communis facit ius, то је лако објаснити: тим масама је идеја да се, у држави, све дешава по њиховој вољи и како оне хоће моглa само ласкати, што је водило и одвело томе резултату да су народне масе врло радо дале и давале свој глас за демократе а ко је у самој ствари био суверен, да ли бирачи или изабрани народни представници и по чијој вољи су ствари у држави текле, видели смо већ горе. Од народне суверености изабрани су имали језгру а народ љуску и, уображавајући да поседује и језгру и љуску, народ је трпељиво сносио све дужности које су на њега као суверена наваљиване, јер, најзад, зар то не бива по његовој вољи као „суверена“?

И, збиља, ни у једном систему нису политичари били тако довитљиви као у демократском да са себе скину сваку одговорност за евентуално штетан, често несрећан, развој државних послова и да је пребаце на народ. Пошто су они, демократи, само извршиоци воље суверенога народа и ништа више, они, доследно, не могу да буду одговорни него само народ. Qui mandel ipse lecisse videtur, једно логично правило приватнога права. Разуме се да то није ништа сметало демократским политичарима да могућне успехе у држави припишу себи у заслугу. Ако се, дакле, ствари крећу рђаво, крив је суверен, народ, а ако иде добро признање припада његовим представницима! Мада, и у првом као и у другом случају, то су исти појединци чија воља је била агенс и меродавна. Колико се и овде дух и карактер демократских политичара слагао са Етиком, није потребно, мислимо, на томе се задржавати.

Није онда ни мало чудно што је један друштвени систем који је почивао на таквој једној кардиналној и основној заблуди као што је идеја народне суверености, систем који је, nec plus ultra, у своме функционисању противречно елементарним реквизитима политичкога морала, где је нарочито кобна била она мало час истакнута неодговорност вођа демократије за њихов јавни рад – морао изазвати све веће и веће потресе и поремећаје у човечанству, док се најзад није у томе достигао врхунац: прошли и садашњи Светски Рат. Оба ова сукоба народа дугујемо, у главном, демократији која је, уз горње своје негативне стране, својом антихришћанском и антикултурном идејом економскога индивидуализма, са његовим неизбежним пратиоцима капитализмом и дегенерацијом овога, специјално англоамериканском, плутократијом, друштвене и међународне односе материјализовала у једној мери која је напослетку морала довести до експлозије. Додајмо томе изборни систем демократије који је, дајући маха једној безобзирној често најнескрупулознијој демагогији и правећи од избора једну врсту индустријских предузећа са новцем као главним покретачем (Северо-Америчке Сједињене Државе и ту односе рекорд), па ћемо онда без тешкоће схватити зашто је један такав систем омогућавао долазак на власт и политички утицај несолидним елементима који су од политике и народних послова начинили једну уносну професију.

Овакав исход демократије разочарао је праве т.ј. искрене демократске идеологе који нису очекивали да ће њихове заблуде у које су веровали као пријатељи човечанства одвести овим и таквим фаталностима. Демократија је најбоље показала да, и ако сам човек много значи, значи, можда још више, и систем: у најмању руку, човек и систем су два подједнака фактора било стварања било рушења. И ти демократи bonae fidei, принуђени да ревидирају своје принципе, морали су, као људи од уверења који се са овима дижу или падају, да се повуку из јавнога живота, на велику штету баш њихове демократске идеологије: оставили су сада ову једино онима који су је дискредитовали.

Али, има у демократској доктрини још и других, такође врло убитачних, заблуда које, нарочито данас када Англо-Американци, служећи се тим по хришћанску културу тако опасним неистинама као оружјем за постигнуће својих чисто посебних циљева, покушавају да ове последње представе као неки општи човечански идеализам, вреди изнети и продискутовати. Али, то ће бити предмет једног доцнијег чланка.

Београд, 9. августа 1943.

Др Живојин ПЕРИЋ,

професор Универзитета у пензији

Др Живојин ПЕРИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

One comment

  1. naziv demokratija ne predstavlja vladavinu naroda, taj tzv prevod je samo zavesa ispred paravog prevoda koji na grubo zvuci vladavina nad suznjima,tj figurativno predstavlja coveka sa vezanim rukama na ledjima.

Оставите одговор