RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

Зукорлић на Алџезири – шта чека Србију

Зукорлић на Алџезири – шта чека Србију 24.11.2010.Leave a comment

Санџачки муфтија који је преименован у главног муфтију исламске заједнице у Србији, председник мешихата и председник Интернационалног Универзитета у Новом Пазару дао је интервју 29. 10. 2010. године арапском сателитском каналу Алџезири, а његов домаћин у том сусрету био је дописник Алџазире из Сарајева, Самир Хасан.

Јавности је мало познато да Алџазира у материјалном и моралном смислу представља арапски ЦНН. Држава Катар је постала знатно утицајнија захваљујући успешном монополистичком положају који је овој канал створио код арапског и исламског јавног мњења. Међу арапским интелектуалним круговима има критичара који сматрају да тај канал ради по инструкцијама ЦИА-е. Међу овим круговима постоје они који оптужују овај канал да ради у корист Израела у циљу нормализације односа измедју арапских и исламских држава са Израелом, без праведног решења Палестинског питања. Алџазира је чак оптужена од стране појединих држава за покретање одређених питања које би дестабилизовале њихову државу. Свакако, без обзира на позитивно или негативно мишљење, све што се на том каналу појављује нарочито ако је ексклузивног карактера заслужује озбиљну анализу.

За новинара Самир Хасана, искусаног у свом занату, не може се рећи да је био довољно објективан када је реч о Југословенској кризи. Неки извори тврде да је Египћанин Самир Хасан пре укључења у дописничку мрежу Алџазиру имао посебне везе са босанским “муџахединима“. Ова информација без обзира на њену истинитост не умањује чињеницу да његови професионални избори нису случајни. Његов извештај од 6. 11. 2010. године у коме истиче негативну улогу цркве, нарочито православне на мир и стабилност у БиХ, само потврђије да се ипак нешто озбиљно спрема.

Моје професионално искуство политичког аналитичара који је учествовао на арапском информативном простору, нарочито у Алџазири, потврђује да овај канал кад отвори једно политичко питање представља почетак одигравања читавог политичко-друштвеног процеса. Дуже време господин Моамер Зукорлић привлачи пажњу домаће и светске јавности због његових ватрених изјава које у себи носе претњу дестабилизацији српске државе, а ради истине нико не може поуздано да зна позадину таквих тензија у већ довољно тешкој економској, друштвеној, политичкој ситуацији коју доживљавају сви становници ове државе без обзира на веру или нацију.

Политичка злоупотреба вере

Интервју муфтије Зукорлића на Тв Алџазири, уколико би га анализирали и бацили у шири контекст, можда би сазнали позадину таквих изјава! Господин Моамар Зукорлић (према интервју објављеном на арапском језику на сајту aljazeerachannel, преузето 31.10. 2010. у 12:49) је одмах објаснио да су разлози и позадине примећене тензије “главни узроци ових проблема и тензија лези у дискриминацији који спроводе српске власти на верским и етничким основама.“ Зукорлић додаје да “су муслиманима у Санџаку, Бошњацима као и Санџаку уопште узета сва права још пре неколико десетина година.“ Он додаје “да је проблем српске власти у томе што није успела до сада да се одрекне њене екстремне националистичке политике која је заснована на веома опасним идејама!“

Господин Зукорлић додаје и да “чак постоји екстеремни националистички програм од пре сто педесет година под називом Начертаније. У овом писаном програму наводи да Србија мора да се обрачуна са муслиманима на три начина: прве трећина да се убије, друга да се истера, а остали да пређу у хрићанство. До дана данашњег постоје јаки елементи у Београду који верују у овај програм и скоро сви злочини и геноциди који су се муслиманима десили, а последња Сребреница, засноване су на овој мисли. Тачно је да је Србија последњих година званично објавила да поштује људска права, демократију и усмерена према ЕУ итд, међутим ово је само декларативна политика.“ Господин Моамер Зукорлић потврђује своје виђење како је држава Србија враћала имовину верским заједницама, међутим то само важи за цркве, шта више држава је поклонила цркви имовину која је јој је потребна, а није њена. У исто време држава не враћа имовину исламским заједницама него настављају да пљачкају имовину која припада муслиманима. Из тих разлога Зукорлић тражи европске или међународне посматраче, како би видели да ли сви заиста имају једнака људска права.

Шта се може рећи на крају овог прво дела, сем… што је много-много је, чак и од муфтије Зукорлића. Муфтија, у исламу има права слободно да тумачи одређене ситуације према одредбама Курана и Хадиса, а не на основу бујне маште, нарочито маште која се заснива на нетолеранцији и неистини. Тачно је, да у Србији дискиминација постојим али не на основу вере и етничке припадности, већ на основу богатства и моћи. У времену такозване транзиције сви грађани Републике Србије су дискриминисани од стране мале групе богатих и моћних људи. На обема странама су Срби, Мађари, Муслимани, Бошњаци итд. Господин Зукорлић налази се у групи богатих и моћних. Како је то богатство и моћ стекао он и остали чланови те групе је веома дискутабилно, коју правна држава треба кад-тад разрешити. Ипак, богатство и моћ човеку не дају за право да говори неистине о чињеницама.

Ово не значи да не постоје екстремне националне или верске групације у свакој нацији или вери, не само на тлу Србије, већ на читавом простору бивше Југославије, као и у целом свету. Међутим, чини се да су такве групације код националних мањина у Србији много опасније, јер инспирацију за њихово деловање налазе у аветима прошлости и времена када су били у служби експанзије фашио-нацистичких идеја или верске искључивости које теже великој верској држави, као на пример обнављање калифата код екстремних мусимана. Што се тиче српске политичке елите она је већ одавно прихватила учешће представника национални мањина у власти, а њихова стварна улога зависи од личног ауторитета самих представника. Шта више, вођа тадашње и садашње опозиције, Томислав Николић, најавио је да ће када преузму власт, представницима националних мањина, понудити неке од виталних ресора као што је министарство унутрашњих послова.

Истина, да је Илија Гарашанин 1884. године објавио програм спољне и националне политике Србије, под називом Начертаније. Неоспорива је чињеница да Гарашанин у својој Начертанију не помиње чак ни реч муслимани. Овај документ захтева добросуседне односе, толеранцију (нарочито наглашава верску толеранцију). У својој Начертанији Гарашанина наводи “ једно од главних основа назначава се: начело пуне вјерозаконске слободе.“ Посебно је пажњу посветио Муслиманима, које је називао мухамеданцима. У трећој тачци под називом о политици Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније, Гарашанин инсистира да “се за времена неколико младих Бошњака у српску службу државну прима да би се ови практични у политическој и финанцијалној струци правленија, у правосудију и јавном наставленију обучавали и за такве чиновнике приправљали који би оно што су у Србији научили после у свом отечеству у дјело привести могли.“ Поред тога он у четвртој тачци истог наслова истиче “осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и обшта народна историја Босне у којој не би се смела изоставити слава и имена неких мухамеданској вери прешавши Бошњака.“

Из предходног се јасно види да се господин Зукорлић јасно одрекао улоге веродостојника преузевши улогу медијског обманитеља ради монипулације арапског и исламског јавног мњења против Републике Србије. Он добро зна да закон о рестаурацији још није усвојен и зато повраћај непокретне имовине није завршен. Највећи губитник неефикасности државе Србије је православна црква на Косову и Метохији, где је власник највећег дела државне имовине.

Али зашто господин Зукорлић то ради? Можда он то ради зато што жели да се понаша као албански сепаратисти на Косову и Метохији. “Упозоравам да се власти сада понашају као што су се понашале власти протеклих двадесет година на Косову. Они су тражили политичаре и личности који заступају њихове интересе, који су увек говорили оно што се свиђа Србији и њеној власти, а проблеми су се нагомилавали и нагомилавали док није дошло до експлозије. Да не би дошло до експлозије у Санџаку, ја сам упозоравао. Међутим, овде постоји један проблем, кад упозправаш они кажу да претиш.”, наводи господин Зукорлић.

Сукоб самих муслимана у Србији

Господин Зукорлић казе “трагедија мањина и трагедија малих народа између великих народа да се обавештајне службе поигравају са њима и са лакоћом изазивају унутрашње проблеме који доводе до расцепа. Сваки човек у Србији и у Санџаку зна да је оснивање новог мешиката плод Српског плана зарад хегемоније не муслиманима.“ Он додаје “да је оснивање новог мешихата лојалног Београда имао за циљ да расцепа муслиманске редове са једне стране, такође удаљавање муслимана, Бошњака у Санзаку од њиховог верског, етничког и националног центара у Сарајеву и да их врати на ниво на којем су били за време комунизма када су верске установе коришћене као инструменти за испуњавање политичких и личних циљева српског руководства у Београду. Ми смо у последњих двадесет година успели, уз Божији благослов, да изађемо из ове обавештајне мреже.“

Веома је интересантна констатација господина Зукорлића, обзиром да управо он уз асистенцију босанског реис-ул-улеме Мустафа Церића поделио исламску заједницу у Србији под изговором да се она уједини и споји, са како он сам назива верским, етничким и националним центром у Сарајеву. Опште је познато да је у време СФРЈ и СРЈ није постојала уједињена исламска заједница. Свака република односно област (санџак- која на турском језику значи област), укљућујући и Рашку, имала је свог муфтију и своју исламску заједницу. Неоспорива је чињеница да сви муслимани широм света имају један једини верски центар, а то је Мека. Медина и Јерусалим који имају велики значај у исламској вери се не означавају као центар. Поред Наџафа код шиита, ова три града имају назив просвећених градова. Проблем Српске државе, а не господина Зукорлића, је у томе што законом није регулисала административни центар јединствене исламске заједнице у Србији, односно у Београду, како је то регулисано у свим исламским и другим земљама где постоје исламске заједнице. Шта више, у исламским земљама постоји и министарство (вазарат Ал-Ауокаф) које је задужено за све делатности исламске заједнице, укључујући постављане муфтије и имама.

Господин Мустафа Церић, који се може сматрати идеологом господина Зукорлића, у време грађанског рата није говорио верским језиком, већ екстремно политичким који у себи носи нетолеранцију и говор мржње. Тадачњи београдски муфтија, за разлику од њега, који је у исто време био и председник исламског већа у Србији, годподин Хамдија Јусуф Спахић, иначе познат и признат у исламском свету имао је сасвим другачији приступ који је штитио интересе муслимана, залагао се, радио на успостављању мира, толеранције и заједничког живота. Он је говорио језиком верског достојника, а не екстремнг политичара као что је тада говорио годподин Церић, а сада господин Зукорлић. У априлу 1998. године са њим сам правио велики интервју за YA-PRESS, а један део тог интервјуа је објављен. У прилог томе корисно би било да поново репрезентује објављен интервју.

Говор верског лидера

П: Како оцењујете ситуацију кроз коју је прошла Југославија у предходном периоду?
О: Југославија је била земља у којој се налазио највећи број муслимана у читавој Европи. Европски извештаји сматрали су је мостом ислама између Блиског Истока и Европе. Она је била једина несврстана европска држава и није припадала ниједном блоку-ни источном ни западном. Сваки од ова два блока покушавао је да успостави доминацију над њом, да је стави под своје окриље или са покуша да је разбије, посебно што је та земља имала највећи број муслимана европског порекла, па су зато Европа, па потом и САД, покушале да разбију Југославију на мале државице како би уништиле све што у њој не воле, нарочито ислам.
Они су урадили и што су урадили пре девет година. Ми муслимани се смо потврдили наше постојање у овом подручју од када смо прихватили ислам тј. од пре шесто година. У време комунистичке владавине нисмо били уништавани, у време тог система појачан је наш утицај, саградили смо у време њихове владавине више од хиљаду нових д\амија, основали смо исламски универзитет са факултетом за исламске студије, исламске институте у Сарајеву, Скопљу и Приштини. Тако смо постали једна од најачих Југословенских нација, непосредно пре сецесионистичког рата и сукоба који се десио у Југославији. У тадашњој Југославији било је шест милиона муслимана по вероисповести, кажем по вероисповести како би их разликовали од термина муслимана-нације, јер код словенских муслимана није била искристалисана нова нација, изузев након пада комунистичког система.

П: Како су онда муслимани увучени у тај рат и рушење Југославије?
О: Западне хришћанске силе уништиле су Југославију, намеравајући прво и пре свега да униште најачу исламску заједницу у Европи. Оне су искористиле сукоб који се догодио између Српске нације-православаца и Хрватске нације-католика. Европа је одлучила да отцепи католичке земље и да их припоји католичкој Европи путем насилне сецесије од Југославије. Тако је потпаљен рат у Хрватској да би се та ватра разбуктала у БиХ сагоревши тамошње становнике.

П: То значи да сецесија није била у интересу муслимана, али како су они могли да живе са Српским народом који је приказан у најгорем светлу?
О: Ми не можемо да се сложимо са медијском кампањом против Срба, нити да кажемо да је Српски народ зверски народ. Напротив, већина српског народа су добри људи који су вековима живели са муслиманима и многи од њих су прихватили ислам, чак је велики број муслиманских лидера у исламској историји на Балкану српског порекла. Срби су пореклом православци који су током историје живели са муслиманима, као и остали православни народи (у Грчкој, Египту, на Кавкази итд) у константном договору и толеранцији са муслиманима.
Али општа карактеристика не демантује да постоје неке групе и одрежени појединци који су тврди националисти, попут многих других народа и у оном проценту као и други екстремисти који мисле да то иде у корист њихове вере.

П: Те групе тврдих националиста код Срба нису браниле муслиманима да остану у јединственој држави. Да ли мислите да су муслимани остали у Југославији да би био избегнут рат и да би сачували оно што су имали, о чему сте говорили?
О: Ми знамо да су те групе тврдих националиста код Срба умногоме помогле сецесионистичким групама код муслимана, које су желеле да се отцепе од Југославије, како би дошли на власт, како би појединци добили власт и лидерске позиције и они су у томе били јединствени, а нама се десило оно што се десило у БиХ.

П: Дакле, муслимани нису имали користи од рушења Југославије? Како они сада живе?
О: Можемо да кажемо да не само да нисмо ништа добили од рушења предходне Југославије, већ смо изгубили око пола милиона људи (погинулих, рањених, избеглица). Изгубили смо најачу исламску заједницу на европском континенту и постали смо мале разједињене заједнице. Ми не можемо да се супротставимо изазовима као што смо им се супротстављали у време предходне Југославије (велике) када смо били у њој јака исламска заједница. Муслимани сада живе подељени у свим подручјима бивше Југославије над којима су превладали политички покрети у борби за власт или лидерство, чак и у самој Босни.

П: Како је све то утицало на све вас у СРЈ?
О: Ми у садашњој Југославији, у Републици Србији и Црној Гори, могу да кажем да се рат није проширио на овај наш регион, ми смо постигли договор пре рата са православном црквом о једном принципу, а то је да не дижемо руку једни на друге. У југославији није било никаквог сукоба и наша исламска заједница је остала ту сачувавши свој интегритет, чак и у најтежим временима које је доживела наша земља, за време неправедног ембарга који нам је био наметнут, а чије смо катастрофалне последице сви заједно подносили!

П: Која је улога верског фактора у трагичном рату који је срушио предходну Југославију?
О: Сигурно је да вера игра велику улогу у свим догађајима, али не можемо рећи да је до овог рата дошло превасходно због верског фактора, већ су основу тог рата чинили други принципи који су проузроковали те трагичне догађаје. Један од њих био је јак национализам који је био јачи од свих других елемената?

П: Како муслимани гледају на косовску кризу која сада потреса и угрожава СРЈ?
О: Садашња Југославија пати због косовског проблема и то је пре свега национални проблем. То је питање сукоба између српске и албанске нације. Ми покушавамо, с обзиром на то да смо по вероисповести муслимани, да их приближимо једне другима, да приближимо те националне елементе како би се сачували исламски идентитет, како код наше браће муслимана-Албанаца, тако и код наше браће муслимана српског порекла. Ми покушавамо да се проблем реши политичким путем, без рата, кроз дијалог и разговоре.

П: Да ли ова криза има верску позадину тј. да ли је то сукоб између Албанаца-муслимана, који чине већину становника на Косову и националну мањину у Југославији и између Срба-православаца, који су постали мањина на Косову и главни народ у Југославији, како неки медији, посебно у арапском и исламском свету приказују ствари?
О: Ми знамо да много наше браће муслимана сматра да су сви Албанци муслимани, а да су сви Срби хришћани. То је погрешна оцена, јер велики број Алабанца нису муслимани, међу њима има католика, православаца, а не мали број њих су атеисти. Исти случај је и код Срба. Тачно је да је највећи број њих православне вероисповести, али мађу њима има и муслимана, као и известан број атеиста. Тачно је, такође, да историјски гледано највећи број наше браће Албанаца јесу муслимани, али не треба заборавити да је комунизам одиграо улогу и међу њима. Ми овде у Београду покушавамо да утичемо како би се дошло до прихватљивог, политичког и мирног решења.

Ми знамо да на Косову сада живи већина албанског становништва, али ми такође знамо да је Косово колевка Срба, ту је седиште прве српске православне цркве у граду Пећ. Ту се такође налазила њихова највећа престоница Призрен. Зато, Косово треба да буде регион толеранције, сарадње и разумевања између два народа (српског и албанског). Ми тако гледамо на ствари и тражимо од западних сила да узму у обзир и оваква гледишта у решењу косовског питања, како би овај осетљиви регион од региона рата и екстремизма постао регион заједничког живита, толеранције и сарадње.

Али ако екстремним западним силама буде пошло за руком да потпале ватру, то ће имати за циљ да уништи ислам у читавој Европи, а не само на Косову. Међутим, ми верујемо да ће Аллах бити са нама који желимо мир у читавом свету.

Позив на већу несрећу

Овде се јасно види разлика између два говора: верског и политичког. Дописник Алџазире Самир Хасан приметио је да господин Зукорлић напада политичке вође муслимана који су на демократски начин изабрани да представљају и бране легалним и мирним путем права и интересе муслимана у Србији, као што су господа Расим Јајић и Сулејман Угљанин. Господин Зукорлић на то одговара “прво зато што су напустили Бошњачку политичку линију коју су на почетку имали и на основу тога добили муслиманске гласове. Друго они се понашају у влади као да нису представници муслимана, већ супротно, као да су представници владе међу муслиманима. У њиховом говору и делима се види да бране интересе владе у Санџаку, а не интересе Бошњака и муслимана у влади. Укратко, значи да су усвојили политику потпуне послушности интереса Београда и Србије на рачун муслимана. И на крају, зато што су продали права муслимана ради њихових министарских фотеља у Београду.“

У свему овоме јасно се види да нема никаквих веза са верским интересима и интересима верника, већ је реч о чистим политичко-лидерским интересима. Међутим, овде није јасно како сви остали, изузев господина Зукорлића, уплетени у обавештајну мрежу Београда, у коју је он мрежу упао?

Ако се узме у обзир да господин Зукорлић већ тражи интернационализацију питања муслимана или Бошњака у области (санџак) Рашке. На питање новинара “колико је тачно да муслимани Санжака траже амерички лоби у циљу подршке њиховог захтева о аутономији?“ Господин Зукорлић одговара “на велику жалост немамо снаге да дођемо до таквог лобија, а да има прилике ја бих прихватио. Ми пре свега покушавамо да нађемо саговорника у Београду како би решили проблем. Међутим, са друге стране ми смо научили да српска власт не пихвата ништа без спољнег притиска.Вратите се на питање Косова како је решено, цела Босна? Само када је било притисака из иностранства, да ли је то од ЕУ, САД-а, Савета безбедности није важно. Важно је да постоји јак елемент који врши притисак. Ми смо схватили ту методу размишљања и зато ми стално тражимо подршку од ЕУ, Савета безбедности, међународних институција за људска права и нећемо избећи било кога ко са тим у вези може да помогне.”

Господин Зукорлић поред тога што тражи интернационализацију области (санџак) Рашка тражи вршење притиска на Републику Србију. Овде се види да господин Зукорлић не само да не игра улогу верског вође, већ још лошије игра улогу политичара. Он изгледа да не зна или не жели да зна да интернационализација било ког питања у свету до сада није донела никакво добро решење, нити усрећила супротстављене стране. Питање Косава које господин Зукорлић сам помиње још није решено, а поред тога носи у себи потенцијалну опасност у региону већу него раније, а босански чвор још запетљанији. Чини ми се да господин Зукорлић није усамљен у некој будућој политичкој игри која се наџире над овим просторима. Нормално, господин Зукорлић има пуно право да игра своју улогу у било којој политичкој игри али као политичар, а не као верски веродостојник. Он као политичар има право на своје идеје било да су екстреме, ватрене, умерене, националне, мондијалистичке итд. Међутим, као верски вођа он мора да испуни своју обавезу да шири мир, слогу, толеранцију, суживот и све што је извор и идеал сваке вере.

Шта стоји иза тога

Не може се узети у озбиљну политичку анализу политички наступ господина Зукорлића одвојено од других политичких изјава дате у истом периоду. Бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери је 31. октобра 2010. године на телевизији ТВ1 констатовао да је БиХ чак и 15 година након рата, проблематична држава у којој ниједан важнији проблем није решен и да је стога реално размишљати о њеној подели. „Никога у БиХ не треба присиљавати да остане у земљи која не функционише, а једно од могућих решења је отцепљење Републике Српске и мирна дисолуција земље“, изјавио је Монтгомери.

Он је посебно позвао Бошњаке да „почну да размишљају о алтернативи“, рекавши да је то нужно и због чињенице да већина Срба и Хрвата не осећа БиХ као своју земљу и у њој не желе да живе. Овде треба истаћи, да господин Монтгамери није само бивши амбасадор и пензионисани дипломата, веч озбиљан медијатор у америчкој политици на Балкану.

У Тирани 30.10. 2010. године на промоцији “Листе природне Албаније“ Коче Данија бившег саветника тројице албанских премијера, залаже се за “јединствену државу Албанаца на Балкану која би требало да буде формирана да 2013.“ Како наводе београдске новине Пресс 2. 11. 2010. године, према овој идеји Велику Албанију би чинила Албанија, Косово, делови Србије, Македоније и Грчке. Том скупу су присуствовали председник општине Прешево Рагми Мустафа, председник општине Бујановац Јунуз Муслију, као и потпредседник СО Прешево Орхан Реџепи који је изјавио “Прешевска долина у правом смислу речи најокупиранија територија од свих албанских крајева на Балкану.“

Из оваквих, па макар их звали пробних балона, најмање се може извући закључак да је стабилност Србије, укључујући Косово и Метохију, и сутуацију на целом подручју још неизвесна. На основу понашања господина Зукорлића, изјаве амбасадора Вилијама Монтгомерија, господина Коче Данија и господина Орхана Реџепија може се закључити да је у игри више сценарија. Један од ових сценарија је да се подела Босне изврши тако што ће се Република Српска припојити Србији, а област (санџак) Рашака се припојити муслиманском делу Босне. Уколико Србија мирним путем ово не прихвати наступиће ратоборан господин Зукорлић.Толико господин Зукорлић иде далеко да сам најави своју ликвидацију. На телевизији ТВ1 у емисији “Fejs-Cd“ рекао је “ у Србији се ништа не дешава случајно, све озбиљне ликвидације планиране су и све завере иду од врха државе“, он је додао уколико би се, којим случајем, њему нешто догодило,“ наредних 50 година ни један српски политичар не би смео да дође у Санџаку“. Северни део Косова би се припоио Србији, а Прешево, Бујановац и Медвеђа Косову, чија се независност мора прихватити као свршен чин. Уколико Србија ово не прихвати мирним путем, на дело наступају ратоборни Орхан Реџепи и њему слични.

Како изгледа озбиљна држава

Нажалост, Српске власти још нису свесне озбиљности ситуације и не умеју да делују у складу са националним интересима. Шта више, Србија као држава (позиција и опозиција) не поштује саму себе, а камоли да поштује своје пријатеље. Да би држава Србија поштовала саму себе морала би да има договорен минимални програм национално-државног интереса, које би политичка елита поштовала као Свето Писмо и са тим би бранила националне и државне интересе, без обзира на страначке, етничке и верске припадности. Чињеница је, да у политици не постоји категорија пријатаљства, али ипак постоји категорија поштовања националних и државних интереса. Према таквим државама власт у Србији треба да има највишу дозу поштовања и свеобухватну сарадњу. Ово не значи, да према другим државама треба преузети курс отвореног непријатељства, већ озбиљно радити на проналажењу заједничког интереса и од тога не давати веће уступке, док се политичка рачуница не нађе. Исто тако, треба искључити термин теорије завере, јер свака земља, а нарошито утицајним силама је то легитимна метода за стварање њиховог голог политичког интереса. Мудрост власти је у томе да за свој народ добије највише уз најмање уступака, а не понашати се као политички “ној“.

Историја овог подручја је произвела термин балканизације где су утицајне силе стално потенцирале и држале под контролом етничке сукобе. У другој половини прошлог века на Блиском истоку произведен је термин либанилизација, где су велке силе потенцирале и држале под контролом верске сукобе. Крај двадесетог века нови конзервативци у САД-у су ујединили оба термина у новој теорији под називом “Сукоб цивилизације“ , која је била званична спољно-политичка идеологија САД-а, у време мандата председника Буша.

Не треба тумачити понашање господина Зукорлића ван овог оквира. Крајње је време да Србија схвати шта хоће, учи из искуства других народа, нарочито Блиског истока, које се до дан данас сматра највећим отвореним жариштем. Политичка елита Србије мора да поседује заједнички национално-државни програм, како би могла отворено и јавно објавити да Европа нема алтернативу уколико Европа хоће Србију, али Србију која поседује овакав програм. Тада није важно да ли опозиција или позиција спроводи Европске интеграције зато што ће свако од њих наставити тамо где је предходник дошао.

Исто то важи и за партнерске односе са САД-ом, Русијом и другим утицајним силама. Истовремено не треба занемарити значај узајамне сарадње са осталим земљама света са којима Србија има узајамне интересе.

Вођење политике на овакав начин може избећи притиске и уцене различитих појава попут Зукорлића и Реџепија и обезбедити спокојност, просперитет и напредак свих грађана Србије који би живели у миру и слози у оваквим околностима. Истовремено, држава би вратила поштовање међународних фактора према њој и стекла “пријатеље“ са узајамним интересима.

Такође, веома је важно да српска елита озбиљно схвати да европске интеграције или било које друге интеграције нису циљ саме по себи, већ средство за побољшање животног стандарда свих грђана Србије и ниховог мирног живота и спокојности. Политичка елита у Србији се не труди да појача економску и дурштвену позицију земље на унутрашњем и спољном плану, како би била привлачнија за Европу и лакше примљена у ЕУ, са мање условљавања, притисака и диктата, као што је био случај са Словенијом.

Искључивост политичко-владајућих елита после петог октобра чија се цела спољнополитичка статегија заснивала само на интеграцији у ЕУ, без обзира на цену коју ће платити народ и држава. Међутим, након једностраног проглашења независности Косова, владајућа елита, само на кратко, покушавала је да изгради паралелну стратегију ван ЕУ. Нетачна је тврдња, да улазак у ЕУ сада зависи искључиво од Србије. Европска унија стално поставља политичке, друштвене и економске услове Србији. Нови услови, како неки званичници ЕУ изјављују, тичу се нормализације односа са “државом Косово“ (без формалног признавања), аутономије области (санџак) Рашка, као и даљи процес децентрализације Србије, која сама по себи носи процес дезинтеграције државе, а у исто време централизације београдског пашалука, како би постала држава у самој држави. Очекује се, да ће се након пријема Хрватске у ЕУ, отворити питање утврђивања граница где се Хрватска може понашати као што се Словенија понашала према њој. Иначе, Србија не може бити примљена у ЕУ док не реши питање утврђивање граница, које су сад веома дискутабилне, према становишту неких земаља уније. Док Србија не реши предходна питања њена економија биће још слабија, а дрштвено ткиво још розореније.

Постоје озбиљне индикације да ће до тада ЕУ у садашњем облику нестати. Још током деведесетих година прошлог века, кинески геополитички аналитичари су предвиђали да ће се ЕУ развијати у смеру регионалне дезинтеграционе целине. Почетком овог века њима су придружили и руски геополитички аналитичари. Међутим, геополитички аналитичари ЦИА-е 2009. године, у њиховој дугогодишњој анализи су били прецизнији и предвидели су да ЕУ до 2020. године ће се поделити на три регионалне целине: стару Европу, нову Европу и југоисточну Европу. Према тим предвиђањима Србија ће по природи ствари припадати југоисточној Европи или њој сличној регионалној организацији.

Како ствари сад стоје, лидерска улога у овом региону полако али сигурно се спрема Турској. За овакву улогу она има подршку САД-а и Немчке, као и других утицајних сила. Наравно, свако због својих стратешких интереса подржава овакав пројекат. Овде треба подсетити на чињеницу коју многи намерно заборављају да је Велика Британија условљавала њен улазак у Европску заједницу (касније ЕУ) чувањем своје монете, специфичних закона, система организације власти. Исто тако, касније није прихватила ни укључивање у Шенген визни режим. Ове чињенице саме по себи наговештавају да Велика Британија гледа на ЕУ као прелазну фазу. Питање које се поставља стратезима спољне политике Србије као и читвој политичкој елити је како ће Србија бранити свој национални и државни интерес, а не стално да трчи ка пролазним.

Не треба одмах еврофанатици да скачу бранећи вечне европске интеграције. Они морају да спусте лопту и да схвате да је процес европске интеграције, као и сваке друге интеграције, жив политички процес који има свој почетак, развој, модификацију, па чак и крај. Ово су закони реал политике коју они стално истичу. Камо среће, да ЕУ прихвати државу Србију онакву каква је, као што је прихватила Румунију и Бугарску, с обзиром да је Србија поред свих недаћа и несрећних околности уређенија од њих. Међутим, вероватно постоје и други аршини које Србија мора прихватити, да ли они јесу или нису у корист националних и државних интереса треба озбиљно анализирати.

Необично је да политичка елита у Србији која се угледа на САД, а не примењује њихову методу спољнополитичке стратегије, која се заснива на закону вероватноће у коме аналитичари раде на више могућих варијанти, а свака варијанта се посебно до краја разрађује. Тако кад почне да се примењује једна вријанта, а у пракси се показују њене не ефиксности, одмах на сцену ступа друга варијанта која је већ спремна и сматра се прикладнијом за нову дату околност. Да ли Србија, односно њена политички владјућа елита има такве варијанте или да ли уопште постоји спољнополитичка стратегија?!

Пракса показује да држава Србија не зна шта хоће у релном политичком окружењу или не уме да се понаша према политичким факторима, рецимо САД-у. Својевремено политики аналитичар Обрад Кесић, добар познавалац америчких политичких прилика у САД-у, кога нико не може да оптужи да је антиамерички расположен, упозорио је власт у Србији да њихов удварачки политички курс према Америци само може да добије негативан ефекат, јер сами американци не верују да онај ко не уме да брани свој интерес може дугорочно да брани њихов интерес.

Још је драстичнији пример политике Републике Србије према Руској Федерацији, која је подржавала политику Србије према Косову, да би Србија касније и сама напустила неке од ставова њене политике према Косову, као што је питање ЕУЛЕКСА и Резолуције о Косову и Метохији пред Генералном Скупштином УН. Том приликом министар спољњих послова Руске Федерације Сергеј Лавров упозорио је да “не можемо да будемо Срби, више од самих Срба.“

Од стратешког је интереса, како би Република Србија очувала свој државни и националини интерес, а са тим и свој интегритет, да напусти једнострану политику и да прихвати добронамерну критику. Из употребе треба избацити обрасце “антиевропске“, “антицивилизацијске“ и њима сличне, јер Евопа је дом за све државе и народе које се на ној налазе. Цивилизација је велики древни мозаик у којој свака држава и сваки народ има свој сопствени удео. Озбиљна политика би била да српска политичка елита разматра све могућности реалне политике у свету у коме живимо и да нађе минимални национални и државни интерес који нико не сме да прекорачи. Само тако, могу да се осујете нека екстремна размишљања и дела које претендује господин Зукорлић и њему слични, под покровитељством њихових налогодаваца.

Амџад МИГАТИ

Сродни чланци:

Оставите одговор