RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Изместићемо Броза

Изместићемо Броза 23.07.2004.Leave a comment

Са два велика паноа и једним сточићем, филмски режисер Милорад Бајић кренуо је, у Кнез Михаиловој улици у Београду, у прикупљање 15.000 потписа, колико му је потребно да у Скупштини Србије покрене иницијативу за доношење закона, на основу кога би посмртни остаци Јосипа Броза Тита били измештени из „Куће цвећа“, а Брозово име брисано из списка почасних чланова САНУ.
Није непознато да је Бајић режисер документарних филмова о којима се много причало: „Страх од истине“ (случај Ђорђа Мартиновића), „Јама“ (награђен кристалним мачем „Златног витеза“), „Оптужујемо“ (такође о случају Ђорђа Мартиновића), „Мртви говоре“, „Масакр“, „Травничке избеглице“, „Само нас истина ослобађа“ (награђен на 49. фестивалу документарног филма у Београду). Државна телевизија ни данас не приказује његове филмове. За ту дугогодишњу забрану Бајић је оптужио покојног Душана Митевића, Ратомира Вица, Драгољуба Милановића, Милорада Вучелића, Дејана Мијача, Бојану Лекић, Александра Црквењакова и Александра Тијанића.
У разговору за „Погледе“ Милорад Бајић објашњава на какве реакције су наишли његови апели о измештању гроба „највећег злотвора српског народа“ са Дедиња и брисању Титовог имена из чланства САНУ.
– Реч је о једној иницијативи и идеји, која предлаже да се посмртни остаци Јосипа Броза на цивилизацијски начин изместе са приватног имања са Дедиња и сахране на гробљу, како то налажу Божји и земаљски закони. Ово је, у ствари, једна хумана идеја, која говори о правди и истини, идеја која жели да баци више светла на период времена диктатуре Јосипа Броза и његових комуниста-партизана, који су од 1944. до 1962. године побили више од 45.000 Срба, на правди Бога и без суда. Ми не смемо да заборавимо те комунистичке и Брозове злочине – истиче на почетку разговора за „Погледе“ Милорад Бајић.

ПОГЛЕДИ: Како народ реагује на Вашу иницијативу?
БАЈИЋ: Народ веома бурно реагује, многи долазе, потписују иницијативу и сагласни су са њом. Морам да кажем да сам се приликом прикупљања потписа сусрео са исповестима десетина и десетина људи, који говоре о погромима комуниста-партизана у поменутом периоду. После проучавања времена у коме је Јосип Броз владао, дошао сам до сазнања да је он вешто и лукаво скривао своју патолошку мржњу према српском народу. Да је то тако најбоље потврђује и чињеница да је у грађанском рату, у блаженопочившој Југославији, Јосип Броз трошио Србе као дрва, на Козари, Кадињачи, Неретви и Сремском фронту. Где год је могао он је потурао Србе, који су по природи један верољубив народ.
Нажалост, морам то посебно да истакнем, те злочине које је Јосип Броз починио и његови комунисти-партизани, он то не би могао да уради да није имао широку подршку међу Србима, за које ми можемо данас слободно да кажемо да су били његови подрепаши и поклисари, и злотвори, наравно, српског народа. Он је знао вешто да ангажује те Србе и да их, пошто је претходно поделио српску крв на четнике и партизане, богато награди разним привилегијама, и они и дан-данас имају такве привилегије о којима јавност врло мало зна. Реч је, заправо, о људима који су познати јавности, али њихове привилегије се вешто скривају.

ПОГЛЕДИ: Дајте нам неко њихово име?
БАЈИЋ: Пре свега, генерал-пуковник Јово Капичић, командант логора на Голом отоку, затим адмирал Бранко Мамула, генерал Владимир Војводић, генерал Милан Даљевић, затим генерал и народни херој Југославије Петар Грачанин, и многи други, да сад не набрајам. Наравно, и они политичари који су су га подржавали, а међу њих свакако спада велики злотвор српског народа Петар Стамболић, још увек жив, затим Дража Марковић, и многи други комунисти који су се данас пресвукли у демократе, а у ствари демократија је фасада, и они се налазе у самом врху власти.
Ево, класичан пример једне манипулације са јавношћу, јесте присуство у самом врху власти Жарка Кораћа и Горана Свилановића. Комунистички кадровик Раде Вељановски, кога су они поставили за директора Радио Београда, представља конкретан пример. Познато је, али нажалост не и широј јавности, да је Раде Вељановски 1986\\87\\88, уз помоћ Душана Митевића и Телевизије Београд, довео на власт Слободана Милошевића. Он је све доскора био директор Радио Београда. И у самој Телевизији се налазе комунистички кадрови, међу које свакако спадају и они који су забранили седам мојих документарних филмова, да се јавно прикажу на РТС-у. То су имена већ позната јавности.

ПОГЛЕДИ: Подсетите нас о којим људима се ради.
БАЈИЋ: То су Душан Митевић, генерални директор РТС-а, затим Ратомир Вицо, Драгољуб Милановић, Милорад Вучелић, Бојана Лекић, која је један изврстан новинар, али она је за мене „новинарска проститутка“.

ПОГЛЕДИ: Због чега?
БАЈИЋ: Кад сам јој се обратио, кад је била на Б92, да емитује моје филмове, она је рекла: „Не, ти филмови никад неће бити емитовани“. После се продала РТС-у, где је скоро две-три године суверено владала и креирала програм, који није био национални, иако су она и сви уредници говорили да су они национална телевизија, а ми знамо шта значи заступати националне интересе једног народа. Међутим, то је у супротности са чињеницом да ја као аутор имам седам забрањених филмова за приказивање на државној телевизији, иако се они приказују свуда у свету. Реч је филмовима који су награђивани на фестивалима у земљи и иностранству. Међутим, на државној телевизији они не могу бити приказани.
Класичан пример су, свакако, два филма о случају Ђорђа Мартиновића: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“. Свако нормалан ће се запитати, а зашто су забрањени. Па, једноставно, зато што су у тај случај били уплетени генерали и адмирали Јосипа Броза. Пре свега, адмирал Бранко Мамула, затим генерали Владимир Војводић, Петар Грачанин и др. Xоћу да кажем, истина о Ђорђу Мартиновићу се скрива већ 18 година од шире јавности. Ја не видим разлога зашто је то тако, и они који скривају истину о Ђорђу Мартиновићу, у ствари, и нису Срби и нису људи. То су нељуди и несрби, а представљају се јавности као да они заступају српске интересе.

ПОГЛЕДИ: Сада је на Телевизији Александар Тијанић?
БАЈИЋ: Доласком г. Коштунице на чело Владе Србије, очекивао сам да ће у тим кадровским променама медије представљати људи који се до сада нису компромитовали својим учешћем на плану комунистичке пропаганде. Међу њима се сада налази и Александар Тијанић, за кога исто тако могу отворено да кажем да је „новинарска проститутка“, који се продаје као и Бојана Лекић, ономе ко боље плаћа. Бојана Лекић се сада продала БК Телевизији, а г. Тијанић је, то је мање познато широј јавности, у своје време био секретар партијске организације „Политике“, у два мандата. Наравно, био је и министар информација СПС-а и ЈУЛ-а. То је човек који нема кичму, лабилног карактера, и такви људи попут њега, Бојане Лекић и Милорада Вучелића, не би требало да се појављују у јавности, јер су они моралне наказе, каријеристи и њих треба одстранити из јавног и друштвеног живота из хигијенских разлога.

ПОГЛЕДИ: Важи ли то и за Дејана Мијача?
БАЈИЋ: Морам да поменем још двојицу људи који су креирали програм РТС-а. Међу њима се налази и Дејан Мијач, који је био председник УО РТС-а. Кад сам се обратио Управном одбору и г. Мијачу, он је врло отворено рекао: „Филмови о Ђорђу Мартиновићу никад не смеју бити приказани на РТС-у“. Недавно је и гђа Мира Адања-Полак, која је иначе изврстан новинар, у више наврата у својим емисијама, рекла: „Ми смо национална телевизија“. Мислим да је срамота да неко тако отворено ради против интереса српског народа, који су потпуно на другој страни. Да не испустим да кажем, један од злотвора у медијима је и Александар Црквењаков, који је смењен зато што није на време приказао како је дошло до ескалације злочина над Србима на Косову, 18. марта ове године. Наравно, и он ће се после извесног времена, док наводно подеси програм онима за које ради, продати неком другом, трећем или четвртом, ко боље плаћа.

ПОГЛЕДИ: Да се вратимо на Броза. Кад сте кренули са Вашом иницијативом?
БАЈИЋ: Иницијативу сам почео пре три месеца. Иза мене не стоји ниједна политичка партија, нити организација, све радим по својој идеји, која је сада (29. април 2004 – прим. Д.Г.) омасовљена са 11.925 потписа. Занимљиво је да се међу потписницима налази више од 70 посто жена. Мушкарци који читају ове текстове на паноу, прочитају текст, а онда погледају лево и десно око себе, гледају да ли их неко посматра, и онда се брзим корацима изгубе, скоро трчећи низ Кнез Михаилову улицу. Жене су храбрије. Мушкарци још увек имају тај страх који се увукао у мождану кору, још у времену Брозове диктатуре. Свима се Голи оток налази пред очима.
Желео бих посебно да истакнем, да је иницијативу потписало највише младих. Међу потписницима се налази 108 доктора наука и професора Универзитета, као што су др Владислав Дожић, проф. др Владимир Ајдачић, нуклеарни физичар из Винче, затим Мира Алечковић итд. Иницијативу су ми потписали и академици Никола Милошевић, Матија Бећковић, потпредседник САНУ Младен Србиновић и академик Војислав Кораћ. Међу потписницима се налази и преко 100 познатих новинара, као што су Захарије Трнавчевић, Теодор Анђелић, Богдан Тирнанић и др. Ту су и песници Драган Колунџија, Љубивоје Ршумовић, Адам Пуслојић, писац Мирослав Јосић Вишњић, председник УКС Слободан Ракитић, песник Предраг Богдановић Ци и још преко 40 познатих песника и књижевника.
На списку имам и преко 350 лекара, 10 неуропсихијатара, 450 правника и адвоката, више од 280 инжењера итд. Иницијативу углавном потписују интелектуалци и они који знају много тога о злочинима који су почињени за време владавине диктатора Јосипа Броза.

ПОГЛЕДИ: У прилици сте да од њих чујете разне ствари?
БАЈИЋ: Велики број потписника ми је скренуо пажњу да је Јосип Броз, који је данас проглашен за највећег сина хрватског народа у задњих 1.000 година, напуштајући овоземаљски живот, у ствари свима нама оставио Југославију, за коју можемо да кажемо да је то Андрићева „проклета авлија“. Иза тога, наравно, шта стоји? То је Устав који је на присилу донет 1974. године, када су се многи Срби, професори Правног факултета, супротставили његовом доношењу, јер су знали шта нас чека приликом комадања Југославије. Професор Михаило Ђурић осуђен је на годину и по дана затвора. Иницијативу ми је потписало преко 6.500 студената, од чега више од 120 студената Богословског факултета.

ПОГЛЕДИ: Шта намеравате да урадите с тим потписима?
БАЈИЋ: По закону, мени је потребно 15.000 потписа, како бих ту иницијативу предао Скупштини Србије, да посланици донесу закон по коме је потребно изместити посмртне остатке Јосипа Броза са приватног имања са Дедиња. Међутим, јако се варају они који мисле да ће забашурити ту грађанску иницијативу. Ја сам припремио један посебан програм. Наиме, сада први пут за ваш лист желим да кажем, шта ћу да предузмем уколико посланици Скупштине Србије не буду то разматрали, и не буду бацили више светла на владавину Јосипа Броза.
Када прикупим ове потписе у Београду, отићићу у унутрашњост, посебно у Шабац, Лозницу, Крагујевац, Ниш, Панчево, Зрењанин, Белу Цркву и Нови Сад, где је Јосип Броз од 1944. до 1962. године вршио погроме над Србима, и позваћу све истинољубиве и правдољубиве грађане, целу Србију, да узму камен у руку и да се једног дана сакупимо у Београду, пред спомеником Кнезу Михаилу, са камењем у рукама, као што су некад грађани Београда и Србије протестовали са пиштаљкама и трубама, да бисмо то камење, уколико Скупштина Србије не предузме ништа, бацили на гроб злотвора.
Наравно, нећу испустити да позовем и багеристу Џоа и друге багеристе. Ја очекујем да ће неколико милиона камења бити бачено на тзв. „Кућу цвећа“, у ствари кућу у којој се налази највећи злотвор српског народа. Биће то планина већа од Авале.

ПОГЛЕДИ: Паралелно са том иницијативом, покренули сте још једну?
БАЈИЋ: Паралелно са овом иницијативом, пре месец и по дана обратио сам се председнику САНУ Николи Xајдину, са питањем: Чиме је Јосип Броз, машинбравар, задужио науку и српски народ, да је он и данас, 2004. године, почасни члан САНУ? Да ли зато што је од 1944. до 1962. године побио више десетина хиљада Срба, без суда и на правди Бога, и да ли зато што су Xрват Јосип Броз и Јеврејин Моша Пијаде 1945. донели закон по коме Срби и Црногорци не могу да се врате на своја имања на Косово, одакле су их од 1941. до 1945. године протерали албански фашисти, балисти и сепаратисти?

ПОГЛЕДИ: Шта Вам је председник САНУ одговорио?
БАЈИЋ: Xајдин ми је обећао да ће то ставити на дневни ред Извршног одбора САНУ. Међутим, моји пријатељи из Академије су ме обавестили да то није стављено на дневни ред и да он чека да се ова иницијатива замори и замре. Иначе, институција почасног члана у Статуту САНУ не постоји. Зачи, она је донета присилно, а сви су је подржали и аплаудирали када је Јосип Броз 1948. године одржао једно приступно слово академицима, које би требало објавити. Такође би требало објавити и некролог који је одржао Богдан Богдановић, бивши градоначелник Београда и творац „чувеног“ цвета који представља жртве у Јасеновцу, а у ствари на томе цвету видимо шест знакова „У“, које је било симбол НДX. Само онај ко неће, не види да иза тога стоји једна комунистичка лицемерна творевина, којој Срби и жртве НДX треба да окрену леђа.

ПОГЛЕДИ: И неки данашњи политичари много на Богдана Богдановића.
БАЈИЋ: Нарочито они из ГСС-а. ГСС је приликом избора имао толику подршку грађана, да би они могли да стану у два аутобуса. Међутим, из ГСС-а су били постављени функционери, градоначелница Београда Радмила Xрустановић, затим гђа Наташа Мићић и Горан Свилановић. Све су то кадрови који су намештени једном вештом манипулацијом, и ми нећемо моћи да их се ослободимо, све док се они не одстране из друштвеног и политичког живота. Ја вам могу навести само један пример, колико је био погрешан избор Горана Свилановића за министра иностраних послова.
Три месеца пре него што је напустио ту функцију, Горан Свилановић је посетио Сарајево и том приликом је, пред стотинама новинара, положио венац на мосту на Врбањи, где је погинула, наравно „српског агресора“, муслиманка Суада Делбировић. Тамо је положио цвет и запалио свећу. Као што знате, у Сарајеву је из ловачке пушке, у порти православне цркве, убијен стари сват Никола Гардовић, на правди Бога. Њему је тим потезом Горан Свилановић показао шипак, јер је Суада Делбировић погинула 5. априла, а Србин Никола Гардовић је погинуо 1. марта, значи месец дана раније. Погибија Николе Гардовића је, у ствари, казус бели, то јест узрок рата, када су се у Сарајеву створиле барикаде и када је дошло до грађанског рата.

ПОГЛЕДИ: Да ли Вам на улици прилазе и они који и данас воле Тита?
БАЈИЋ: Малочас, пре него што смо започели разговор, пришао ми је један врло лепо обучен господин, мада би њему више приличио епитет друг, и рекао: „Шта радиш то, па тебе је Броз, и милионе овде, са хлебом хранио, а ти сад радиш њему о глави!“ Ја сам му одговрио: „Господине, ја вас не познајем. Молим вас, уважавам ваше мишљење ако ви поштујете Броза“. Ја, заиста, не желим никог да повредим. Ни Брозову родбину, нити било кога ко симпатише то време. Ја желим само да прикупљам, у једном миру, са одобрењем власти, наравно, потписе грађана који моју иницијативу масовно потписују, и често се поред паноа нађе и по 30-ак грађана, тако да сам уверен ћу успети у својој намери.
Оно што је интересантно за јавност, то су подаци до којих сам дошао у вези са „Кућом цвећа“. Опште је познато да је за Јосипа Броза, за време његове владавине, саграђено преко 90 кућа, у које је могао само он да уђе. Највећи број од тога су били ловачки домови. Међутим, он је имао и свој авион „Боинг-747“, имао је свој брод „Галеб“, имао је своју железничку композицију, и оно о чему данас млади много не знају, а то је да је Јосип Броз једини владар на земаљској кугли, који је у поседу имао и своја два острва. То су Ванга и Бриони. На Брионима је имао и свој зоолошки врт, са стотинама егзотичних животиња које је добио на поклон, а издржавање тог зоолошког врта коштало је месечно више од милион долара.

ПОГЛЕДИ: Знате ли шта је са његовим музејом у Београду?
БАЈИЋ: На челу „Куће цвећа“ и „Музеја 25. мај“, који се данас зове „Музеј Југославије“, налази се грађанка која има хрватско држављанство. То је Љиљана Цетинић, снаха познатог политичара из времена Јосипа Броза, Марина Цетинића. Она је тамо управница. Пре два месеца отпустила је седам кустоса српске националности, чији је радни стаж у „Музеју 25. мај“, односно у „Кући цвећа“, већи од 20 и 25 година. Они су ме обавестили о томе да је Љиљана Цетинић, чији је супруг Горан Цетинић председник Европске банке за развој, довела куму Јосипа Броза и још пет Xрвата и Xрватица на њихова места.
Оно о чему су ме обавестили ти кустоси су невероватни подаци. Још 1984. године, значи после смрти Јосипа Броза, Стане Доланц је наредио да се више од 20 олдтајмера, старих аутомобила које је Броз добио од разних председника светских влада и држава, пребаци у Словенију. Многи од тих олдтајмера, који вреде више од десет милиона долара, били су тешки по четири тоне, блиндирани, а неки су имали и позлаћене делове на себи. Они су пребачени, наводно, да се у Словенској Бистрици направи једна изложба олдтајмера које је имао Јосип Броз. Никад нису враћени. Затим, статуа Озириса, стара више од 20 векова, коју је Јосип Броз добио од Насера, нашла се у Мимарином музеју у Загребу. Враћена је, наводно, копија.
У „Музеју 25. мај“ налази се и преко 200.000 експоната. Посебно је интересантна колекција оружја. Неке сабље су обложене дијамантима и брилијантима, и старе су више од 10 или 15 векова. Све ће то, изгледа, гђа Цетинић на вешт начин, пошто је сада хрватски лоби у своје руке узео „Музеј Југославије“, односно „Кућу цвећа“, прокријумчарити у Xрватску или у Словенију, ко боље плати.

ПОГЛЕДИ: Да ли би „Кућу цвећа“ требало срушити?
БАЈИЋ: Ја лично не желим никога да повредим, посебно не супругу Јосипа Броза. Она би требало да се обрати јавности и да изнесе мало више података о томе какву је патолошку мржњу према српском народу спроводио њен супруг, од Голог отока па надаље. Шта је Голи оток? Ништа друго него наставак геноцида над српским народом. А затим и његови потомци, који такође знају многе ствари које крију од јавности. Пре двадесет година, управник „Куће цвећа“ и „Музеја 25. мај“, био је Фадиљ Xоџа. Из свих република стваран је фонд за одржавање свих објеката који су саграђени за Јосипа Броза, па и острва Ванга и Бриони, и највећи улог био је из буџета Србије.
Ми смо, практично, Брионе и Вангу издржавали. Јавност о томе готово ништа не зна, и мислим да би било добро да ова власт најхитније смени комплетно руководство и управу „Куће цвећа“, да се тамо постави стража, поново изврши попис, иако постоји неколико спискова вредних експоната, и донесе закон којим би се посмртни остаци Јосипа Броза изместили. Где, ја то не знам, ја у то нећу да се мешам, то је ствар Владе Републике Србије. „Кућу цвећа“ данас не посећују грађани Србије. Њу посећују Словенци, Xрвати, сада и Шиптари, и наравно Срби подрепаши и његови поклисари, чија имена сам већ делимично набројао.

ПОГЛЕДИ: Остаје још да га се и САНУ ослободи, јер Броз није био никакав научник.
БАЈИЋ: Пазите, у Статуту САНУ, као што сам рекао, не постоји почасни члан. Међутим, 1982. године академик Богдан Богдановић је одржао један некролог о Брозу, који је почињао, отприлике, речима: „Ја ћу вам рећи сад неколико речи о једном човеку, о најпочаснијем међу најпочаснијим члановима САНУЋ. Реч је о Јосипу Брозу. Наравно, то је био један панегирик који може да изговори само неко ко нема ни трунке савести, који нема у себи нимало људскости и осећања шта је часно и шта је поштено.
Што се тиче почасног чланства Јосипа Броза, било би веома занимљиво, а ја то имам, да јавност буде упозната са његовом приступном беседом, када је он постао члан САНУ. Заиста, једна таква препотентност, једна самоувереност, да је он тај који треба да буде и редовни члан САНУ. Наравно, као машинбравар он није могао да постане редовни члан САНУ, јер није био научни радник и његов допринос науци као машинбрава је нула.

ПОГЛЕДИ: Ко је тада био председник САНУ?
БАЈИЋ: Председник САНУ био је Александар Белић. Е, сад њега хвале, како је он био мудар, пошто је успео да САНУ опстане, јер да Броз није примљен за почасног члана, САНУ не би ни постојала и српски народ би, кад је у питању научна делатност, много изгубио. Зато сматрају да је Белић био мудар што је Јосипа Броза примио за почасног члана. Али, дозволите, ево већ 24 године је прошло од његове смрти, многе су се истине сазнале и САНУ ћути. Зашто ћути? Зато што су многи академици примљени у ту академију управо захваљујући Брозу, јер су правили некакве научне радове и фалсификовали историју. Они су је фризирали онако како је то Брозу и Брозовом времену одговарало. Међутим, данас су сазрели услови да се са ове историјске дистанце више каже о том периоду, који је био погубан за српски народ. И као што из сита испирач злата треба да избаци све оно ђубре које се налази око тог злата, односно племенитог метала, тако су и са ове историјске дистанце сазрели услови да се каже истина, јер само нас истина ослобађа.

ПОГЛЕДИ: Што не значи да нема никаквих опасности за Вас?
БАЈИЋ: Као новинар морам да обавестим јавност да ми одређени кадрови који се налазе у власти праве велике неприлике. Ја сам новинар НУНС-а, један од оснивача, али сам и новинар УНС-а, удружења које има преко 5.000 чланова, а НУНС има око 2.100. Е, видите, ми смо оснивачи „Медија центра“, и тамо је директор Небојша Спаић. Пошто је видео да прикупљам потписе, он ми је забранио да улазим у салу где се окупљају новинари, који шаљу дневне извештаје својим листовима. Небојша Спаић је, иначе, раније био главни уредник Радија „202“, одакле је најурен због свог деструктивног и антисрпског деловања. Он је познати Сорошев подрепаш. Данас има велику плату као директор „Медија центра“, која је наравно у еврима.
У „Медија центру“ сам често имао прилике, управо у тој сали, да се супротставим данас познатим србомрзитељкама, а то су Биљана Ковачевић-Вучо, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Борка Павићевић и др. Међутим, све је то прошло незапажено и моје примедбе о њиховом деструктивном и антисрпском деловању новинари нису нигде забележили. Наравно да сам ја због тога од стране Сорошевих подрепаша одстрањен са места где би у ствари требало да будем, јер ја сам више од 25 година новинар. Према томе, не може мени неко да прети да ће ме, уз помоћ својих телохранитеља, уколико уђем у салу „Медија центра“, где се скупљају новинари, физички одстранити и бацити са спрата.

ПОГЛЕДИ: Ко је то рекао?
БАЈИЋ: Небојша Спаић

(Часопис „Погледи“, БРОЈ 262, ЈУН 2002)

Разговарао: Добрица ГАЈИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор