RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]
Геополитика Економија

Шест разлога зашто ће Запад „Јужни ток“ напасти баш у Србији

Шест разлога зашто ће Запад „Јужни ток“ напасти баш у Србији 18.11.2010.Leave a comment

(рад представљен на научном скупу „Геополитички и енергетски фактори безбедности Балкана“ одржаног 6. новембра 2010. године у Београду у организацији Центра за развој међународне сарадње)

Руска изградња мреже гасовода и нафтовода према ЕУ као свом главном економском партнеру (у даљој перспективи виђеног као једног од балансера мултицентричног света кога треба ослободити зависности од блискоисточних енергетских резервоара који нужно повлаче евроатланско партнерство у ратним авантурама и лојалност НАТО савезу) руковођена је вишеструком стратешком логиком.

Да се подсетимо: Европа је континент високо технолошки развијен, али дефицитаран енергентима. Претходне, 2009. године Европа је трошила 560 милијарди кубних метара гаса годишње, док ће за десет година, према проценама истакнутих енергетских консултантских кућа, трошити  670 милијарди кубних метара. Већ неколико година уназад Бугарска, Финска, Грчка, Летонија, Литванија, Србија и Словачка су стопостотно биле зависне од увоза руског гаса, док је удео руског гаса у укупном увозу у Турској и Аустрији износио 78 %, Мађарској 76%, Чешкој 75%, Пољској 66%, Хрватској 65%, Румунији 63%, Словенији 51 %[1]. Најмање је зависна Белгија – свега три одсто. Процењује се да ће у  међувремену производња гаса у европским земљама спасти са 304 милијарде, колико је износила 2009. године, на 254 милијарде кубних метара 2020. године, тако да ће  нарастајући јаз између производње и потрошње морати  бити покривен повећањем увоза због чега се морају градити нови цевоводи. Руковођени истовремено тржишном логиком, али и стратешким виђењем покушаја изолације Русије својеврсним новим санитарним кордоном атлантистичких сателита којим се покушава обуздати континентално привредно и политичко повезивање као чврста основа настајућег мултицентричног света, руска енергетска политика према западном делу Европе – ЕУ покушава ову баријеру премостити својеврсним енергетским “трозупцем” чији су кракови гасовод кроз Украјину, Северни ток и Јужни ток.[2]

Гасовод до Немачке, «Северни ток» који од Русије иде дном Балтичког мора све до Немачке, срца ЕУ, служи да се заобиђу прибалтичке републике и Пољска који су се сврстали у редове «друге Европе» што, иако су део ЕУ, заправо играју улогу «buffer зоне»-а раздвајајући и подижући тензије између Русије са једне, и Немачке и Француске, као «мотора» ЕУ, са друге стране. На овај начин Русија ствара алтернативу досадашњем «совјетском» гасоводу «Јамал» који иде кроз Пољску до простора некадашње Источне Немачке. Траса изградње цевовода полази из северозападне руске луке Виборг дужином 1220 километара испод Балтичког мора све до немачке луке Грифсвалд. Цена изградње “Северног тока” износиће 12 милијарди долара, а градиће га заједно “Гаспром”, немачки “E On Rughrgas” и “BASF-Wintershall” те холандска фирма “Gasuine”. Први крак ће имати капацитет од 27 милијарди кубних метара годишње, да би, по завршеној изградњи, он био удвостручен.[3]

На централном, средњем правцу геоенергетског „трозупца“ према ЕУ, руске намере су и да изврше проширење централног европског цевовода из хладноратовског периода, познатог као «Дружба». Овај цевовод иде преко Украјине, простора бивше Чехословачке до Мађарске, а његово продужење преко Хрватске до Италије. Русија такође планира изградњу паралелног, нешто јужнијег крака нафтовода од румунске луке Констанце до хрватске јадранске обале (Омишаљ) која би спојила, реконструисала и проширила румунски и бивши југословенски нафотовод.

На јужном крају европског континента, Русија је испод Црног мора већ изградила  гасовод «Плави ток» до Турске, чиме је енергетски везала свог старог историјског ривала и делом пацификовала напоре ове државе да међу туркофоним постсовјетским републикама игра значајну геополитичку улогу у складу са модификованим хладноратовским пројекцијама. Његова геоекономска улога је и да  учини излишном англоамеричко и турско поуздавање у изградњу и функционисање Јужно-кавкаског цевовода (СЦП), што изградња “Плавог тока II”, то јест проширење постојећећег цевовода испод Црног мора, треба да потврди. Турска је, упркос делимичном побољшавању нарочито економских односа са Русијом, наставила са ометањем руског транспорта гаса и нафте кроз теснаце у Мраморном мору (под еколошким изговорима) које траје већ више од деценије, као и да учествује у пројектима алтернативног «умрежавања» Каспијског подручја мимо Русије (Баку-Чејхан). Руска реакција на непопустљивост у «затварању теснаца» видљива је у дефинитивном отпочињању изградње пројекта нафтовода између бугарске луке Бургас и грчког града Александрополиса чиме се врши балкански «бајпас» турских теснаца, који је озваничен потписивањем споразума 15. марта 2007. године у Атини између Русије, Бугарске и Грчке.  У транспорту нафте, цевовод Бургас – Александрополис представља такмаца ТБЦ (Тбилиси-Баку-Чејхан) нафтоводу, пошто се његово попуњавање планира пребацивањем нафте у танкерима преко Црног Мора, из руске луке Новоросијск до бугарске обале. И поред тога, најважније геоекономско и геополитичко надметање на јужном  краку геоенергетског трозупца, одвија се између планираних цевовода “Јужни ток” и “Набуко”.

Између “Јужног тока” и “Набука”

Изградња гасовода «Јужни ток» представља један од највећих енергетских подухвата на старом континенту. «Меморандум разумевања»  у коме се први пут спомиње  његова изградња потписан је 23. јуна 2007. године у Риму између представника ЕНИ-ја Паола Скаронија и подпредседника Гаспрома Александра Медведева, уз присуство ресорних министара Италије и Русије, Пјерлуиђија Берсанија и Виктора Кристенка. Крајем новембра 2007. године, ЕНИ и Гаспром су у Москви потписали договор о формирању специјалног тела, односно комисије за израду студије изводљивости пројекта изградње гасовода «Јужни ток» од црноморске обале до Италије, односно ЕУ. На изради студије изводљивости било је упослено одељење ЕНИ-ја, Сапием, која предвиђа изградњу гасовода који би преносио гас 900 километара на потезу од црноморске руске станице за гасну компресију Береговаја до бугарског града Варне, па затим до Плевена, одакле би се одатле гасовод рачвао у два смера – један би ишао на југозапад кроз Грчку, па преко Јонског мора за јужну Италију, а други би ишао на северозапад кроз Балканско полуострво. У Србију би гасовод ушао код Зајечара и ишао преко Београда за Суботицу. Један крај би наставио да се пружа кроз Мађарску до Аустријског гасног складишта у Баумгартену, док би други ишао из Мађарске, преко Словеније до аустријско-италијанске границе крај Арнолдштајна (постоји и алтернатива преко Хрватске, уместо Мађарске, за други део ове трасе). Такође, планирано је и гранање „Јужног тока“, капацитета 12 милијарди кубних метара дуж Саве до Бања Луке у Републици Српској, која је у саставу БиХ[4].

Реализација пројекта „Јужни ток“ отпочела је 15. маја 2009 у Сочију у присуству премијера Владимира Путина и Силвија Берлусконија, где су гасне компаније Русије, Италије, Бугарске, Србије и Грчке потписале споразум о изградњи гасовода, да би се њему касније прикључиле  Словенија (14. новембра 2009 у Москви) и Хрватска (2. марта 2010). Планирано је да гасовод проводи 63 милијарде кубних метара гаса годишње, док би делови цевовода у Србији, Хрватској и Словени били изграђени тако да проводе најмање 10 милијарди кубних метара гаса. Предвиђена су и два складишта гаса – у Србији, у Банатском двору (капацитета 3,2 млрд м3) и у Пузтафолдавару у Мађарској (9 млрд м3). Ако се Аустрија не определи да учествује у пројекту „Јужни ток“, мађарски МОЛ се понудио да уместо Баумгартена понуди своје локалитет у Варосфолду. Изградња деонице гасовода испод Црног мора отпочела је 2010. године, а за секцију кроз Србију почетак изградње је планиран за 2012. годину. Предвиђено је да изградња целог гасовода кошта између 19 и 24 млрд $ (испод мора 8,6 млрд$).

Након повећања, то јест удвостручења капацитета гасовода на инсистирање италијанског партнера из ЕНИ-ја, Русија је склопила низ споразума везаних за куповину и транспорт гаса из прикаспијских простора како би задовољила потребе европског тржишта. Још лета 2008. године „Гаспром“ је предложио Азербејџану откуп целокупне количине произведеног гаса (из налазишта Шах Дениз, са укупним резервама од 1,3 билиона кубика) по тржишним ценама, у оквиру „Стадијума 2“. Споразум Москве и Бакуа потписан је ове године и карактерише га то што горња граница куповине азербејжанског гаса није ограничена, док је минимална 500 милиона кубика годишње, са тенденцијом раста са две на четири милијарде кубика до 2012. године[5].

Насупрот „Јужном току“, Ангоамериканци и њихови савезници извршили су све напоре како би изградили гасовод «Набуко». Овај гасовод, планиран да дужином од 3.300 километара иде од турског града Ерзерума до Баумгартена у Аустрији, замишљен је као «осујећујућа алтернатива» која би требала да спречи енергетско умрежавање ЕУ и Русије и задржи европске енергетске потребе у усмерењу према блискоисточном делу евроазијског Римланда. «Набуко» би из Турске требало да иде кроз Бугарску, Румунију, Мађарску и Аустрију, и да, силама економске условљености, нужно доведе до примања Турске у ЕУ као дугорочног циља североатланске стратегије, а чему се до сада противила осовина Париз-Бон.  Намеравано је да се овај гасовод кон Ерзерума надовеже на гасовод Табриз-Анкара и Јужнокавкавски гасовод који би повезао „Набуко“ са планираним Транскаспијским гасоводом. Приближно 2000 километара овог гасовода би се протезало кроз Турску, 412 кроз Бугарску, 460 кроз Румунију, 390 кроз Мађарску и 46 километара кроз Аустрију.  Према процени самих извођача “Набука”, трошкови његове изградње биће најмање 7,3 милијарде долара (5,4 милијарде евра), будући на његово ослањање на постојеће деонице бугарских, румунских и мађарских гасовода.

Извођачи овог пројекта су аустријски ОМВ, мађарски МОЛ, румунски Трансгас, бугарски Булгаргас и турски Ботас, наравно под покровитељством и са благословом Англоамериканаца, а предвиђено је да он по изградњи транспортује 31 милијарду кубних метара гаса годишње.  Уз форсирање од стране САД и званичника Европске Уније као део ТЕН-Е-а (Транс-Еуропеан Нетwоркс – Енергy) са јавно декларисаном намером да се диверсификују набавке и смањи европска зависност од руске енергије као њеног снабдевача, потписиван је читав низ споразума (међувладини споразуми земаља „Набука“ потписани у Анкари 13 јула 2009. године кога је накнадно и ратификован), одржавано је више конференција  „Набука“ (самит у Будимпешти 27. јануара 2009, у Софији 24-25. априла исте године, као и овогодишњи самит у Прагу), добијана су почетна средстава за изградњу од стране финансијских институција ЕУ итд…

„Набуко“ гасовод, поред својих горе наведених непосредних циљева, део је шире геоенергетске и геополитичке стратегије на простору Каспијског подручја и Блиског истока, са идејом везивања земаља богатих енергентима за атланске савезнике. У том смислу он  представља замишљени „пут према западу“, својеврсни „гасни прикључак“ траси Актау-Баку Транскаспијског нафтовода који би спајао Туркменистан и Азербејџан и омогућавао Казахстану да и он га користи, и који би на тај начин пунио постојећи Баку-Чејхан нафтовод. Са изградњом гасовода паралелно са Баку-Чејхан (ТБЦ) нафтоводом, „Набуко“ би добио своје „источно крило“. Други пројект који би подупирао транспорт гаса са истока преко „Набука“ је ТГИ гасовод (Турска-Грчка-Италија), капацитета 12 млрд м3 којим би се каспијски гас транспортовао до италијанског терминала у Ортранту. Трећи пројект у оквиру ове шире стратегије представља ткз. „Бели ток“ као северни стратешки правац који би требало да на простору Црног мора парира „Плавом току“м а  потом и„Јужном току“. Замишљен као грана Баку-Тбилиси-Ерзерум гасовода, „Бели ток“ би се простирао око 100 километара кроз Грузију до приморског града Супсе, а одатле би се кретао на једној од две следеће трасе: или дном Црног мора дуж 650 километара до Украјинске обале (мање вероватно након последњих политичких промена у Украјини) или пак на запад дужином 1.100 километара до румунске црноморске луке у Констанци.

Међутим, сви ови остали енергентски коридори зависе од „Набука“ као њихове планирање кичме, осовине. Но, перспективе атлантистичких предлога крајње су проблематичне, будућу да су све четири земље каспијског подручја Азербејџан, Казахстан, Туркменистан и Узбекистан у задње две године склопиле дугорочне споразуме са Руском Федерацијом о куповини и транспорту гаса, па је непознато одакле би се „Набуко“ снабдевао гасом (осим из Ирана са којим  запад и нарочито САД имају врло проблематичне односе).  То истовремено одбија инвеститоре да уложе средства у неисплатив пројект. Због тога се може рећи да су планови изградње „Набука“ доспели у „слепу улицу“, о чему сведоче и резултати конференције „Јужни коридор – нови пут свиле“ одржане у Прагу 8. маја у оквиру програма ЕУ „Источно партнество“ током које је требало да буду потписана и политичка деларација ЕУ, Турске и каспијских земаља о подршци напорима за потписавање споразума о „Набуку“. Наиме, Узбекистан, Казахстан и Туркменија одбиле су да потпишу ову декларацију због њене антируске усмерености, а сав терет хипотетичке изградње „Набука“, без решења одакле да се прибави гас који ће се кроз њега транспортовати, до даљњег је пребачен међу трошкове буџета ЕУ.  Чак су се и односи са ионако „проблематичним“ Ираном као последњом алтернативом „Набука“ додатно закомпликовали, пошто је 6. јануара 2010. свечано отворен гасовод Довлетабат–Саракс-Хангиран који спаја Иран са Туркменистаном. Овај гасовод, дуг 182 километара, сада са скромним протоком од 8 милијарди кубних метара (са тенденцијом повећања на 20 млрд м3) омогућава Ирану да туркменским гасом задовољава своје капацитете, а да своје ресурсе са југа земље употреби за прекоморски извоз, чиме се Иран недвосмислено прикључује сарадњи Русији и прикаспијским земљама а не плановима везаним за „Набуко“.

На другој страни, након дводелног самита у Астани и Туркменбашију (17. мај 2007) Русија је сарадњу са Казахстаном и Туркменистаном крунисала потписивањем Прикаспијског споразума о модернизацији и проширењу гасоводних капацитета са источне стране Каспијског мора, који је представљао својеврсни цоуп де граце плановима о Транскаспијској рути и „Набуку“. По завршетку радова, Русији ће бити омогућено удвостручење транспорта централноазијског гаса до износа од 90 милијарди кубних метара, чиме ће и веће количине сопственог гаса бити доступнији западним тржима. Истовремено, Казахстан се обавезао да са 18 милиона тона нафте годишње снабдева први руски нафтовод који се протеже на територији ЕУ, 280 километара дугој траси Бургас – Александрополис.

„Нова велика игра“ стиже на Балкан

Балкан је одувек представљао мост између Европе и Блиског истока, Црног мора и Каспијског простора (Кавказ као каспијски „Балкан“) који у савременим условима само добија нову геоекономску и геоенергетску улогу. Наиме, он постаје одлучно место, прва карика у ланцу којим се енергенти са истока допремају до простора ЕУ. Обзиром на вишедеценијско надметање око производње и транспорта енергената коју смо раније назначили, несумњиво је да „Нова велика игра“ у својој димензије транспорта енергената кроз коридоре стиже на Балкан[6].

«Јужни ток» гасовода, у оквиру геоекономске стратегије умрежавања Русије са ЕУ, има и неколико специфичности. Преко «Јужног тока» Русија се енергетски враћа на просторе Балканског полуострва, «кључаонице» (З. Бжежински) тј. везивног простора  између Европе и Блиског истока, другог кључног региона богатог енергентима за кога је западна Европа током хладног рата претежно бивала  везана. Циљ је да се се претекне и учини неисплативом инвестиција у други гасовод, онај «Набуко», који треба да се надовеже на алтернативну мрежу цевовода из Каспијског подручја  (Баку – Чејхан)   који је у међувремену, након окупације Ирака, делом интегрисан и са блискоисточним цевоводима (Табриз–Ерерзум, Јужнокаспијски цевовод, и планирани Транс-каспијски гасовод). Његовом изградњом Турска не би била у прилици да постана централна земља за транзит енергената, већ би се он претежно преносио мимо ње. Траса Бургас-Александрополис ће се такође одразити на функционисање руте Баку-Чејхан који зависи од допремања нафте из Казахстана и то у средњерочним песпективама.

У оквиру своје економске и енергетске политике Русија је на веома пажљив и стрпљив начин успела да уђе и  успостави веома повољне односе са свим важнијим земљама на простору Балканског полуострва, пре свега својим улешћем у грчком банкарском сектору, куповином дела мађарског МОЛ-а и српског НИС-а, као и рафинерија у Републици Српској. Насупрот томе, поборници „Набука“ ма колико се јавно износило да он и „Јужни ток“ нису такмаци и да европске потребе изискују оба цевовода, у претходних пар година покушавају да интензивирају  извикану „традиционалну нестабилност“ балканских простора. У том кључу се морају посматрати и „грчка дужничка криза“ и серије преусмеравања протеста на дестабилизацију власти у Атини и јачање проатланског ПАСОК-а, и мађарске унутарполитичке несугласице које су срушиле социјалистичку владу и довеле на власт ФИДЕС који се залагао за „Набуко“, као и пад српске владе у пролеће 2008. године везане за косовску кризу и формирање прозападне коалиционе владе чији су поједини делови здушно радили на томе да спрече или бар отежају потписивање споразума о продаји НИС-а и његово препуштање новим већинским власницима. Међутим, упркос опструкцијама, НИС је успешно приватизован и врше се потребне припреме за изградњу „Јужног тока“, док се у мађарској сада владајући ФИДЕС предвођен Виктором Орбаном окренуо у својим стратешким приоритетима, и, уместо  „Набука“, сада фаворизује „Јужни ток“[7] као извеснији пројект. Такође, бугарска влада која је потписала приступање Бугарске „Јужном току“ је отишла са власти, а контроверзни Бојко Борисов даје противуречне изјаве и повлачи спорне политичке потезе растрзан између пројеката „Јужни ток“ и „Набуко“.

Србија је Стаљинград “Јужног тока”

Позиција Србије у балканском делу „Нове велике игре“ постаје све занимљивија. Блискоисточна «Набуко» алтернатива замишљена  је да потпуно заобиђе Србију и тек последично је опскрбљује енергентима по тржишним ценама, геостратешки је сакатећи и фаворизујући интегративне процесе на западном Балкану у којима би Србија имала крајње периферну улогу, а, са обзиром на Турске позиције наспрам Косова и БиХ, и фаворизовање процеса дубоко супротних виталним интересима Србије и српског народа у окружењу. Насупрот томе, пролаз главног крака «Јужног тока» кроз Србију не само да би поправио енергетску позицију Србије у региону, појачавао везаност са Републиком Српском и БиХ, већ би и повећавао специфичну српску тежину у партнерству Русије и ЕУ. Пријатељски односи са Русијом изградњом «Јужног тока» били би оснажени у сваком смислу, а дугорочна енергетска стабилност и њен повратни утицај на просперитет побољшани. Због оваквих позиција, сопственог географског положаја и интереса Србија је у очима противника „Јужног тока“ виђена као оаза руског енергетског утицаја на Балкану. Њен централни положај у региону и пружање главних комуникационих праваца кроз Србију су још одраније били виђени у овој перспективи. У томе леже и главни разлози за агресију 1999. године као начина за стратешко ускакање на Косово, у сам центар полуострва, од стране атланске војне алијансе, а ради овладавања ткз. Цвијићевом линије (древна „виа милитарис“) и пуном контролом Подунавља .

Како је услед немогућности да обезбеди гас који би се кроз њега траспортовао,  „Набуко“ по свему судећи осуђен на дуготрајну стагнацију ако не и свој крај, не треба искључити да његови заговорници, ионако незадовољни напретком учињеним у реализацији пројекта „Јужни ток“, учине све што је могуће да га осујете, по принципу – ако већ не можемо да реализујемо свој пројект, можемо бар да покушамо да спречимо конкурентски. Обзиром на постојеће политичке и геостратешке прилике, за овакав покушај је, иако је за саме цевоводе географски најбитнија Бугарска као место њеног уласка на простор полуострва и рачвања у два крака, „најподеснија“ Србија, што не значи да сличне активности неће бити покушане и у Бугарској.

За одабир Србије као дестабилизујућег простора проласка балканских цевовода постоје много разлога. Као прво, због њене централне комуникационе позиције у региону и историјске репутације највернијег руског балканског пријатеља и савезника. Друго, због чињенице да, упркос дводеценијском геополитичком „дробљењу“, Србија још није постала чланица ни ЕУ ни НАТО-а, па се намере у овом правцу сустичу у циљу  њеног потпуног геостратешког „апсорбовања“. Треће, потенцијалне зоне дестабилизације у Србији, контрола медијске сфере и унутарполитичког живота, односно крајње отуђених политичких елита које су спремне да учествују у геостратешком самоубиству кроз дезинтеграцију сопствене државе су без премца, односно – ни једне друге политичке елите у балканским државама нису спремне да иду толико далеко супротно сопственим виталним интересима. Четврто, постојећа економска и политичка ситуација је таква да омогућава снажна условљавања уз помоћ политике „претњи и обећања“. Ни једној  другој власти у региону није могуће испоручити ни веће претње и притом их остварити, нити им дати лакша, мања или необавезујућа обећања.  Пето, расположење народа мимо ових елита и спремност на отпор оваквим деструктивним активностима потенцијално је највећа. Зато се, као шесто, кроз  „дисиплиновање“ Србије може покушати дати „застрашујући“ пример земљама у региону како би оне могле да прођу ако наставе да истрајавају у подршци пројектима које потенцијални дестабилизатори не одобравају.

Због свега тога, борба за „Јужни ток“ неминовно постаје и истрајавање у борби за Србију и њену будућност, јер би се његов успех одразио на цео регион и одвео га у други, повољнији геоекономски и геостратешки положај у најширем смислу те речи.

Др Саша Гајић

——————————————————————————–

[1] Према  Петровић Јасна,„Јужни ток“ против „Набука“, Политика, 27.10.2010

[2] Detaljnije kod Karoly Koscis, Tibor Tiner, Geopolitic of Pipelines and Eastern Europe with Special Regard of Hungary, Hungarian Geopolitic Bulltetin,  Vol 58, no. 1, 2009, pp. 49-67

[3] Prema Logistic Behind the Nord Stream, https://e-facts.nord-stream.com/app/article/index.cfm?aoid=2741

[4] Jean Alic, Russia Makes Major Headway with South Stream Project, http/ www.GlobalintelligenceReport.com

[5] http://www.nspm.rs/hronika/gas-iz-azerbejdzana-u-evropu-preko-qjuznog-tokaq.html

[6] Mahdi Darius Nazemroaya, The “Great Game” Enters the Mediterranean: Gas, Oil, War, and Geo-Politics, Global Research, October 14, 2007

[7] Властимир Вујић, Мађарска на банкини „Јужног тока“, магазин Печат, Београд, 01.09.2010.

Сродни чланци:

Оставите одговор