RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Политичко игнорантство против геополитичко-енергетске безбедности Србије

Политичко игнорантство против геополитичко-енергетске безбедности Србије 04.11.2010.Leave a comment

Идејна аморфност постала је карактеристика многих српских политичара. О битним питањима они избегавају да се јасно изјасне, односно настоје да их игноришу. Наравно, не ради се увек о томе да они о њима, интимно, немају став. У питању је пуки опортунизам, односно недостатак храбрости да се он јавно заступа, ма колико био важан за заштиту националних интереса. А најлакше је сакрити теоријски став тако што се превиђа изазов на који би он требало да пружи одговор.

Контрирање духу опортунизма

Они српски политичари и друштвено ангажовани појединци – као и организације, од партијских до невладиних – отворено евро-атлантски настројени, агресивно иступају у складу са тим. За разлику од њих, друштвено-политички делатници који, макар начелно, нису проамерички опредељени, избегавају да се замере страним факторима који су постали врло утицајни у Србији. Зато ћуте о питањима која за релевантне западне центре моћи могу да буду непријатна, а када о њима нешто и кажу, то делује немушто, док патриотизам демонстрирају на пољима која су (ма колико формално деловала респектабилно) у суштини маргинална. Тако је и вук сит, и овце остају на броју. Другим речима: и бирачи имају утисак да се српски интереси бране, а и они који их угрожавају се много не љуте на „храбре“ квази-патриоте.

Укратко, док су позиције Србије форсирано нападане, како изнутра тако и споља, они који их бране, то раде више реда ради него са намером да постигну успех. У складу са тим, многа важна поља од којих зависи наша безбедност, од енергетске до војно-политичке, остају непокривена. А док се државе и народи око нас баве стратешким промишљањем и деловањем, ми остајемо у домену празних прича или дневнополитичких натезања. Увиђајући куда то води, Центар за развој међународне сарадње одлучио је да почне да намеће питања од суштинског значаја за, не само наш бољитак, већ и опстанак српског народа и његове државе.

Циљ Центра је да натера битне друштвено-политичке чиниоце на размишљање о важним питањима, односно да проузрокује јавну расправу о њима. То би требало да буде основ за какву-такву акцију, а када се коло покрене, надамо се да ће она изаћи из сфере пасивности. Озбиљне нације не чекају изазове да би тек онда тражили начине да им се одупру, већ превентивно делују како би заштитиле своје интересе. Ми смо далеко од тога, па је за нас успех ако постепено почнемо и реактивно-ефикасно да делујемо. Но, циљ Центра за развој међународне сарадње је да допринесе да српско друштво дође до оптималних а не тек прихватљивих решења. Друга решења схватамо само као неопходну фазу ка достизању првих.

Занемаривање „магистрале будућности“

Међутим, проблем је што и власт, и опозиција – у духу опортунистичких начела о којима смо говорили – ћуте о темама које Центар покреће. Не реагују на иницијативе које покрећемо, као што су отварање расправе о руском нацрту Уговора о европској безбедности или расправе о важним енергетским проблемима од чијег правилног решавања зависи да ли ћемо искористи шансу да постанемо у тој области регионални лидер.

Посебно је запањујуће како се односимо према „Јужном току“ – магистралном гасоводу који на путу од Русије до Италије и других земаља средње и западне Европе треба да пређе преко Србије. Док се Хрвати, Мађари, Бугари, Румуни, Македонци, утркују да се што потпуније укључе у реализацију тог пројекта, или ако то није могуће бар да буду његов какав-такав део, у Србији поједини кругови настоје да осујете да наша земља у њему учествује. Очито, некоме – а и без именовања сви знамо коме – не одговара да Србија, којој су Руси на Балкану наменили кључну улогу у контексту „Јужног тока“, постане регионални енергетски лидер. Јер, тако би она битно побољшала своју геополитичку и економску позицију, и  у вези са тим, потенцијал да се бори за виталне националне интересе. Да се то не би десило активирана је овдашња евро-атлантска „пета колона“, а у знатној мери су деактивирани патриотски чиниоци нашег политичког живота. Не треба ни наглашавати, жалосно је што из лично-партијских интереса они прихватају да учествују у таквој представи.

У вези са тим је више него срамотан однос наших, не само владајућих већ и многих опозиционих политичких кругова, према руској иницијативи за креирање нове архитектуре европске безбедности. Док о њој са Москвом озбиљно разговарају најбитније земље ЕУ, као што су Француска и Немачка, настојећи да са Русијом траже и нађу, некада и по цену љутње САД, обострано корисна решења, Србија се понаша као ној који гура главу у песак. Београд се прави као да се ништа у вези са поменутим питањима не дешава. А изналажење модела за обезбеђивање европске безбедности на колективним основама за нас је од суштинског значаја.

Прво, стварање атмосфере мира и сарадње у вези са превазилажењем војно-политичких изазова од прворазредног значаја је за земљу која се определила за неутралност, и уз то има бројне отворене и полуотворене проблеме. Друго, ми се налазимо на геополитичкој раскрсници и за нас је јако битно да Европа и наш регион буду оазе мира, а не немирна подручја на којима се надмећу велике силе. То све има како генерални значај, тако је важно и у контексту изградње енергетских магистрала. Да би оне биле изграђене – односно конкретно Јужни ток – потребно је да тензије буду под контролом. Ту видимо колико су повезана безбедносна решења која нуди Москва, односно изналажења на њиховим основама општеевропских солуција, са енергетско-инвестиционим питањима.

Саботирање националних интереса

Жалосно је, али то је ипак чињеница, да се код нас све то занемарује. Наравно, често не случајно. Многе пословне понуде па и потенцијалне инвестиције које долазе из Русије, дочекују се на нож, док се глорификују кредити које под неповољним условима добијамо на западу и хвале штетни аранжмани са ММФ-ом. Примери за речено су бројни. Ту спада избегавање узимања повољних кредита од Русије, маћехински однос према Лукоилу и Гаспрому, саботерски став према Јужном току, отежавање наступа руских предузећа а поготово банака …

Закључак је јасан: ма колико причала о неутралности, захваљујући власти али и неспособно-калкулантској опозицији Србија иде путем НАТО-интеграција и успостављања „савезничких“ спона са Америком. Због дефетизма и користољубља српских политичких снага ми, по цену пренебрегавања битних националних интереса, хоћемо да уђемо у друштво оних који их газе.

Разуме се, не треба ићи ни у другу крајност. Не треба да се качимо са моћнијима од нас, али недопустиво је ни да тежимо пријатељству са њима на сопствену штету. Треба тражити modus vivendi како би се извукао могући максимум, а не треба прихватати деструктивне опције, које се лажно представљају као нешто што је за нас у датим неповољним околностима ипак прихватљиво, како би се убрзала сопствена пропаст.

Продуктивни а не стерилни патриотизам

А као што би  морали да имамо много прагматичнији став према онима који, иако се праве да нам носе дарове, раде против нас, нормално би било да стремимо партнерским односима са онима који желе да нам помогну (макар и из својих интереса), а не да од њих бежимо ради „пријатељства“ са онима који раде против нас. Но, код нас је постало „нормално“ оно што је на другим местима ненормално. То је данак малодушности и издаје у које је наше друштво запало. Зато досадашње свестране активности Центра за развој међународне сарадње и нису добро прихваћене.

У атмосфери опште колаборације опасан је продуктиван патриотизам. Да би постали део евро-атлантског блока, он мора да буде само стерилан, што у пракси значи мислити али не рећи јавно,  или понекад чак и рећи јавно али ништа не радити! Јер, радити значи – преузимати одговорност, значи предлагати решења и значи сносити последице. Зато је угодније избегавати иоле ризичне воде и саможиво чекати да буде горе, па онда само испразно критиковати ради лично-партијског профита.

Наравно, са тим се никада нећемо сложити, и упорно ћемо наставити да радимо како би допринели да наша земља и друштво постану бољи. За тако нешто није довољно да се промени власт – и дође друга која би се, из опортунизма или идеолошких опредељења, понашала на начин да све остане исто – већ да се одбаце штетни принципи на основу којих се одвија наш политички живот. Центар за развој међународне сарадње, пре свега у спољнополитичкој сфери, али и унутрашњо-системској од које прва битно зависи, форсирано ће деловати како би се ствари покренуле набоље. Прилог томе је и организовање конференције „Геополитички и енергетски фактори безбедности на Балкану“, која ће бити одржана у Београду, у суботу, 6. новембра. Наша нација и држава не смеју да пропадну ни да рационално делује да им нема спаса, а камоли у околностима када је он изгледан. Зато храбро морамо да идемо напред.

То неће бити лако. Очекујемо саботаже и покушаје да нас из Центра – али и свих других организација које нису део братства „стерилних патриота“ – ућуткају. И то како идеолошки противници суверене и снажне Србије,  тако и они који су до сада мислили да имају „тапију“ на патриотизам и русофилство. Али,  ми ћемо наставити да терамо све битне чиниоце нашег политичког система да се баве темама које су за Србију битне. Покретаћемо иницијативе у Парламенту, тражићемо формирање скупштинских комисија, подизаћемо медијску прашину, вршићемо притисак свим могућим демократским средствима.

На крају желим да нагласим још нешто: чинећи то немамо претензије да намећемо закључке, иако некада настојимо да их сугеришемо (на стручним основама). За усвајање и операционализацију закључака на националном нивоу задужени су наши политичари. Шта год о њима мислили, док их бирамо то је њихов посао. Наш је да их терамо да га раде, односно да их приморамо да са својим ставовима и делима изађу на чистину, а онда,  ако они за нашу земљу нису добри, да их сви заједно мењамо (било да су део власти или парламентарне опозиције). Наравно, то смо пред историјом и будућношћу дужни да урадимо и ако упорно буду бежали од заузимања оперативног става у вези са важним питањима, чиме би необориво доказали да наше друштво од њих не може да има било какву корист.

Др Стевица Деђански

председник Центра за развој међународне сарадње

Сродни чланци:

Оставите одговор