RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Косово и Метохија

Конкурс за Чембрлена

Конкурс за Чембрлена 06.09.2010.1 Comment

Портпарол Стејт департмента Џејмс Рубин је у октобру 1999. године изјавио „да САД не подржавају независност Косова, о томе нема ни говора”. Одлазећи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана истог тог месеца исте године изјављује: „Имамо Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и ја сам у обавези да је поштујем”. Гернат Ерлер, државни секретар у Министарству спољних послова Немачке, у јануару 2006. године изјављује за ,,Дојче веле” како „Косово међународноправно и даље потпада под суверенитет СЦГ и да сваку измену у том смислу мора да одобри Србија”.

Како је дошло до промене тих, не тако давних изјава и ставова са Запада? И зашто? Ако стално дајете политичке уступке да би добили економске уступке, а они вам обезбеђују какав-такав социјални мир, а он вам опет обезбеђује власт, онда је то део одговора. Ако вам ММФ диктира и плате и пензије, ако смо јако забринути што у Турску сада због наших малих капацитета не можемо да извеземо више од 600 тона говедине, онда је и то део одговора. Ако, пак, имате неусклађеност средстава и циља, при чему је циљ опстанак Косова у границама Србије, а унапред саопштавате која ћете средства користити, а која никако нећете користити, и то је део одговора. Ако нисте „случај Рачак” истерали до краја и показали западним пријатељима како је тај окидач агресије на Југославију 1999. била обична намештаљка, ако се није на томе и са државне стране после 5. октобра 2000. инсистирало, ако нисте на време процесуирали све злочине против Албанаца учињене на Косову пре марта 1999. и током бомбардовања, онда је и то део одговора. На светском економском форуму у Давосу 1999. британски премијер Тони Блер није прекорео Београд због начина на који управља Косовом, већ због тога што није широм отворених руку прихватио „привредне реформе”. За време бомбардовања Југославије 1999. није гађан ниједан објекат чији су власници странци или приватници. Део одговора?

Колико смо инсистирали на томе да се после 1999. до хиљаду српских војника и полицајаца врати на Косово? Да ли је Запад из одсуства наше заинтересованости за тај повратак могао да извуче неке закључке? Наравно. Да ли инсистирамо на повратку нашег цивилног радара на Копаоник? Американци не дозвољавају. Наша реакција? Нема је.

Увек треба преиспитивати политику, па и самог себе. У жестокој смо кризи духовних, културних, моралних и политичких вредности. Дефетизам поприма размере епидемије. Делимо се на западњаке и славенофиле, на прогресивне и реакционарне, на недужне и кривце, ушли смо у еру безгрешне политике и безгрешних политичара. Није можда морално, али је по закону. Тако кажу…

Све је то део одговора. Природа сваког сукоба обично се мења ако он потраје дуже него што је предвиђено. Каква ће бити наша стратегија поводом Косова после 9. септембра? Концепција? Јалова? Реална политика, или како је то Кант називао „бешчасна стратегија”? Је ли Србија добровољно и за будућност изгубила монопол силе? Наравно, неки ће да поскоче: „Ха, ту смо, опет би рат”. А на Балкану Србија више никада неће ратовати. Тако кажу. А ако Санџак покуша сецесију? Ни тада? Разумем просвећене пацифисте, али не и религиозност пацифизма код нас. Безусловно одбијање силе није рационално одбрањив став, јер се не позива на неке норме које се могу уопштити, већ на догме које прихватају само верници. Тачно је да ми ресурсе силе сада немамо. А зашто немамо? Ко је одговоран за то? То није дошло изненада, дужи је то процес. Како мислимо да ће Србија у вези са питањем Косова бити озбиљно третирана ако јој треба годину дана да набави гуме за десетак борбених авиона? Мали смо, слаби и не можемо против империје? Да ли то значи да ако империја закључи да нам ампутира још који део, да ће иста логика објашњења важити и тада? Или ћемо то спречити ако уђемо у НАТО? А они нас не примају док изричито не признамо независно Косово. Део договора?

Када је 1974. дошло до најозбиљније кризе око Трста између СФРЈ и Италије, Југославија је на границу с Италијом, чланицом НАТО-а, извела три дивизије. Тито је обукао маршалску униформу и отишао на командно место у Виницу, у Словенију. Вашингтон нас је молио да не нападнемо Италију. Годину дана касније потписани су Осимски споразуми. Онда је на Брионе у госте маршалу стигла Софија Лорен.

Мирослав ЛАЗАНСКИ

Извор: Политика

Сродни чланци:

One comment

  1. SUPER TEXT,Samo sad se postavlja pitanje tko prodaje Srbske teritorije,Drzavotvornost, i Srbski Narod za NATO penzije.

Оставите одговор