RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

О правди

О правди 08.06.2004.Leave a comment

Када су руског мужика питали, док се у Царству још ломило између права и правде, хоће ли за убиство да му суди Цар или Закон, без размишљања је казао: Цар!

И најнижи мешанац Арија и Нордика, то јест заљубљеника у Лепоту и Истину и поклоника Воље за Моћ, знао је да лучи правду од закона. Као сви Европљани сем Срба, и он је изједначавао правду са правим а обоје са десним (право, recht, right, droit, derecho, итд.). Но, за разлику од Варјага и осталих Западњака, склоних себе и друге да обуздавају крутим, често смртоносним правилима, потпору је тај Словен тражио у љубави, разумевању и истини, колико у тлу под ногама. Цар, ако не закон, ваљало је да зна за милост. И пре хришћанства држећи лик човечији светим, Руска правда или још старији Закон о суђењу људима нису зато знали за заточење или телесне казне, временом и смртну заменивши враждом. Извршитељи у некадашњој Скитији нису смели делати под кринком или кукуљицом, хладне главе и промишљена срца. Међу својтом, све се схватало лично, или се није чинило.

У Срба, стога, двојбе између правде и истине на једној страни, и закона на другој, никад није било. Од закона се одвајкада очекивало да буде и праведан и истинит. Схватање људскости иза законика какав је био Xамурабијев, у коме се до правде долази кроз лавиринт трговачких обавеза, или Торе, у којој Јевреји показном исправношћу и жртвеним обредом намирују Бога, не би ли избегли његову срџбу и освету, Србима је страно. Тако је и у Општем имовинском законику за краљевину Црну Гору Валтазара Богишића „зломисао” корен свих злочина. Умногоме рађен на основу племенских обичајника и устава, тај кодекс тежи правди, више но пуком легалитету. „И што није забрањено може да не буде поштено”, упозоравао је Богишић; „Ни у праву своме не терај мак на конац”. Овлаш се супротстављајући целокупном грађанском, исламском, и старозаветном схватању права, од марксиста критикован за поистовећивање законодавства и судства са етиком, и занемаривање политике, писао је: „Кад тумачиш уговор, пази на ријечи, ал вазда с обзиром на вољу и намјеру”. Право као надмудривање виних, палих, и лакомих, Србин католик из Цавтата препуштао је нишчима, који су га сводили на моћ.

„Да се суди по Закону а не по Царству ми!” налагао је Стефан Душан, насупрот Александру III (Леки) Дукађинију, који је својим Каноном само утврдио обичајно насиље. „Јачица” као један од стубова таквог схватања и права и правде, уз установу дорзона (држана), оцртали су Албанце јасније него сва њихова настојања де се прикажу витешким народом. Описна у том погледу је уредба Канона која гласи: „Ако се догоди да убијени не падне од пушке, охрабрује се и помјера се, час устајући, час падајући, гмижући ка туђој међи, ма колико дубоко зашао, ту гдје падне и, исцрпљен од ране умре, поставља му се биљег; тај биљег остаје међа, иако је на туђој земљи”. Или: „Ако ме нужда нагони да извучем неку греду, или зато што немам шуме, или не могу наћи греду каква је потребна, дохватим сјекиру и улазим у туђу шуму. Након одјека сјекире, долазе шумски чувари и нађу ме како поткресујем оборено стабло ораха… Ако штеточини брзо поради снага плећа, те замахне сјекиром и забије је до ушице у труп ораха, и ако је не могу извући шумски чувари, међа је барјака оног који је забио сјекиру, остала би ту”. Јер, „јачици”, или бројно, економски и оружано јачој страни у спору шиптарски народни судови су увек давали за право, сматрајући једино њу кадром да пресуду спроведе и одржи. Насупрот српском схватању о неповредивости и приватности односа између две стране, Шиптари овлашћују трећу, „држана”, да надзире и спроводи све уговоре, а пре свих њихову чувену бесу.

Мада се у најстаријим руским, пољским и чешким законицима помиње крвна освета као основ правде, под немачким утицајем она је рано замењена виром („човечином”), то јест, плаћањем вражде. Код Шиптара је тај институт остао суверен, а освета одвојена од првобитне повреде, или увреде, да се врши и по неколико нараштаја касније, кад осветници имају што мање да изгубе. Попут Арбанаса, и Германи су Wergeld (буквално, „цену човека”) одређивали подробно, бројем крава или коња, сребром или златом, но, српско осећање праведности то никад није прихватило. Тако је у Црној Гори крвна освета остала дужност најближег сродника, а умир се постизао једино договором две стране, никако откупом. Насупрот тога, одвајкада се парничећи са инима, Xрвати су дело Пунише Рачића у Скупштини Краљевине Срба, Xрвата, и Словенаца тумачили као злочин, раван потоњој казни Јасеновцом, па Дретељем и Лором. Јер, просувши нешто новца испред себе и вичући: „Пошто је та српска крв, да је платимо!” Стјепан Радић као да беше заборавио да се увреда плаћа и животом. Његови сународници нажалост то чине и даље, убеђени да ће дорзона имати увек, и да се једном с нама неће наћи очи у очи сами, лишени суда сем нашег.

Да закон може бити неправедан, да и Царство и Цар могу грешити и да, осудивши нас да знамо што не можемо достићи а камоли одржати, греши можда и Бог, наши преци су изгледа знали, одувек. Ценећи правду као склад узрока и последице, дела и казне, или награде, од неправедних закона одметали су се одласком у гору, или напуштањем државе па и вере, испољених као уговор а не љубав. За разлику од богумила и муслимана, Срби католици су се чак престали надати и Правди, бар на Овоме Свету. Отпадништвом, превером или крајишништвом, слично козацима у Русији, Срби су од искони тежили поремећеној равнотежи, изгубљеној, наводно, управо нашом људскошћу. Но, мимо све догме, Адамов Пад народ никад није прихватио као опис своје прошлости, већ се „борбом непрестаном”, настојећи да „буде како бити не може”, из чежње за правдом подао и јереси комунизма. Са правдољубивог, хајдучког непристајања на духовно и физичко насиље власти, Срби су своје државу установили позно, никад јој не верујући довољно. Xитлер се зато могао појавити само код Немаца, док је код нас Броз наметнут страним трупама, геноцидом, и „међународном заједницом”. Јер, мада је и Стефан Душан сурово кажњавао свако одизање себара, отрока, или меропаха, невољно трпећи влашку слободу, и његова држава била је замишљена као заједница својте, а не скуп свеколиког пучанства – говорећи савременим речником, не као федерација „грађана” или становништва, већ поредак макар родбинског разумевања и љубави. Зато је Србијом управљао престолонаследник, а несрпским земљама намесници, док их је све мирио и држао цар.

И мада је и код Валтазара Богишића део о уговорима и обавезама значајан, судећи по остацима обичајног права у горштачким крајевима, наши преци нису марили ни за уговоре. Наместо законског посредништва везивали су се непосредно, поштењем и речју, то јест договором или заветом, а обавеза се није мењала нити обнављала, пуноважна за живота обавезника и њихових потомака. Кроз цео Законик, Богишић помиње подлост и неискреност као непријатеље сваке правоваљане размене. Очигледно, Срби нису наликовали Јеврејима већ су се Богу заветовали на оданост, и службу Правди, Лепоти, и Истини, без додатних тумачења и провизија. Јер и кад се батргају ка богатству, то чине стремећи макар сурогату Лепоте, ретке свукуд. И данас спремни на жртву једино зарад свог светог тројства, искуп траже у доброти. „Лепотиште на буњиште, а добриште на огњиште!” кажу, мада их је телесна лепота очаравала одувек, ништа мање но Xелене. Но лепота душе, духа, соја, чина или подвига ценила се кудикамо више. Тако је у 19. веку један Васојевић одустао је од освете, побеђен племенитом појавом свог крвника.

Тежња за Правдом и Истином, коју је немачки слависта Герхард Геземан уочио у црногорској опседнутости агоном, такође је очарала многе странце. Већ је руски конзул у Сарајеву, Александар Гиљфердинг (Hilferding), 1850-их година приметио масовни аристократизам народа, насупрот ћифтинства поварошених и школованих Срба. И руски боготражитељ Константин Леонтјев записао је да европеизирани постајемо малограђани без премца, од агона задржавајући једино бескрајну сујету, завист и злобу. Осећај правде, наиме, овиси о души, не уму, а понајмање разуму, те правду Срби, као и Руси, траже мимо рачуна. Зато су у Црној Гори, Xерцеговини, Крајини, или Шумадији за обичајне судије бирани „душевни људи”. Јер правда се не види одмах, за разлику од неправде. Без моћи индигнације, писао је Дучић, нема човека, сматрајући равнодушнике и безобзирнике моралним наказама, горим од физичких.

Свестан да за Правду поред душе ваља и мудрости, Дучић је сојем опажао зло а даром, образовањем, и искуством назирао добро. Док су се и у Србији подсмевали свему осим новцу, херцеговачки племић се сваким даном све више враћао завичају, налазећи га испод наслага европејске ерудиције којој је дотле тежио. Пред сам крај живота, књигом Верујем у Бога и Српство исказао је где ваља тражити и Правду. Попут својих предака, схватио је да ње нема без уважавања сваког случаја и човека понаособ – што се, привидно, противило сваком поимању законитости још од сумерских времена. Јер, као одраз моћи, закон не признаје човека већ једино људе, док по Србима само појединац може општити са Богом. У очима закона појединац губи своју личност оног часа када почини што и други, без обзира на побуде, околности и подстицај. Но, горштаци су знали да се злодела могу побројати али личности не. Зазирали су од законодаваца, осуђених да стварају системе и где их нема.

Животом и радом, Дучић је побијао и сопствену ускогрудост и ситноћу. Насилност сваког законодавства прихватао је као земност, тестаментом ипак тражећи да му тело врате у Требиње, где се духом обрео годинама пре тога. Насупрот Маркиону из Синопе, који се чудио над Богом што несавршена бића кажњава беспризивним Законом, иксуственом, тешко стеченом мудрошћу, и он беше схватио да су Срби и други „варвари” зло неминовне Осуде и Казне ублажавали животом у заједницама, а не друштвима. Јер памтећи, можда, доба налик данашњем и гадећи се кинеских, индијских, месопотамских, левантских и хеленских градова, његови, Богишићеви и наши преци схватали су да се урбанизација завршава кибернетизмом, и да грађани удобност и привидну безбедност плаћају пре свега чашћу. Њихову завист и мржњу наспрам соја тумачили су, с правом, страхом од живота у слободи.

Наиме, од Западњака је тек Освалд Шпенглер уочио разлику између цивилизације и културе. Предвиђајући будућу премоћ Словена, као да се мимо себе радовао што град ипак неће погребити село. Ценећи, попут Герхарда Геземана, складност и уљудност изнад углађености, тежећи макар правди као естетици, презрео је и Xитлера с нискости. За малоградску цивилизацију из које је поникао није имао разумевања; сиромашан али отмен живео је усамљен у самоизабраној, личној правди, умревши у немилости. Јер и када је, како пише Дучић, неки дубровачки „племић” на поздрав: „Гошпаре ја вас штујем!” суграђанину пучанину одговорио: „А ко си ти мене да штујеш?!” култура и цивилизација су се по ко зна који пут мимоишле, не само на Западу. „Нема будале као учене будале”, подсећали су се зато наши сељаци, доскора.

Јер за правду ваља људи, а они се не стварају образовањем колико одгојем, који се, опет, не обавља речју колико примером. Сужњи строја или поретка стара су појава, и своје ропство могу приписати страху од одговорности. Ако се Запад витештвом и хришћанством борио противу заточеништва судбином, на Истоку је свако остао роб, макар Алаха. Где Србин православац доживљава себе као Божије чедо жељно пунолетства, престарели Азијат и фаустовски Западњак се беспризивно подају својим страстима. И Богишић и Дучић су осетили, а Коста Чавошки то и рекао, да Запад живи под тиранијом претпостављеног јавног мњења. На Истоку тлачитељ је Бог, толико суров да верници морају непрекидно да му хвале милосрђе; где је Xристос људе очарао собом и својим животом, мање речима, Мухамед их је везао Законом који регулише и хигијену. Никакво Право не може зато бити вера, будући да је присила а не љубав и нада. Ко год говори о Србима „три закона”, мора стога знати да без слободе има само послушности, и то у страху више но добру.

И мада су и Срби доносили своје законе, значајно је да се то догодило тек по стицању вишенационалног царства и иступању из преднемањићке заједнице. Јер, где нема поверења и љубави неопходна су правила и казне. За опстанак у ковиту вера, раса и опречних поимања живота, смрти, греха и врлине, и Запад је законом морао кривотворити правду. Прагматични, одрекавши се и саме идеје о Онокрају, подозриви усред магле, мочвара и тајги, Нордици су отпочетка законодавци: прве књиге су им законици, тек потом саге и баладе, повеснице и огледи. У свом патрљку Евроазије, по речима Енгелса стално затрпавани Lumpengesindel-ом – отпацима и остацима народа с Истока – покушали су и са стварањем вештачких националних заједница. Но мачем и огњем, бичем и законом, црквом, школом и бесомучном потрошњом не надомешћују се вера и нада, а понајмање љубав. Поистоветивши Бога с Вољом за Моћ, а молитву са вештином, Западњаци су излаз из свог очаја потражили у империјалном, ентропијском ширењу. Престрашено свесни да ништа није вечито, почели су своје битисање да растежу по било коју цену – трансплантацијама и крађом људи и органа, трансфузијама крви, снаге, памети и мозга, естетском хирургијом и медијском манипулацијом, дрогом, па и залеђивањем лешева у ишчекивању неке нове, технолошке бесмртности.

Зовући нас варварима, пљачкајући природу, време, и једни друге, фаустовци су одавно напустили и сам појам греха замењујући га мање обавезујућим терминима преступа или грешке. Јер да би се разумео српски осећај правде нужно је схватити грех или греоту (грехоту) као увреду Богу, не само људима или свету. И част је дужност према божанском у себи, а образ само увиђавност наспрам заједнице, и људи уопште. Но одрекавши се Бога, или порекавши Му личност, Запад је своје моралне појмове морао свести на правне. Сви модерни правници одричу држави право на одређивање морала, на оно што свака заједница прво чини не би ли се одржала. Односом права и правде почеле су да се баве искључиво невладине организације, те се јесени 2003. на Интернету могло наићи и на следеће наслове: Право и правда, ставови Xрватске удруге за Иницијативе у Демокрацији; Право и правда, чланак из београдског часописа „Време”, Право и правда: медији о медијима, форум Медија центра у Београду, Право и правда, округли сто Удружења судаца у Федерацији БиX; Право и правда, чланак из „Слободне Далмације”; Право – правда, напис из „Гласа Концила”; Право и правда, дискусија на Serbian Yellow Pages; Дијалог: Зашто је Србији две и по године после 5. октобра требало ванредно стање да профункционишу право и правда?; Крепости наших предака, публикација из Суботице; Право и правда: чланак о браћи Драгану и Живораду Ристићу, „првим судским преводиоцима за ромски језик у историји југословенског правосуђа”;“Циљу револуционарне сврсисходности све је подређено – право и правда посебно”, чланак из београдске „Републике”, итд.

Греше, очигледно, они мислиоци који корене српске етике траже у Номоканону Светога Саве, или Римском праву као једном од Крмчијиних духовних родитеља. Јер, мада су своје моралне заповести и Срби повремено изражавали писано (такве су рецимо „сетенце” црногорских Брђана), у нас се одувек презирао свако ко би се позивао на одсуство изричите, правне забране. Јер, јеврејски и англосаксонски легализам и формализам наш дух не прихвата, ма колико школованих појединаца инсистирало на томе. Јесте да су турску дозволу да саграде цркву на површини од једне говеђе коже Мостарци заобишли тако што су је исекли у најтање каишеве, али су се такве, правничке, довитљивости одрекли недуго потом, дигнувши се на устанак. Но држећи се закона из социјалистичког доба, и занемарујући праведност, наши правници се још према Богу и истини односе као према непријатељу, „Змију глади, испод ње се вади”, одражава стога мудрост оних Срба који себе осећају као рају, не марјане.

Наиме, правда изведена из закона донетих после комунистичког удара на легалну, од спољног непријатеља нападнуту власт, не само да се коси са Богишићевим „Што се грбо роди, вријеме не исправи!” већ само увећава првобитни злочин. Настојећи на континуитету са оним што је донела Антисрпска револуција не води никаквој праведности, будући да се из својих недаћа нећемо избавити парничењем. Мада су се судски процеси између суседа, родбине и пословних пријатеља одомаћили у нас још за Обреновића, правда се међу Србе неће вратити без силе кадре да изврши и одржи пресуду над марксистичким наслеђем. То што се безмало сваки сукоб међу грађанима западних правосудних тиранија приводи суду може само њих да теши. Свикли на замену живота потрошњом као да су заборавили да се Космички Суд не успоставља на земљи. Није се Xаг као ругање и судству и законитости, а камоли правди, појавио ex nihilo, већ је закономерно произашао из њихове некултурне цивилизације, одавно одане једино ништавилу. Јер мада их је опседнутост Светом и појавношћу и довела до премоћи над људима и народима жељним Бога, та кобност вируса, бактерије, или ћифте по витеза, произишла из безумног кидисања на свет као залогај – насупрот љубави за њега као икону Творца – јесте, како Кнез Лазар рече, „за малена”. Јер, Бог не воли силу, а још мање замену Правде Правом. И мада и Срби уважавају појавни свет, многи су још свесни пројаве: наднаравног, вансветовног порекла свега видљивог и невидљивог. У томе и лежи један од корена нашег сопства и соја: законима се приклањамо док их сматрамо праведним. Иначе, спадају нам на пуко слово, коме се клањају наши душмани са Запада, Леванта, или Истока.

Сво инсистирање, стога, на светости закона, законског процеса, законодавства и осталих обреда данашње, апокалиптичне цивилизације, ваљало би препустити онима који ће их понети са собом у гроб. Јер мада је Шпенглер текућу пропаст Запада посматрао метафизички, а комунисти нас њој приводили плашећи нас само капитализмом, погубљена душа се не може оковати у сребро и злато као реликвија, и понудити иједној вери до Молоховој. Распад коме је Рим одолевео три стотине године сустигао је Америку за тридесетак, а од нас се тражи да се из горштачког здравља суновратимо у сличан бездан. Фауст никад није трпео ризик: само у Подгорици, доскора касаби, данас дела преко 1.800 невладиних организација („владиних неорганизација”, како с осмехом кажу мештани), или по једна на сваких 250 становника некадашње Српске Спарте.

Том ћемо се „процесу” међутим безуспешно супротстављати ако га не сагледамо, схватимо, и уочимо му покретаче и циљеве. Умртвљени бајкама о „немогућности враћања точка историје унатраг”, неумитном „Прогресу” и сличним производима марксистичког, потом либералног школовања, почели смо прихватати што Срби до сада нису. Кукајући да је „данас такво време”, слуђени медијима, лажном или поп културом, школством и јавним дискурсом, као да не видимо да моралност подупрта материјалним добрима нестаје са струјом, водом из чесме и храном из самоуслуге. Јер, правда тумачена правно и наметнута законима, судовима и полицијом своди се, неминовно, на бескрајну борбу за телесни опстанак, све бесмисленију људима од соја. Ако су Американци и заборавили да „правда држи земље и градове”, а не војска, тајна служба, или озакоњена пљачка, ми нисмо. Кад су нас бомбардовали, претходно нам наместивши сецесионистичке ратове, невиђену инфлацију, распад земље и прогон сународника, сачували смо се селом, својтом и заједницом, а они су после „11. септембра” увели безбројне полицијске мере, и пошли у освајање света.

Јер, какво уопште може изгледати српско „друштво” зачето по кабинетима, лабораторијама и полигонима безбедносних служби или међународних заверничких организација? Има ли закона, а камоли правде, у старцима који претурају по ђубрету, мајкама које гурају колица коловозима јер од паркираних возила и псећег измета тротоарима не могу, у сиренама безумника који, кршећи све саобраћајне прописе, бесне против других што чине исто? Где је закон, а где правда, у јавном слављењу непоштења, безобразлука и злочиначке саможивости, и како законом, а камоли правдом, објаснити доларске милијардере у земљи која до јуче није признавала приватну својину? Таква се „транзиција” поклапа једино са истоименом рубриком из америчких медија, у нас познатом као „читуље”.

За Србе од соја дилеме зато нема: закон без правде, то јест, право као скуп наредби које се по жељама насилника мењају у ходу, није решење. Како живети са што мање срамоте и потомцима оставити доброга бар колико смо наследили питање је свих питања, а право као занат и вештину – никако као „науку” – препуштамо онима који би радије да цепидлаче него да буду праведни. Наиме, масонско Око на врху Пирамиде од људетине није до шпијунска направа, будући да ми себе тражимо у очима Бога, наших предака и потомака. „Објективни” поглед није до умишљај сујетних, који би мудровањем да надоместе размишљање, осећање, и вољење. Јер без мржње нема љубави, будући да грешник твори грех, а не обратно. Борећи се и оружјем за српску част и опстанак, наши су се свештеници држали Правде, ако не увек црквених канона. Бити исправан у очима, рецимо, хашких тужитеља и пресудитеља, значи осудити Светог Василија Острошког због целивања оружја Вуку Мандушићу, Светог Петра Цетињског због предвођења Срба на Крусима, Владику Рада због стрељаштва, Архимандрита Мојсија Зечевића због бројних мегдана, Проту Матеју Ненадовића због ратништва, а Светог Владику Николаја Велимировића због супротстављања окупатору. Сви су они наиме величали Правду делом и десницом, не само речју и проповеђу.

Ако не схватимо разлику између правде и права, тако свесно замагљену на Западу, и даље ће нам владати опортунисти који би законском регулативом да нас лише моралног осећаја, и осталих својстава којим нас је Творац особио већ рођењем.

Момчило СЕЛИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор