Informacioni centar "Komentar"

Posle skoro dve decenije nedavno je u Beogradu ponovo boravio Ante Marković. Ovaj događaj našao se u centru pažnje naših «nezavisnih» medija koji su isticali da se radi o «jednom od najpopularnijih političara svih vremena sa prostora bivše SFRJ», te da je «tu laskavu titulu stekao brzim i velikim povećanjem životnog standarda». Ne podseća li nas to na slične uspehe naših reformatora posle 2000. godine  i da li se ponovo radi o „priči sa tužnim krajem“?

Pre svega, treba reći da su se reforme Ante Markovića, kao i reforme u Srbiji posle 2000. godine, zasnivale na istim principima. U osnovi reformi od pre dve decenije bio je »Vašingtonski dogovor« koji se upravo u to vreme pojavljivao i koji će, nešto kasnije, predstavljati osnovu programa reformi velikog broja privreda u tranziciji, pa i Srbije. U svim zemljama gde je primenjivan posle početnih „fascinantnih uspeha“ došlo je do sloma privreda tih zemalja i napuštanja reformi zasnovanih na »Vašingtonskom dogovoru«. Radi se naime o neoliberalnom programu radikalnih ekonomskih reformi (koje su razradili MMF, Svetska banka i administracija SAD) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija.

U široj javnosti i danas preovladava uverenje da je program Ante Markovića bio odličan ekonomski program koji bi nam brzo obezbedio «evropski standard» da nije došlo do ratnih sukoba u zemlji. To za obične građane može da izgleda logično jer su plate samo u prvoj godini sprovođenja programa nominalno učetvorostručene (za toliko su porasle kada se izraze i u nemačkim markama – DM) ali i realno udvostručene (u prvoj godini sprovođenja programa kurs dinara prema DM bio je nepromenjen, a cene su udvostručene). Precenjen kurs dinara kratkoročno je pogodovao građanima (uvozne robe je bilo u izobilju, a plate su se iz meseca u mesec nominalno i realno povećavale), dok je u isto vreme privredna aktivnost sve više malaksavala (za samo godinu i po dana sprovođenja programa Ante Markovića, došlo je do pada industrijske proizvodnje od 25% i rasta nezaposlenosti za 18%) što je neminovno vodilo ekonomskom krahu. Ubrzo je u zemlji došlo do haotičnog stanja i tadašnji reformatori su to odlično iskoristili za tvrdnju da su njihove „genijalne“ reforme onemogućene u trenutku kada samo što nam nisu dugoročno obezbedile toliko obećavani „evropski standard“.

Međutim, problem nije toliko u percepciji običnih građana, nego u činjenici da i u našoj stručnoj javnosti preovlađuje sličan stav, pa smo posle 2000. godine ponovili istu grešku. Budući da nismo izvukli prave pouke iz reformi Ante Markovića, te smo ostali u uverenju da su tadašnje reforme koje su nas približavale „evropskom standardu“ bile prekinute „višom silom“ – raspadom SFRJ, pa smo početkom ove decenije ponovili istu grešku i reforme temeljili na istim principima.

I reformatori posle 2000. godine (pružajući privid uspešnosti reformi) omogućili su zaposlenima „brzo i veliko povećanje životnog standarda» koji ne može dugo da traje. Dosadašnji rast životnog standarda  zasnivao se, pre svega, na prilivu sredstava od privatizacije (najatraktivniji deo imovine prešao je u ruke stranaca) i novog zaduživanja u inostranstvu (spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara – i pored otpisa 4,7 milijardi dolara –  značajno je povećan i danas iznosi preko 30 milijardi dolara).

Ukoliko i sadašnji „reformatori“ uspeju da nas uvere da za naš ekonomski kolaps nisu prevashodno krive njihove pogrešne reforme, te da ih je svetska ekonomska kriza onemogućila da nam obezbedimo toliko obećavani „bolji život“, onda je za očekivati da u budućnosti po treći put „stanemo na iste grab(u)lje“. I onda će, bar na ovom primeru, biti u pravu cinici koji za istoriju – učiteljicu života, kažu kako nas ona uči da od nje nismo ništa naučili.

prof. dr Jovan B. Dušanić

Izvor: Geopolitika