Informacioni centar "Komentar"

„Kakvi Rusi? Kad su nama Rusi pomogli?“ ponavljaju mnogi Srbi, razočarani svojim sadašnjim slomom i polomom. Pubertetski narod, koji se lako oduševljava i još lakše očajava, zaviseći od tuđeg mišljenja i podrške, Srbi su istovremeno i teške neznalice kad je istorija u pitanju. Jer, u novijoj istoriji realno su nam pomogli skoro samo Rusi: od carice Katarine, koja se izborila za ruski nadzor nad sudbinom pravoslavnih u Turskoj, preko pomoći cara Aleksandra I Karađorđu i učešća ruske vojske u oslobodilačkom ratu 1876-1878. godine, do Svetog cara – mučenika Nikolaja II, koji je u I svetski rat ušao da bi zaštitio malenu Kraljevinu Srbiju na udaru Habsburga i Hoencolerna.

Ali, od oktobra 1917. godine Rusija nije savim Rusija – ona je Sovjetija. Kao što ni Srbija nije Srbija nego – Jugoslavija. U tom periodu je bilo mnogo lutanja i traženja, uzajamnih nerazumevanja i promašaja. Najveći raskorak nas je snašao 1999. godine, kada je Srbija, skupa sa Crnom Gorom, bila pod NATO bombama. Očekivali smo ruske sisteme S 300, za obaranje NATO aviona; očekivali smo vojnu pomoć… Očekivali smo, podsvesno, ruskog cara na belom konju…

Ali, u Kremlju je sedeo polupijani Jeljcin… Zato je ovaj tekst pokušaj da se pojmi to doba rusko-srbskih odnosa. U uvodnom delu, dato je nekoliko podsećanja na svetsko-istorijske okvire satanizma koji nas je napao; zatim, ukratko, pregled previranja u samoj Rusiji, vezanih za događaje 1999. godine… Na kraju, i najvažnije, na primeru ruskog pravoslavnog srboljuba, Romana Iljunina, dat je pogled u onu istinsku, dubinsku, nerazorivu Rusiju, koja je sa Srbijom bila i biće zauvek.

Uvod u rusko osvešćivanje

I

Još 1999. znalo se da je cilj da se Crna Gora odvoji od Srbije i da se Srbiji oduzmu Kosovo i Metohija i Vojvodina. U „Nedeljnom telegrafu“ od 21. aprila 1999. godine čitamo: „Cilj „Korena“ („Koreni“- naziv tajne NATO operacije protiv Srba, nap. V.D.) je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju kroz veliku autonomiju, albansku secesiju ili potpunu nezavisnost, zatim otcepljenje Crne Gore, njenog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, i dislokaciju Vojvodine, njene „žitnice“ i još jednog jugoslovenskog izvora sirovina, koji bi doveli do potpunog kolapsa Jugoslavije kao samodovoljne industrijske države. Iza te akcije jeste strah Nemačke i SAD da će Jugoslavija stupiti u savez sa Rusijom i drugim bivšim sovjetskim državama kada Jeljcina smene komunističke i nacionalističke snage u bliskoj budućnosti“. Ovo je bila izjava neimenovanog nemačkog zvaničnika.

Dakle, glavni geopolitički strah Zapada je, kao i uvek, strah od jedinstva Srbije i Rusije. „Srbi su mali Rusi“, mantraju Zapadnjaci još pre Napoleona (setimo se: Napoleonove trupe u Boki ratovale su protiv Svetog Petra. Cetinjskog, a njegovi instruktori obučavali su turske tobdžije protiv Karađorđa.) Iskasapiti vezanu Srbiju znači pokazati Rusiji šta je čeka.

Zapadna Zver je bila svesna svoje moći. Ali, nije znala reč Svetog Pisma – da se sila Božja u nemoći pokazuje.

II

Napad na Srbiju i Srbe nije imao puno veze sa Slobodanom Miloševićem. Jer, jedan visoki predstavnik američke administracije izjavio je „Vašington postu“ (Lippman W. Thomas, Albright Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) da je rat protiv Srbije osmišljen 14 meseci pre početka NATO bombardovanja, i da su već tada razmatrali četiri modela tog napada.

III

Sila koju je NATO primenio prema Srbiji imala je za cilj da dokaže da je Rusija mrtva kao velika država. Na Radiju „Dojče vele“ (29. III 1999. godine) jedan neimenovani NATO funkcioner je izjavio: „Sada preispitujemo i preuređujemo međunarodno pravo. Stvaramo novo međunarodno pravo u skladu sa novonastalim okolnostima. NATO je preuzeo na sebe funkciju održavanja i uspostavljanja mira, pošto Savet bezbednosti OUN to sada može da ometa upotrebom veta /…/ Rusija više nije super – sila, nije čak ni velika sila. Delovaćemo prema svojim procenama, ne obazirući se ni na koga“.

IV

Vatikan, koji je, uz Nemačku, bio pokretač priznavanja slovenačke, hrvatske i muslimanske secesionističke akcije kao legitimne na međunarodnom planu, u doba NATO bombardovanja, licemerno je tražio da se obustavi bombardovanje Srbije za vreme vaskršnjih praznika. Papin „uskršnji apel“ odlučno je odbacila Biskupska konferencija Nemačke, čiji je portparol, Karl Lajman, rekao da NATO i Nemačka „brane ljudska prava, koja se ne smeju gaziti u ime međunarodnog prava“. Kardinal Jozef Racinger, sadašnji papa Benedikt XVI, izjavio je da su „mogućnosti uticaja Pape na kosovski sukob vrlo male“ (Ana Petrović, Sukob autoriteta, šanse papinih apela za mir, Borba, Beograd, 1-2. maj 1999, str. 9). Kakvo licemerje!

V

Jedna od najmračnijih ličnosti svetske politike, Zbignjev Bžežinski, siva eminencija Demokratske stranke u SAD u oblasti spoljnje politike još od vremena Džimija Kartera, rusofob i mrzitelj Pravoslavlja, tražio je da NATO bude odlučniji u bombardovanju Srbije, da, uoči svoje 50 – godišnjice, ne izgubi ugled. Bžežinski, koji se u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“, založio za komadanje Rusije (Sibir je „dobro celog čovečanstva“, a ne samo jedne zemlje, smatra on), izneo je svoje ideje za slom srbskog otpora:

„1.Formula autonomije Kosova u Srbiji je mrtva;

2. Iz toga proizilazi da nema nikakvih pregovora sa Miloševićem, osim ostvarivanja srpskog povlačenja nakon ispunjenja svih uslova NATO;

3. Vazdušni udari moraju biti pojačani i moraju efikasno razoriti vojnu moć Miloševića i prinuditi ga na prihvatanje uslova NATO;

4. Neophodno je početi sa razmeštanjem vojske, kako bi se pripremila kopnena invazija NATO iz Albanije i Makedonije;

5. Žrtve borbi, iseljavnja i etničkih čistki na Kosovu imaju moralno pravo na samozaštitu;

6. Sledi zamrzavanje jugoslovenskog kapitala u zemljama NATO, kako bi se pridavio Beograd;

7. Ne čekajući okončanje vojnih dejstava SAD i Evropska Unija moraju zajedno pokazati nameru razrade sveobuhvatnog plana obnove Kosova i povratka njegovog stanovništva;

8. Takav program mora takođe uključiti uslove o tome kako demokratska Srbija posle Miloševića može biti uključena u opsežan program obnove Balkana, u kome će takođe uzeti učešća Makedonija, Albanija i Crna Gora i

9. Američki Kongres mora da sačini zajedničku izjavu, u kojoj će podržati političke ciljeve NATO i izraziti rešenost SAD da ostvari te ciljeve svim neophodnim sredstvima.“

I – sve se zbilo kako je Bžežinski tražio. SAD i sateliti priznali su nezavisnost Kosova; svi uslovi NATO pakta su, u pozno proleće 1999, prihvaćeni, i srbska vojska se povukla; naš kapital u NATO zemljama bio je zamrznut… NATO je oborio Miloševića uz pomoć „demokratske Srbije“ i kategorizovao Srbiju kao zemlju čija će sudbina biti vezana za sudbinu Makedonije, Albanije i Crne Gore (koja se već tada pominje kao nezavisna.)

Rusko osvešćenje

Veliki ruski pisac, Aleksandar Isaijevič Solženjicin, često je govorio da je bombardovanje srbskog naroda 1999. godine potpuno osvestilo Rusiju. I zaista: ankete su 1999. pokazivale da je 95 % Rusa protiv bombardovanja Srbije i Crne Gore. Velike antiameričke demonstracije su održane svuda. Patrijarh ruski Aleksej II je rekao da je „neoprostivo što se NATO oglušio o glas Rusije“, a stari lisac, Henri Kisindžer, je upozoravao da se u Rusiji osećanje poniženosti raširilo od elite do širokih narodnih masa, što je veoma opasno po zapadne interese.

Na američku ambasadu u Moskvi tih dana je pucano iz ručnog bacača. Američke marionete u ruskoj politici, poput Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, panično su upozoravale Ričarda Holbruka da će „dejstvo NATO-a sahraniti demokratiju u Rusiji i povećati izolovanost od sveta, naoružane do zuba, nacional-komunističke stranke“ (polit.ru, 29. III 1999.)

Ruski pravoslavni hrišćani shvatili su napad na Srbiju mistički. Mitropolit kijevski i sve Ukrajine Vladimir uputio je pismo patrijarhu Pavlu u kome kaže da Sveti Sinod Ukrajinske Pravoslavne Crkve (Moskovske Patrijaršije) „vojna dejstva protiv Jugoslavije smatra napadom na čitav pravoslavni svet“. Portparol Ruske Crkve, protojerej Vsevold Čaplin, izjavio je da „pravoslavlje koren slovenskog bratstva“. Predsednik Beloru-sije, Aleksandar Lukašenko, jasno je rekao: „Ako izgubimo rat na Balkanu, sledeći ćemo biti mi“.

Dr Natalija Naročinicka, genije ruske geopolitičke škole, jasno je posvedočila da NATO politika ima za cilj konačno razjedinjavanje pravoslavnih Slovena, gušenje njihove nacionalne svesti i pretvaranje „postvizantijskog prostora u dedovinu atlantske civilizacije i njene svetske vlade“.

Bilo je to vreme (13. april 1999.) kada je Savezna vlada SR Jugoslavije proglasila priključenje SRJ Savezu Rusije i Belorusije. Državna duma Ruske Federacije izglasala je svoju rezoluciju o pristupanju Jugoslavije ovom Savezu 16. aprila (sa 293 glasa „za“ i 54 glasa „protiv“), a Predstavnički dom Narodne skupštine Belorusije je odluku o primanju SRJ u Savez jednoglasno doneo 5. maja 1999. Na nesreću, ništa od toga nije sprovedeno u život.

General Leonid Ivašov, Načelnik Glavne uprave Ministarstva odbrane Rusije za međunarodnu vojnu saradnju, u maju 1999. jasno je rekao:

„Maska je skinuta u prošle godine objavljenoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD za novo stoleće u kojoj se već otvoreno proklamuje ideja svetskog liderstva.

Vidite, moguće su dve varijante svetskog razvoja. Prva, da zemlje sa izuzetno visokim standardom i nivoom potrošnje moraju da smanje svoje apetite, u korist ostalog sveta. Druga da se sačuva postojeći nivo potrošnje bar za zlatnu milijardu, na račun potreba naroda drugih zemalja, pri čemu bi neke bile svedene na nivo približan ljudskom!

Zemlje zlatne milijarde grade takav arhitektonski model sveta 21. veka u kojem će ostatak svetske zajednice – imati samo uslužnu ulogu, da obezbedi zadovoljavanje njihovih potreba.

Očigledno je, takođe, da se stvara i odgovarajuća hijerarhijska struktura država. SAD i njihovi saveznici, pre svega članice NATO-a, kao i Japan, Južna Koreja, Izrael (uz bespogovorno američko vođstvo), zatim grupa država koje žele da uđu u taj elitni klub i koje bez ograde podržavaju politiku SAD i NATO-a, grupa zemalja koja mirno čeka da dođe na red i, na kraju, grupa država koja se suprotstavlja politici država prve grupe. Tu su Jugoslavija, Belorusija, Iran, Irak, Sirija, Libija, Kuba, Korejska NDR i druge. Posebno mesto u tom nizu pripada Rusiji, Indiji i Kini.

Evo šta je pisao Džošua Strong, jedan od utemeljivača američke ideje, koja se, uzgred, graniči sa fašizmom: „Ta rasa (Anglosaksonci) predodređena je da neke rase istiskuje, a druge asimiliše i tako sve dotle dok čitavo čovečanstvo ne bude anglosaksonizovano“.

Analizirajući svečanost u Vašingtonu, povodom 50. godišnjice NATO-a, setio sam se njegove teorije, još iz 1885. godine, o predodređenoj sudbini i sledeće rečenice: „Zvezda hrišćanstva se zaustavila nad američkim Zapadom i tu će zauvek ostati. Ovde, pred kolevku mlade imperije Zapada, prinosiće danak sve nacije sveta, kao što su nekada prinosile darove pred Isusovu kolevku.

… Vi Jugosloveni ste im dobrano pokvarili veselje. Skinuli ste im ponos SAD, njihov nevidljivi avion, i još tancujete na njegovim ostacima.

Beograd sada, praktično sam, pokušava da spreči buduće svetske kataklizme, da zaštiti buduće potencijalne žrtve američkog globalizma, ukuljučujući Rusiju.

…Vi svojom nepokolebljivošću obuzdavate raspomamljenost američke strategije koja će, ako ne bude zaustavljena, neminovno imati katastrofalne posledice po SAD.

- Danas su Srbi i kosovski Albanci, Crnogorci i Mađari, i svi ostali narodi SR Jugoslavije samo sitan ulog u velikoj američkoj igri, a Balkan poligon za isprobavanje praktičnih načina za njenu realizaciju.“ “

Ruske strateške nuklearne raketne jedinice dignute su u stanje najviše pripravnosti. Pacifička ruska flota otpočela je vojne manerve. Lansirana je, probno, raketa sa nuklearne podmornice na Kamčatku. Izviđački brod ruske Crnomorske flote „Liman“ isplovio je iz Sevastopolja i krenuo ka Jadranu. Ministar odbrane doneo je odluku o prekidu svih kontakata sa NATO – paktom. Načelnik Generalštaba ruske vojske je rekao da Rusija neće oklevati da upotrebi nuklearno oružje ako zatreba.

Najveći strah na Zapadu izazvalo je okretanje balističkih raketa prema NATO državama. NATO se tek tada obratio Rusiji, nudeći joj uključivanje u diplomatsku inicijativu.

Crnomorska i Baltička flota počele su izvođenje manevara, a general Ivašov je upozorio da je Rusija zemlja kojoj se ne preti.

Posle smene premijera Jevgenija Primakova (Pinhasa Finkelštajna), novi predsednik Vlade Rusije, Sergej Stepašin, izjavio je da je napad na Jugoslaviju udarac i po Rusiji.

NATO je tada morao da se obrati Rusiji. Medlin Olbrajt kaže da će do mira doći zahvaljujući ruskom posredovanju, a Marti Ahtisari smatra da Rusija mora biti podržavana, a ne izolovana. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, koja Srbiji priznaje suverenitet nad Kosovom bila bi nemoguća bez ruskog angažmana. A kada je mir potpisan, Rusi su pokazali mišiće.

Demonstracija ruske moći bilo je zauzimanje aerodroma „Slatina“ kod Prištine od strane ruskih specijalaca koji su došli iz Bosne. Operativnu naredbu za ovu akciju izdao je načelnik Generalštaba, Anatolij Kvašnjin, a Jeljcin je bio „neobavešten“. NATO komadant Vesli Klark bio je besan, dok je Bžežinski poručivao Klintonu da preotme aerodrom od Rusa jer je to stvar prestiža. Zahvaljujući Rusima, Srbi sa severa Kosova nisu doživili progone poput svoje braće iz drugih kosovskoh oblasti. U pregovorima Rusije i NATO-a, ruska vojska je dobila kompaktan prostor, a tri njihova aviona sa opremom sletela su na prištinski aerodrom. Medlin Olbrajt je tražila od Mađarske, Rumunije i Bugarske da spreče prelete ruskih aviona, ali su ruski padobranci ipak dobili vazdušne koridore, pošto su njihovi generali zapretili NATO kolegama.

Ono što je izvesno jeste da se, u vreme NATO bombardovanja, žestoko „kuvalo“ u Rusiji, i da Jeljcinova administracija, često sastavljena od rusofoba, shvatila da se nije šaliti sa ruskim armijskim vrhom, koji je bio svestan da je rat protiv Srba uvod u rat protiv Rusije. Pravoslavni hrišćani Trećeg Rima videli su u NATO bombardovanju naroda cara Lazara apokaliptični predznak budućih događaja, o kojima je ruski sveti, Teofan Novi Poltavski, govorio još za vreme II svetskog rata, prorokovao da će pravi rat nastati kad sve sile sveta navale na Rusiju, jer će, u apokaliptične dane koji dolaze, samo ona sačuvati pravoslavnu veru.

Na našu veliku nesreću, u vreme kad je Srbija bombardovana na čelu Rusije su se nalazili izdajnici. General Leonid Ivašov, predsednik ruske Akademije za geopolitiku, pregovarač sa ruske strane prilikom potpisivanja mirovnog sporazuma 1999. godine, kaže: „Mi smo se s Amerikancima dogovorili da će najviše polovina (Amerikanci su govorili – ne manje od polovine) snaga bezbednosti, pograničnih snaga i oružanih snaga SR Jugoslavije biti povučeno iz pokrajine. Mi smo se dogovorili da natovske zemlje, koje aktivno učestvuju u bombardovanju i agresiji protiv SRJ, neće razmeštati svoje snage u dubini teritorije pokrajine. Bila je određena i obeležena zona od tri do pet kilometara duž granice sa Albanijom i Makedonijom. Mi smo pristali na prisustvo natovskih struktura jedino u Prizrenu, otprilike 55 kilometara od granice. Ovde je trebalo da bude razmeštena nemačka brigada. Međutim, Stroub Talbot i Viktor Černomirdin su u suštini ignorisali tu zajedničku odluku ruske, američke i finske strane./…/ Černomirdin je trgovao sa Klintonom i Gorom o predmetu njegove podrške kao kandidata za predsednika Rusije. Meni je postalo jasno zašto je Černomirdin trgovao Srbijom – da je trebalo, on bi i pola Rusije prodao. Među njima je postojao dogovor: Gor predsednik SAD, Černomirdin – predsednik Rusije.“ („Geopolitika“, broj 29/2008.)

Srbija je, dakle, bila predmet trgovine. Prodavali su je isti oni koji su prodavali i Rusiju – rusofobi bliski jeljcinovskoj vlasti. Ne treba zaboraviti tu činjenicu, i govoriti ono što neprijatelji naših naroda žele da ponavljamo, kao mantru uzajamnog nerazumevanja: „Kad nam je to Rusija pomogla?“ Kad je bila svoja – pomagala je uvek. Kad nije mogla da pomogne sebi, nije ni nama.

Roman Iljunin, kosovski zavetnik

U dane bombardovanja Srbije od strane NATO-a, te, apokaliptične 1999. godine, pravoslavna Rusija je bila sa Srbijom svim svojim bićem. Sreo sam, u one dane, i živi dokaz za to – brata Romana Iljunina. Poreklom kozak, sa tihe reke Medvedice, pritoke baćuške Dona, rođen na stanici Berezovska, dvesta kilometara od Volgograda (bivši Caricin, bivši Staljingrad), od 1991. do 1995. godine učio je školu ikonopisa pri Moskovskoj duhovnoj akademiji u Trojice Sergijevoj lavri, u gradu Sergijevom Posadu. Prvu ikonu koju je naslikao, po obrascu Spasa Nerukotvorenoga iz Novgoroda (XII vek), poklonio je crkvici u rodnom selu. Po njemu, novgorodski original Spasa je obuhvatio sobom „mudrost Tvorca, pravednost Sudije i milosrđe Oca Nebeskoga“.

Nerukotvoreni Obraz Spasov je nastao kada se edeski car Avgar, oboleo od gube, čuo da se u Palestini javio čudesni Lekar i Iscelitelj – Hristos. Pošto nije mogao sam da Ga poseti, poslao je svog dvorskog slikara Ananiju, da Ga portretiše i donese mu naslikano – čvrsto je verovao da se tako može isceliti. Takođe, pismom je molio Hrista da dođe u Edesu. Ananija je stigao u blizinu Gospodnju – ali nije uspevao da Ga naslika. Jer, Hristos, Sin Čovečiji, ličio je na sve ljude, i crte Njegovog Lika bejahu neuhvatljive. Tada je On od Ananije zatražio platno, umio se i obrisao Lice o njega – i, čudom Duha Svetoga, na platnu je ostao otisak prečistog Lica Bogočovekovog. Ananije je caru Avgaru odneo platno i rekao mu da Spasitelj ipak neće doći u Edesu (bilo je to doba Hristovog stradanja). Car Avgar je, međutim, bio čovek velike vere – iscelio se od dodira ubrusom na kome je bio Nerukotvoreni Obraz. U znak poštovanja, on ovu Prvoikonu stavlja iznad vrata svog dvorca. Narod se klanjao Hristu skupa s carem.

Ikona je kasnije bila zazidana, da bi je u šestom veku opet našao lokalni episkop. Preneta je u Carigrad, gde je stajala do križarskih pljački u XIII veku, kada je iščezla negde na Zapadu.

Pošto je Roman Novgorodskog Spasa poklonio svom selu, nastavio je rad. U Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, koji se obnavljao, naslikao je Sv. blagovernog Aleksandra Nevskog. Po povratku u rodni kraj, na Bogoslovskom fakultetu Caricinskog pravoslavnog univerziteta predaje ikonopis.

U volgogradskom manastiru Svetoga Duha, u keliji u kojoj je obitavao, Roman Iljunin je imao ikonu Roždestva Hristovog, koju mu je poklonio sin sveštenika iz Srbije, kolega sa studija. Ta ikona ga je stalno podsećala na narod Svetog Save.

Kad je počelo NATO bombardovanje, i kada je Roman čuo da rakete padaju blizu srbskih svetinja i porodilišta, on je znao da ne može sedeti skrštenih ruku. Sa svojim studentima, sakupljao je potpise za podršku braći Srbima. Volgogradski hrišćani su znali šta znači užas rata – nacistički napad na Staljingrad zalio je, u II svetskom ratu, njihovu zemlju krvlju. Inicijativa za potpisivanje naišla je na dobar odziv.

Posle svega, Roman je odlučio da pođe u Srbiju pod bombama. Uzeo je blagoslov od svog arhijereja, Germana i naslikao ikonu Srbima dragog Cara – mučenika Nikolaja II Romanova. Otišao je po vizu u jugoslovenski konzulat u Moskvi, a zatim u Tretjakovsku galeriju, gde je naročitu pažnju posvetio jednoj srbskoj ikoni Raspeća iz XIV veka. Razmišljao je o Golgoti Gospodnjoj i o stradanju Hristovih Srba. Kad je izašao na ulicu, jedna grupa dečaka mu je uzviknula: „Mi vas ovde mnogo volimo!“ U prvi mah začuđen, Roman je shvatio da su oni pomislili da je on Srbin – nosio je značku sa znakom „target“ na reveru.

U moskovskom hramu Svetog Nikolaja „v Pižah“ nastojatelj je bio prota Aleksandar Šargunov, predsednik Rusko-srbskog bratstva. Tu je, kao i u mnogim drugim hramovima, skupljana pomoć za Srbe, i svakodnevno su uznošene molitve.

A zatim je Roman stigao u beograd. Sastao se sa Njegovom Svetošću, Patrijarhom Pavlom, kome je, pored ikone Carskih Mučenika, uručio i vrećicu zemlje s Mamajevog kurgana, gde je, u zimu 1942, na stotine hiljada ruskih vojnika položilo glave za otadžbinu.

Roman je ostao u Beogradu, pod bombama, po zapovesti svog atamana A. Birjukova, s ciljem da naslika, kozacima omiljenu, ikonu Nerukotvorenog Spasa, i da je ostavi na dar Srbima. Po prednju, ovu ikonu su nosili ratnici Svetog Aleksandra Nevskog, boreći se protiv tevtonskih vitezova.

Po savetu svog prijatelja, srbskog ikonopisca Radeta Sarića, Roman je nabavio dobru dasku za ikonu od stolara iz Kraljeva. Slikao ju je u jednoj sobi internata Bogoslovskog fakulteta. On kaže: „Treba priznati da su mi i profesori i studenti ukazali čisto rusko gostoprimstvo. Izjutra sam, na bravi vrata svoju sobe, često nalazio kesu s hlebom i mlekom. Mada je fakultet bio zvanično raspušten na neodređeno vreme, moji prijatelji su ostajali da bi stanarima susednih zgrada omogućili da se zaštite u njihovom skloništu od napada iz vazduha.“

NATO-vci su bili tačni. Svakog dana posle devet uveče bila je vazdušna opasnost. Svakodnevno bogosluženje je proticalo uz stalne vazdušne opasnosti. Kada bi žene i starce odveli u sklonište, studenti teologije su nastavljali da se mole za mir. „Naša zajednička molitva za mir vaznosila se Gospodu. Mislio sam o onima drevnim Kijevljanima koji su stajali u hramu Svete Sofije 1239. godine, kada je han Batij s Tatarima ovnom razbijao gradska vrata. U pravu su oni koji kažu da se istorija ponavlja“, veli Roman, koji je u to vreme išao i na Pančevački most, da ga brani svojim telom.

Dok je stajao, skupa sa ostalima na Pančevačkom mostu, Romanu je jedan Srbin rekao pokazavši mu jednu zvezdu na nebu: „To je, možda američki špijunski satelit. On, kao nova antivitlejemska zvezda pokazuje put izaslanicima novog Iroda ka svakom novorođenom srbskom mladencu“. Umesto evanđeljskih darova, irodovci su srbskoj deci nosili rakete i bombe.

Brat Roman je hteo da svoj posao završi do Vidovdana, i da ode na Kosovo, da se ikona osvešta, ali je Gospod drugačije blagoslovio. Morao je opet u Rusiju.

U junu 1999, Roman Iljunin je iz Srbije u Volgograd poveo grupu srpske dece. Na lokalnoj televiziji je govorio o stradanju Srbije, a obični ljudi pokazivali su ogroman interes za bratsku zemlju.

Mali Srbi su smešteni u turistički kompleks na obali Volge. Primili su ih kao rođene. Arhiepiskop volgogradski German je brinuo o njima. Bili su rado viđeni gosti Svetoduhovskog manastira i Bogoslovskog fakulteta. U manastiru su se već dugo molili za Srbiju i Crnu Goru.

Deca su videla Mamejav kurgan i Muzej Staljingradske bitke. Ratni veteran, direktor muzeja, pričao im je kako su se pod Staljingradom, skupa sa Nemcima, protiv Rusa borile i hrvatske ustaše, najveći srbomrsci sveta.

Jedna grupa dečice iz Srbije bila je u Trojice-Sergijevoj Lavri, kraj moštiju Baćuške Sergija. I tamo su ih bratski dočekali.

Tek u septembru 1999, vraćajući decu u otadžbinu, brat Roman je mogao da ispuni svoj zavet da sa svojom ikonom Spasa Nerukotvorenoga ode na Kosovo. Na beogradskom Novom groblju, kod spomenika Caru Nikolaju i ruskim vojnicima palim za Srbiju u I svetskom ratu, ikonu je osveštao starešina ruskog hrama Svete Trojice u Beogradu, otac Vitalije Tarasjev, a pohod Romanov na Kosovo omogućio je vojni ataše ambasade Rusije u Beogradu, general Barmancev. Dva ruska oficira pratila su hrabrog Romana na putu ka svetoj zemlji, koja je za Srbe ono što je Kulikovo za Ruse: mesto bola i slave.

Na administrativnoj granici, gde su čekali nekoliko sati, pojavilo se oklopno vozilo ruske vojske. Sveta ikona je uneta u njega, i putovanje se nastavilo. Išli su ka aerodromu Slatina, gde je bila smeštena ruska baza. Uz put ruševine Prištine, delo NATO aviona.

Romana je dalji put naneo u manastir Devič, u čijoj neposrednoj blizini je bio vod ruskih specijalaca. Oni su pomagali monahinjama da ispunjavaju svoje obaveze i štitili ih od nasilničkog šiptarskog okruženja, koje je, pre dolaska KFOR-a, razrušilo manastir i opljačkalo ga, čitava tri dana zlostavljajući monahinje, sekući ikone i razbijajući grobnu ploču nad moštima Svetog Joanikija Devičkog.

Rusi su, dakle, i oružan o branili Devič, tako da su ih sestre i njihov duhovnik, otac Serafim, iskreno voleli. Roman je video ljubav Srba prema Rusima i kad su, sa Spasom Nerukotvorenim, na oklopnom transporteru, stigli u Gračanicu. Vladika Artemije i monahinje su govorili: „To je naša, kosovska ikona“.

Pre povratka u Srbiju, mladi kozak se zaustavio na Gazimestanu, i u podnožje spomenika izručio vrećicu volgogradske zemlje. Jedan Srbin, tu prisuten, je zaplakao: mučenička Rusija sjedinjuje se s mučeničkom Srbijom. Da joj pomogne da odstoji.

Na Savindan 2000. godine Nerukotvoreni Spas je bio u hramu Svetog Save u Beogradu. Otac Stevan, starešina hrama, služio je moleban Hristu, a narod se klanjao Bogu svome, moleći se za mir i spasenje. Srbi su govorili Romanu da je ikona znak velikog bratstva srbskog i ruskog naroda.

Malo po malo, Rusija se podizala iz praha i pepela. Godine 2008, kada je Amerika sa svojim NATO-satelitima, priznala „nezavisno Kosovo“, „ Rusija je mogla da pomogne Srbiji u njenom nepristajanju na oduzimanje Svete Zemlje.

Daće Bog da tako bude i u danima koji dolaze!

Vladimir Dimitrijević

izvor: Vidovdan.org

Srodni članci:

• Osam vekova rusko-srpskih specijalnih odnosa
• Istinski spas ili lažni idoli?
• Faktori bezbednosti Balkana: geopolitičke i energetske protivrečnosti
• Manifest prosvećenog konzervatizma
• Potrebna aktivnija politika Srbije