RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика Спољна политика

Србија, БиХ и колективна безбедност

Србија, БиХ и колективна безбедност 07.06.2010.Leave a comment

Један од популарнијих аргумената у корист чланства у НАТО који се може чути у Србији гласи: „боље је седети за столом где се доносе одлуке него завришити у јеловнику“. Мада симптатичан, па чак и духовит, такав став тешко може да служи као комплимент самом Северноатлантском савезу, па чак и као препорука за прикључење, с обзиром на то да имплицира да је тај савез агресиван и да ће прогутати сваког ко се у њему не налази. Другим речима, оваква инсинуација пре одговара силама Осовине из Другог светског рата него савезу који се, бар на речима, сам декларише као заштитник људских права и демократије у Европи (а и шире).
А, будући да не постоји земља на европском простору која није поборник управо таквих вредности, онда не би требало да буде разлога да и једна од њих брине да ће завршити у „НАТО јеловнику“ – ако је НАТО (најзад) постао стварно оно што његови челници тврди да јесте.

И РУСИЈА И НАТО
Истина је, наравно, и то, да су Срби као народ имали врло негативно искуство с овим савезом током деведесетих, и можда аутор досетке управо рачуна на то историјско искуство како би рационално размишљање о новим безбедносним аранжманима на овим просторима било замењено поривима који произлазе из страха да се не догоди неко ново НАТО бомбардовање. Међутим, страх никад не треба да буде главни покретач у деловању појединаца и држава, већ треба, с јасном историјском свешћу, широм отворити очи и видети какав је свет данас и које се нове прилике нуде.
Дакле, на првом месту, неопходно је уочити нека нова кретања и нове иницијативе које долазе и са Истока и са Запада. Нови, помирљивији тонови могу се чути с обе стране некадашње блоковске поделе у Европи, и све више долази до изражаја схватање да је једина права безбедност – општа и недељива. Дакле, земље које се још нису приклониле ниједном безбедносном аранжману – а такве земље су и Босна и Херцеговина и Србија – апсолутно морају да имају овај моменат у виду у својим размишљањима, не само о својој већ и о широј, европској и глобалној безбедности. И то не само да би биле „у тренду“, већ и да би, на свој начин, помогле стварању једне нове атмосфере, у којој би заоставштина хладноратовских, идеологизованих односа коначно била одложена у музеј, и како би рад на новим, колективним, аранжманима који укључују и Исток и Запад могао што ефикасније да се развије.

У јуну 2010. ће бити две године откако је руски председник Димитриј Медведев први пут изнео предлог о започињању разговора о новој колективној и недељивој безбедности на простору „од Ванкувера до Владивостока“. Може се рећи да је, упркос почетним тоновима скепсе који су потицали са Запада, нови руски приступ променио начин на који се разговара о европској и широј безбедности. За западне силе је свакако постало теже да на глобалну безбедност гледају на „НАТО-центричан“ начин – ако ништа друго онда зато што би то у јавности довело у сумњу све њихове вербалне изјаве о добрим намерама и пожељности „партнерских“ односа са Русијом. Чак и стари антисовјетски ратници из доба Хладног рата, попут Збигњева Бжежинског, чији су се рефлекси после пада Берлинског зида скоро инстинктивно претворили у анти-руске, схватају да је, 20 година после окончања Хладног рата, даље поступање по старој матрици не само анахроно, већ и дестабилизујуће. Када, на пример, у ауторском чланку за Њујорк тајмс од 19. августа 2009. Бжежински отворено изјављује да „Русија више није непријатељ“ и да „НАТО треба да консолидује безбедност у Европи тако што ће увући Русију у ближе односе са евро-атлантском заједницом и укључити Русију у ширу мрежу глобалне безбедности“, онда је очигледно да је наступило ново доба, с новим могућностима, које захтева нову креативност у приступу. Овај тренутак се, дакле, мора искористити, а простор бивше Југославије, а поготово Босне и Херцеговине, ту може да одигра кључну улогу и да управо на овом простору увуче оба бивша хладноратовска блока у нови тип сарадње који би одговорио потребама новог времена.

ЕВРО-АТЛАНТСКИ ПОРЕДАК
Наговештаји да је могуће направити нови корак долазе и из самог Северноатлантског савеза. На пример, у посети Лондону средином априла 2010, гласноговорник савеза, Џејмс Апатурај, изрекао је две веома битне ствари. Говорећи о новом систему противракетне одбране за европски континент, Апатурај је, цитирајући Генералног секретара Савеза Андерса Фога Расмунсена, изјавио да „Русија треба да буде уклључена у систем противракетне одбране који покрива Европу“. А затим, још важније, изјавио је да би нова безбедносна архитектура требало да буде у виду „једног крова, који обухвата Русију“, која би требало да буде „део исте безбедносне породице“. Током истог месеца, како преноси Њујорк тајмс (29.4.2010.), Генерални секретар Алијансе, Андерс Фог Расмунсен, изјавио је да би „сарадња између САД, НАТО и Русије допринела целокупној безбедности Евро-атлантске области“, и да би било пожељно поставити „противракетну одбрану која би покрила простор од Ванкувера до Владивостока“. У марту се, пак, у немачком „Шпиглу“ појавило „Отворено писмо“ са веома индикативним поднасловом: „Време је да се упути позив Русији да се прикључи НАТО-у“. Потписници су били Фолкер Рије, некадашњи Министар одбране Немачке, Клаус Нојман, бивши председавајући војног комитета НАТО-а, Франк Елбе, дугогодишњи високи дипломата и Улрих Вајсер, бивши начелник Штаба за планирање у немачком министарству одбране. Међу кључним поставкама у чланку била је и та да би „руско чланство у Атлантском савезу било логично испуњење евро-атлантског поретка“.
Да оваква замисао није нешто што ни руска страна потпуно не одбацује говори одговор руског председника Димитрија Медведева током посете САД раније ове године. На новинарско питање да ли је Русија спремна да постане члан НАТО, Медведев је загонетно одговорио: „Никад не реци никад.“ Не улазећи сада у целу проблематику везану за евентуални руски улазак у НАТО, све ове изјаве и предлози заправо представљају логичан наставак разговора о руском предлогу за успостављање новог система колективне, недељиве безбедности на простору „од Ванкувера до Владивостока“.
Дакле, упркос сумњама у искрене намере оних који се за овај принцип само вербално залажу, они који су искрени треба да искористе сваку могућност за покретање иницијатива у правцу те нове безбедносне архитектуре за европски континент, која би поставила оквир у којем ничија безбедност не би била угрожена и у којем би безбедност свих била сматрана недељивом. А, пошто су старе идеолошке поделе на поменутом простору превазиђене, то је нешто што би требало да се подразумева – иако то није био случај током протекле две деценије. Јер, како су четворица бивших немачких званичника изјавила, „земље НАТО су, током протекле две деценије, показивале све мању спремност да развију сарадничке приступе безбедносној политици с Русијом – поготово у поређењу с атмосфером позитивних промена која је преовладала у 1990, када је вођство НАТО понудило Совјетском Савезу ‘руку пријатељства’ на самиту у Лондону“.
Дакле, кренула је бар неформална расправа на тему опште, колективне и недељиве безбедности у северној хемисфери. И, крајње је време. По речима руског Министра спољних послова Сергеја Лаврова на пленарном заседању Парламентарне скупштине Савета Европе у априлу 2010, „пред европским континентом стоји избор – препород или пад“. И, даље: „Будућност европске цивилизације и њено достојно место у савременом, све конкурентнијем свету могу да буду осигурани само заједничким напорима… Окончање хладног рата и глобализација дали су релевантне аргументе у корист колективне сарадње на читавом простору од Ванкувера до Владивостока.“

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ УНИПОЛАРНОГ ДОБА
Нема бољег места с којег треба кренути него управо са главног европског жаришта пост-хладноратовског света. Зашто, дакле, не кренути од простора бивше Југославије, прецизније Босне и Херцеговине?
Босна и Херцеговина, прецизније, Република Српска, била је прво место где је, 1994. године, НАТО војно деловао изван својих граница и изван своје повеље, успут кршећи и важећи међународни поредак успостављен на конференцији у Хелсинкију 1975. године. То се, разуме се, не би десило – а 40 година „хладног мира“ у БиХ, СФРЈ и целој Европи то доказује – да је још увек постојала противтежа какву је претходних деценија представљао Варшавски пакт. А тешко да би се десило и данас, када је не само Русија повратила добар део своје снаге, већ кад и друге силе, попут Кине, Индије и Бразила, великом брзином гурају свет у правцу истинске мултиполарности. Или, ако би се десило – изазвало би далеко веће међународне напетости него што је то био случај 1994. Поменуте нове/старе силе вероватно не би реаговале симетрично, али би несумњиво деловале асиметрично, на неком другом делу земаљске кугле (Корејско полуострво, Латинска Америка, Блиски Исток, итд.), што значи да би дестабилизација била много шира. У сваком случају, нестабилност у Босни и Херцеговини коју је тада изазвала униполарност пренесена је и у данашње доба. Том бившом југословенском републиком се још увек, највише посредством канцеларије Високог представника и Савета за имплементацију мира, управља по том застарелом шаблону и по тадашњим матрицама и савезништвима (константна подршка муслиманској страни, константан притисак на српску страну и амбивалентан однос према Хрватима) који би требало да су постали анахронизми. И, додељивање БиХ Мапе пута за чланство у НАТО на самиту у Талину у априлу 2010. само је наставак те исте инерције по истој, анахроној матрици преосталој из униполарних 1990-их. Време је – а и прилика – да се, у име искрене посвећености новом међусобном поверењу на простору „од Ванкувера до Владивостока“ заузме нови приступ. И то баш у Босни и Херцеговини. И ту Република Српска може да одигра кључну улогу.
Јасно је да, ако ништа друго, а онда због искуства падања НАТО бомби на њену територију током 1994-1995. године, али и због сталних настојања западних сила да сузбију, или чак и укину њен ентитетски статус, Република Српска, тј. већина народа у њој, не гледа на НАТО-интеграције с одобрењем, што је сасвим разумљиво. Поготово ако се има у виду да се управо даље „евро-атлантске интеграције“ стално везују за слабљење дејтонске Републике Српске, што такође представља наставак исте, непромењене политике из доба униполарног света 1990-их. Дакле, неизбежно је да ће даља настојања у том правцу само повисити напетости у овој ионако нестабилној земљи, тј. да ће јој се изнова потврђивати статус диносауруса преосталог из трајно превазиђеног униполарног доба. Шта је алтернатива?

НОВИ ДУХ САРАДЊЕ
За Републику Српску је, на првом месту, могуће да каже једно отворено НЕ, даљим НАТО-интеграцијама, па нека буде шта буде. А зна се шта би било – пораст напетости унутар земље због повећаних притисака са Запада, што Русија не би могла да прихвати на исти начин као што је то Јељцин некад радио. Зато је сада прилика да се каже једно „да – али“. Или, жаргоном разумљивом Западу – „и – и“. Дакле, може НАТО – као један од гаранта мира, безбедности и стабилности – али само у симфонији са противтежом коју заступа Русија. Русија, наиме, нема више ни Совјетски Савез, ни Варшавски пакт. Али Русија има себе – што опет није занемарљиво – а има и нови респектабилни савез којем припада, а који је у марту 2010. од УН добио једнак статус какав ужива и НАТО, тј статус регионалне безбедносне организације, која може да учествује и у мировним мисијама УН. То је Организација договора о колективној безбедности, која засад броји седам чланова: Русија, Белорусија, Јерменија, Казахстан, Киргизија, Узбекистан и Таџикистан.
Какви модалитети би се изградили – да ли симетричан статус БиХ као посматрача у оба војна савеза, или можда нека врста НАТО-ОДКБ гаранције за безбедност и неутралност БиХ – то је ствар о којој тек треба разговарати. Али – ако су све приче о потреби опште, колективне и недељиве безбедности на простору Северне Америке и Евроазије искрене, онда један овакав начелан приступ не би смео да буде споран. И ту Република Српска може да одигра кључну улогу. Сигурно је да таква иницијатива не би потекла из Федерације БиХ, која је и даље „ушушкана“ у безрезервну подршку коју ужива од НАТО-земаља. С друге стране, том ентитету не би било нимало лако да објасни зашто би био против такве иницијативе, ако би се она појавила. Нити би то било лако другим државама, а ни самом НАТО савезу – а да се не доведе у питање искреност нове, мирољубиве реторике у којој се заговара шира сарадња са Русијом по свим безбедносним питањима.
Није ли БиХ, место које је послужило као повод за почињање Првог светског рата, идеално место за први корак ка једином могућем аранжману који би имао изглед да донесе стабилнији мир у Европи и Евроазији – тј. од Ванкувера до Владивостока? Није ли то идеално место за практичну примену новог духа сарадње, какав се већ неко време призива на речима? На крају, и сам Бжежински је, у већ поменутом чланку, изјавио да би „добар први корак [ка новом безбедносном аранжману] могао да буде споразум о безбедносној сарадњи између НАТО и ОДКБ“. Зашто, дакле, тај први корак не би био конкретизован баш у споразуму између НАТО и ОДКБ о безбедносној сарадњи у Босни и Херцеговини?
Сама Србија би могла да повуче први такав корак, и тражи статус посматрача у ОДКБ, који би био сасвим симетричан њеном садашњем статусу у Партнерству за мир. У том смислу, у духу нове, колективне сарадње, НАТО и ОДКБ би могли да сарађују на Косову и Метохији. То би био један истински оригиналан српски предлог, истинска међународна иницијатива која би имала глобални значај и одјек. Међутим, Република Српска нема тај луксуз да чека друге да повуку први потез, јер је сада њен положај ургентнији, и притисци на њу да се приклони даљим НАТО-интеграцијама још већи. Ако власт у Републици Српској није спремна, из разноразних разлога, да прва покрене ту иницијативу, нема разлога да је опозиција у том правцу не гурне, јасним изјашњавањем у корист нових безбедносних аранжмана у Европи и у самој БиХ, који укључују и Исток и Запад. Дакле, Република Српска може да каже: НАТО, што да не? – али само уз ОДКБ, и то у подједнаком статусу. Противници таквог приступа, не само да би били ван токова нових размишљања о општој европској и широј безбедности, већ би били и противници истинске, опште, стабилне и недељиве безбедности – и у БиХ, и на Балкану, и у Европи.

Александар Павић

Извор: Печат

Сродни чланци:

Оставите одговор