RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Резолуција евроатлантског тоталитаризма
    Подршка Центра за развој међународне сарадње и сајта Видовдан  гласноговорницима истине и слободе – Спутнику и Раша тудеј   „Нацисти, фашисти, комунисти, ма колико се разликовали по идеологији, служе се у пракси истим методама, због чега се и обухватају сви скупа истим називом тоталитараца“ – речи су Слободана Јовановића.  Те тоталитарне методе крећу се од […]
  • Сто година зла
    Када нови председник Америке то и званично постане у јануару следеће године, навршаваће се тачно сто година од почетка спирале зла. И на Истоку и на Западу. РАЂАЊЕ ЗЛА Пре сто година у Русији је изведен бољшевички преврат. Комунисти су развалили до тада постојећи свет у тој велесили и донели зло које се ширило систематски […]
  • Србија, НАТО, Русија, шта је српски интерес?
  • Стевица Деђански: НАТО праведност и Србија
    Питање разлике између праведности и законитости јесте кључно питање спољне политике и међународних односа. Шта је праведност, то је врло релативно. Оно се разликује код различитих цивилизација и често је условљено интересима. Примера ради за западне земље, чланице НАТО-а, бомбардовање Србије је била праведна ствар исто толико, колико је за њих праведна ствар признавање Косова […]
  • Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?
    Задовољство нам је да Вас позовемо на скуп у организацији Центра за развој међународне сарадње  под називом   „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“   који ће бити одржан  у понедељак 10.10.2016. године са почетком у 10.30 часова, у Медија центру, Теразије 3, Београд  На скупу говоре:  Александар Чепурин – Амбасадор Руске федерације у […]
Геополитика Спољна политика

Неутралност Србије у контексту нове архитектуре европске безбедности

Неутралност Србије у контексту нове архитектуре европске безбедности 25.04.2010.4 Comments

(рад је представљен на скупу „Нова архитектура европске безбедности – шансе за Србију“ одржаном 24. априла 2010. године у Београду у организацији Центра за развој међународне сарадње)

Русија – кључни спољнополитички партнер Србије

Приоритет спољне политике и базични национални интерес Републике Србије, као и сваке друге независне државе, представља очување територијалног интегритета.[1] Уз то, с обзирном на уставно одређење Србије као матичне државе српског народа и, отуда, њену обавезу да се залаже за његове интересе у целини, односно узимајући у обзир чињеницу да је Србија гарант Дејтонског споразума, неоспорно је да прворазредни спољнополитички циљ Београда мора да буде и очување статуса Републике Српске у складу са жељом грађана тог ентитета Босне и Херцеговине.

САД, као и већина других чланица НАТО-а, делују противно споменутим виталним интересима Србије и српског народа у БиХ. Те НАТО државе су охрабриле албанске косовско-метохијске политичаре да усвоје нелегални сецесионистички акт и потом су признале тзв. државу Косово, односно упорно врше притисак на друге земље да учине исто, као и да Косово буде примљено у релевантне међународне организације. Упоредо, потпуно непринципијелно, док подржавају настојање албанске националне мањине да отргне и присвоји део територије Републике Србије, Вашингтон, са низом савезничких и клијентских земаља, делује у прилог централизацији БиХ, супротно Дејтонском мировном споразуму и вољи бар једног од три конститутивна народа БиХ.[2]

С друге стране, Руска Федерација је кључни партер Београда у вези са заштитом територијалног интегритета. Москва је, претњом да ће ставити вето, спречила да Савет безбедности ОУН заузме неповољан став у вези са режираном сецесијом наше јужне покрајине, односно својим активним деловањем доследно контрира америчком настојању да што већи број земаља призна нелегалну сепаратистичку квазидржавну творевину. Штавише, Руска Федерација својим одлучним ставом дестимулише реализацију несумњиво већ припремљеног плана за тзв. реинтеграцију северног Косова, што би по својој суштини било Олуја II. Москва представља препреку за остваривање онога што би неоспорно представљало окупацију и етничко чишћење преосталих делова Косова и Метохије са компактним српским становништвом, тј. крајева наше јужне покрајине који су и сада у знатној мери привредно и управно повезани са остатком Србије. Коначно, Русија је директно или индиректно парирала тзв. бутмирском процесу унитаризације БиХ, односно и даље свестрано ради у прилог (кон)федерално-државног, а не у виду испразне форме, опстанка Републике Српске.

Узимајући у обзир то да, као што смо видели, САД и војно-политике структуре под доминацијом те земље и даље систематски раде против виталних интереса Србије и српског народа, као и све негативно што нам је Вашингтон урадио током протекле две деценије (уситњавање и делимично потирање српског државног и етничког простора) и, на другој страни, подршку коју нам Русија пружа, логично би било да Београд безрезервно подржи руску иницијативу у вези са закључивањем Уговора о европској безбедности (УЕБ). То је тако зато што је руски предлог сам по себи добар и уистину у интересу европске безбедности, а не представља маркетиншки трик Москве, тј. пуко средство у геополитичким надметањима на простору Евроазије, што, нажалост, неретко представљају иницијативе иза којих стоји САД.

Уговор о европској безбедности

Завршетак хладног рата, идеолошка преоријентација Русије и њено готово мазохистичко подређивање сопствених геополитичких интереса жељи да европски континент буде претворен у оазу хармоније међу тамошњим државама нису били пропраћени, не подједнаком већ ни иоле добронамерном америчком политиком. Распад СССР-а и Варшавског савеза, односно мирољубиву политику Москве, Вашингтон је схватио као шансу да прошири зону своје војно-политичке хегемоније, а не као могућност да свет буде преуређен у духу високопарних хуманистичких принципа о којима је, како се показало, из пропагандних разлога говорио.[3] Нови светски поредак који су САД почеле да стварају после пада Берлинског зида  не представља ништа друго до реализацију, на основама које су у складу са нашом постмодерном епохом, старог империјалног сна који је кроз историју усмеравао деловање многих великих сила.[4]

У почетку не схватајући шта се дешава, потом паралисана економским и другим проблемима са којима се суочила, Русија није ни покушала да током деведесетих година прошлог века истрајно парира изазовима са којима се суочила. У међувремену је Вашингтон укључио бивше совјетске сателите, као и некадашње балтичке републике Совјетског Савеза, у зону своје хегемоније, а свој уплив је драстично појачао и на преосталом делу постсовјетског простора. Несумњиво, његов циљ је био сужавање сфере руског утицаја, тј. радијуса ефикасног деловања Москве, чак и на територији некадашњег Совјетског Савеза, тачније постепено опкољавање Русије низом држава зависних од САД. То је, пре или касније, требало да доведе и до пуног подређивања Москве вољи Вашингтона и укључивања Руске федерације, као периферног играча, у евроатлантски круг држава, односно до посредног и непосредног запоседања енергетских и других ресурса те земље као и генерално постсовјетског пространства, од стране евроамеричког капитала. Међутим, после НАТО агресије на Србију 1999. године, Русија је дефинитивно одбацила илузију о могућности да у својству иоле уваженог фактора нађе своје место у америчког светском поретку.

До средине прве декаде новог миленијума Руска Федерација, под влашћу Владимира Путина, успела је да се економски, политички, идентитетски и психолошки консолидује и потом је енергично почела да делује на спољнополитичком плану.[5] Умногоме јој је пошло за руком да поврати пољуљане позиције у средњој Азији и у Закавказју, као и да прво паралише америчко настојање да потисне њен утицај из Украјине, а потом и да умногоме оживи свој пређашњи уплив на политичко-економска збивања у тој источнословенској и православној земљи. Постепено, иако не и без повремених трзаја на другу страну, на постсовјетском простору клацкалица моћи је почела да претеже ка руском полу. Наравно, услед руске неспремности да и даље мирно посмата америчку експанзију, и настојања Вашингтона да њу настави и у „руском дворишту“, противречности између САД и Русије су нарасле до те мере да неки аутори раздобље у коме живимо називају „хладним миром“.[6]

Показавши обновљену снагу, и са њом спрегнуту одлучност, али желећи, како због себе, тако и ради европског континента у целини, да тензије међу великим и регионалним силама не наставе да расту, а „хладни мир“ поприми нови квантитативни и квалитативни садржај и умногоме постане нови „хладни рат“, Русија је током 2008. године иступила са крајње избалансираном иницијативом у вези са стварањем новог модела европске безбедности. Он, на начин како га предлаже Москва, нема за циљ да угрожава било чију позицију, тј. да мења постојећи однос снага на евроазијској шаховској табли, већ је у функцији изградње ефикасних механизама који би служили превазилажењу изазова и претњи по европску безбедност. Начелна руска иницијатива, представљена претходне године, до краја 2009. године попримила је много потпунији вид. Они који су тврдили да Русија зна шта неће а не и шта хоће тада су увидели да њено руководство има итекако прецизну визију европске будућности.

Руски нацрт Уговора о безбедности у Европи полази од Повеље УН (1945), Декларације о принципима међународног права (1970), Хелсинког завршног акта (1975), Декларације из Маниле (1982) и Повеље о безбедности у Европи (1999). Он доследно уважава међународно право, суверенитет и територијални интегритет и на тим основама нуди универзални пут – уз поштовање принципа равноправности међу државама и недопустивости примене силе или претње силом – за превенцију и мирно разрешење конфликата на европском простору. Кључни део нацрта Уговора предвиђа да државе које га потпишу не предузимају или подржавају активности које угрожавају безбедност других потписница, односно да земље чланице војних савеза и других организација преузму обавезу да инсистирају да војно-политички склопови, чији су део, поштују међународно право, територијални интегритет и суверенитет других земаља. Да не би остао пуко слово на папиру, нацрт предвиђа и механизме, од консултација међу државама до конференција земаља потписница, које би државе могле да искористе ако процене да по њих постоји претња од стране неке земље или групе њих.[7]

Будућност руске иницијативе

Вашингтон – који се, под изговором да се бори за промовисање демократије, људских права и тржишне привреде, од када нема противтежу у СССР-у, понаша несуздржано бахато па и нескривено насилнички – свакако није срећан због појављивања одмерене и, начелно, одрживе руске иницијативе која реафирмише принципе суверенитета, мирољубиве коегзистенције и територијалног интегритета држава. Америци, и даље моћној држави, навикнутој да једнострано истерује своју вољу, која уз то сматра да није завршила стварање своје империје на евроазијском простору, не одговара креирање модела европске безбедности који полази од равноправности и независности држава, односно од уздржавања од примене силе и претње њом.

С друге стране, постоје бројне индикације да би многи европски НАТО партнери САД-а били ради да буде створен простор за то да са добрим намерама, а не форме ради, отпочне процес усаглашавања око нове конструкције европске безбедности која би уважила и интересе Москве и трасирала пут за истински мирољубиву сарадњу у Европи од Атлантика до Урала. Отуда, интимно, позитивно доживљавају руски предлог као полазну основу за целовиту разраду модела европске безбедности и, потом, његову имплементацију. Но, за сада, вишеслојни утицај Вашингтона, из ранијих времена наслеђена интересна упућеност евроатлантских партнера на Америку, па и моћ инерције, толико су значајни фактори да амерички глас у вези са споменутим питањима има премоћ.[8]

Шта год начелно многи Европљани желели, то умногоме још морају да саобразе прохтевима америчког естаблишмента. У складу са тим, током 2009. године (нпр. у вези са Крфским процесом и министарским саветом у Атини) земље ЕУ су демонстрирале – истицањем читавог низа питања, од људских права, преко улоге ОЕБС-а, до ваневропских изазова – да за њих руска иницијатива за сада није прихватљива. И не ради се ту о њеном конкретном виду, већ о базичним принципима који представљају препреку америчкој хегемонији. Док ЕУ не скупи смелост и снагу да се еманципује од САД-а и поведе политику у складу са сопственим дугорочним интересима, руска визија стабилне европске безбедности, ма колико она за Европу била добра, није остварива. Опет, то не значи да руска иницијатива већ сада нема смисао! Она ће, односно будући потези Москве који ће из ње проистећи, готово сигурно, представљати катализатор освешћивања знатног дела земаља чланица ЕУ, тј. тачку кристализације енергије потребне за испољавање у многим земљама већ нарасле тежње ка реафирмацији европске самобитности. Отуда иницијатива руководства Руске Федерације већ сада представља значајан корак ка потенцијалном стварању нове архитектуре европске безбедности.

На основу империјалне инерције и жеље да још неко време сачува надувани балон своје економске и политичке моћи Америка ће, по свему судећи, наставити да иде досадашњим путем, из пропагандних разлога незнатно другачије стилизованим, док год то буде иоле могла. Тиме што избегава да започне процес дубинских а неизбежних промена, Вашингтон продубљује проблеме, погоршава позицију на којој ће моћи да се економски, социјално, геополитички и у сваком другом погледу консолидује, али и одлаже урушавање досадашње стурктуре спољне и унутрашње моћи. Но, чак иако је ради продужетка своје хегемоније америчка елита спремна да допусти  раст цене коју ће њено друштво једном неминовно морати да плати, и средњорочно, а камоли дугорочно гледано, тежиште светске економске, и са њом спрегнуте војно-политичке моћи, измештају се ван евроатлантског простора. То ће, у неком тренутку, сигурно довести до опсежнијег дистанцирања  од империјалне силе у фази опадања немалог броја европских држава које су сада у савезничким или клијентским односима са САД-ом. [9]

У време када је Америка са делом својих НАТО савезника извршила агресију на Србију, бруто друштвени производ (БДП) посматран према паритету куповне моћи САД-а и садашњих чланица ЕУ био је преко три пува већи од БДП-а земаља које чине групу БРИК. Ове године је однос у корист САД и ЕУ у поређењу са земљама из састава споменуте неформалне групе 2:1, а већ око 2020. године предност ће бити на страни Бразила, Русије, Индије и Кине. САД се готово сигурно и тада неће радикално суочити са последицама погрешне политике своје елите, тачније и тада ће бити прворазредна сила, али ће свет већ увелико бити истински полицентричан. У таквим околностима ће и нова архитектура европске безбедности, у складу са принципима које предлаже Москва, бити много реалнија.[10]

До тада ће, руски предлог и будуће иницијативе које ће се на њега надовезивати, вероватно бити додатни основ за повезивање земаља постсовјетског простора и фактор подстицања евроатлантског скептицизма унутар ЕУ и НАТО-а и то, како у име тежње ка равноправности држава и мирољубивој коегзистенцији међу њима, тако и ради повезивања – у околностима када глобална конкуренција на штету Европе постаје све већа – међусобно упућених земаља ЕУ и енергетским и другим природним ресурсима богатих држава бившег Совјетског Савеза (наравно, пре свега Русије). Стога то треба поново подвући, иако ће руска иницијатива о којој говоримо краткорочно имати ограничен резултат, неће проћи пуно времена пре него што се у пуном обиму покажу њени ефекти.

Србија и руски концепт европске безбедности

Србија и српски народ су осетили шта значи и чему води стари, од стране САД-а поново оживљени, модел хегемоније над Европом.[11] У њему није било места за безбедност народа и држава који се нису покоравали вољи Вашингтона. Претензије Америке су и даље остале у духу „вредности“ тзв. новог светског (империјалног) поретка, али је у новим околностима, пре свега услед јачања Русије, маневарски простор за њено деловање сужен. Макар бруталном силом, Вашингтон више не може да угрожава наше интересе. Наравно, не треба занемарити његову тзв. меку моћ.[12] Евроатлантски идеолошки апарат, од мреже медија до квази НВО, делује у прилог реализовања онога што САД жели на српском простору (маргинализовање Републике Српске, федерализовање Србије и њено увлачење у НАТО, јачање квазидржавности Косова), али томе не може примарно да се парира спољнополитичким аранжманима, већ унутрашњополитичким национално одговорним потезима. Као што из иностранства више отворено не можемо да будемо угрожени, тако и изградњом партнерских веза са пријатељским државама, односно учешћем у безбедносним иницијативама, не можемо да санирамо идентитетска клизишта. То увек морамо да имамо у виду.

Не смемо да, основано револтирани поткопавањем наших кључних интереса средствима америчке меке моћи, повлачимо спољнополитичке потезе који могу да нам нанесу штету а немају потенцијал, с обзиром на садашњи однос снага у Европи, да нам донесу корист (нпр. интегрисање фактички отргнутог дела територије). Као што је, с друге стране, погубно да хипнотисани од стране евроатлантског идеолошког апарата апатично допуштамо да део наше политичке квазиелите наметне по земљу штетан проамерички курс. Спољнополитичка оријентација Србије треба да буде избалансирана тако да је, на тренутно остварив а дугорочно одржив начин, у функцији наших виталних интереса: од заштите територијалног интегритета до стварања основа за бржи економски развој. Недопустиво је да запоставимо прво, али и да занемаримо друго. Јер, само економски и демографски ревитализована Србија, у будућем повољнијем геополитичком контексту, моћи ће, с надом да ће постићи успех, да се залаже за исправљање неправди које су нам учињене током деведесетих година прошлог века (политичко, економско, идентитетско, културно, симетрично или асиметрично повезивање три српске државе – Србије, Српске и Црне Горе).

У духу реченог, да се вратимо руском предлогу. Он је, посматран начелно, за Србију веома добар. Нова архитектура европске безбедности уместо старе евроатлантске арене у којој су страдале самосвојне земље, поготово за нас, има епохалан значај. Међутим, исцрпљени оним кроз шта смо прошли, морамо да будемо обазриви. Мала а економски и војно-политички  слаба земља, уз то са свих страна окружена чланицама једног војног савеза, као што је Србија, треба да нађе начин да најбезболније прође кроз временски међупростор у ком ће се стара структура довољно урушити како би конструкција нове постала изводљива. Ми не можемо да будемо фактор који ће битно утицати на то да садашња руска иницијатива релативно брзо заживи и, стога, не треба да повлачимо потезе који би у околностима у којима се налазимо могли да угрозе наше економске и друге перспективе.

О томе да је стратешки циљ Србије да приступи ЕУ, на начин који не би значио одрицање од територијалног интегритета, у нашој земљи готово да постоји консензус. Уосталом, с обзиром на досадашње вођење економске и друге политике, чиме смо доспели у ситуацију да тешко можемо да опстанемо без подршке ЕУ, по питању европских интеграција нажалост и немамо значајнији маневарски простор. Ако не будемо доведени у позицију да наши витални национални интереси буду отворено угрожени, не би било разумно да се дистанцирамо од ЕУ. Не смемо да, ради убрзања процеса европских интеграција, повлачимо национално неодговорне потезе, и да се одричемо оног што је део наше историјске баштине, али би било рискантно и да чинимо оно што би удаљило Брисел од нас и тако угрозило наше евроинтеграционе тежње, односно да нам нанесе економску штету.[13]

ЕУ, суштински, није заузела благонаклон став према руској иницијативи. Предлог Москве, без обзира на више-мање позитиван став појединих чланица ЕУ, умногоме је релативизован иако није сасвим одбачен. С друге стране, руска иницијатива не само да је добра за Србију већ је и Русија стратешки партнер Србије у вези са заштитом наших виталних интереса, као што су очување територијалног интегритета и заштита статуса Републике Српске. Неуважавање руских тежњи могло би негативно да се одрази на будућу подршку Русије нашој земљи. Узимајући све речено у обзир, Београд мора да поступа одмерено и прагматично. На срећу, за тако нешто има отворен простор. Водећи промишљену политику у стању је, и по питању руске иницијативе, да се не замери ни Бриселу, ни Москви.

Заокружена неутралност

Крајње је време да Србија активније заигра и то тако да њене потезе САД, ЕУ или Руска Федерације не схвате као изазове. Оно што је официјелни Београд до сада чинио спада у домен лакомислених тактичких потеза. Без озбиљне стратегије, па и визије, а оптерећен унутрашњополитичким партијским надигравањима, настојао је да избегава актуелне претње, не размишљајући о комплексном низу последица које половичним потезима призива. Револтирани признањем тзв. државе Косово од стране САД-а и већине чланица НАТО-а, донели смо одлуку о војној неутралности, али она није добила карактер трајног опредељења. Кокетирамо са НАТО-ом упркос чињеници да је за нас вишеструко штетно приступање том војном савезу. После доношења косовског сецесионистичког акта, показали смо 2008. године изразите симпатије према руском концепту европске безбедности, да би се већ следеће године, увидевши, после неформалних упозорења из ЕУ, могуће последице таквог опредељења по наше европске интеграције, умногоме по том питању дистанцирали од Москве. Таквом политиком никога нећемо задовољити, али ћемо све разочарати, што може двоструко негативно да се одрази на наше интересе: и на националне у ужем смислу, и на оне економске.[14]

Србија мора у вези са својом стратешком оријентацијом да заузме отворен и доследан став, а не да и даље гура главу у песак и повлачи углавном дневнополитичке потезе. Конкретно, у вези са руском иницијативом, потребно је недвосмислено показати да Србија начелно подржава предлог Москве, али и истаћи да с обзиром на своју жељу да приступи ЕУ, и отуда нужност да у вези са важним питањима усаглашава своју политику са Бриселом, мора обазриво да поступа у вези са пружањем конкретне потпоре ономе што је Русија понудила. Недопустиво је играти се са Москвом и стварати код ње илузије да ћемо поступити на један начин, а онда деловати другачије. Русија се према Србији понаша као према равноправном партнеру, и не прибегава уценама и наметањима. Досадашње искуство указује да ће уважити јасно и благовремено исказан став Београда, поготово када Србија има маневарски простор, и то на начин који је у пуној мери у складу са њеним интересима, да докаже Москви да уважава њене геополитичке интересе.[15]

Нацрт Уговора о европској безбедности стриктно оставља земљама потписницама право на неутралност. Србија и без формалног потписивања УЕБ или званичног изјашњавања у прилог њему, ако такво питање буде постављено, у вези са неутралношћу може суштински да пружи, у складу са нацртом УЕБ, свој допринос изградњи новог модела европске безбедности. Скупштина Србије је у децембру 2007. године, у оквиру Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, донела одлуку о војној неутралности земље. Прецизирано је да она важи до евентуалног расписивања референдума на коме би била донета коначна одлука по том питању. Мислимо да је сада, у контексту руске иницијативе, наступио крајњи тренутак да Србија доведе до краја своје, тада начелно исказано, опредељење да буде војно неутрална земља.

Земље прокламују привремену (ситуациону) неутралност или генералну неутралност. Прва се проглашава у односу на неки конкретан случај и ограничена је околностима из којих је произашла. Такву неутралност је Камбоџа прогласила 1955. године, имајући у виду рат који је, уз посредно и непосредно мешање страних сила, тада беснео на простору Вијетнама. Исте године прокламована је и неутралност Аустрије. Она је већ спадала у другу групу. Та земља је одлучила да начелно и трајно остане неутрална (да сада не улазимо у сплет околности у коме се, с обзиром на успостављену окупациону управу после Другог светског рата, то десило). Аустрија је поступила слично као и Швајцарска (такође уз асистенцију великих сила), више од једног века раније.

Друго важно питање је да ли је неутралност једнострано прокламована или је затражена њена потврда од стране појединачних сила и алијанси које могу да је угрозе, односно од међународне заједнице у целини. Молдавија је 1994. године усвојила устав који предвиђа њену трајну неутралност (члан 11). Међутим, није повела систематску акцију са циљем да се у прилог њене неутралности изјасни међународна заједница или за ту земљу релевантне њене чланице. С друге стране, Туркменистан, који је прогласио неутралност 1995. године, обратио се ОУН за захтевом да она буде потврђена. То се у децембру исте године и десило резолуцијом бр. 50/80, Генералне скупштине Уједињених Нација.

Србија, која се налази између руске иницијативе и неформалних али озбиљних притисака да убрза своје кретање ка НАТО-у, ради сопствене безбедности и добрих односа са Москвом, мора да изађе из слепог колосека у који је ушла. То може да постигне прокламовањем генералне неутралности, њеном потврдом на референдуму и потом покретањем иницијативе да она буде међународно призната тј. прихваћена од стране релевантних сила и војних савеза (пре свега НАТО и, условно речено руског блока, Организације договора колективне безбедности), па и ОУН. Тиме не само што би индиректно, и то на начин који не би био противан заједничкој спољној и безбедносној политици ЕУ, деловала у складу са руском иницијативом већ би отишла и много даље од тога: дала би свој допринос претварању Европе у зону мира. У крајњој инстанци, томе тежи и руски предлог новог европског безбедносног аранжмана.

Закључна разматрања

Европске интеграције, како нам је то више пута поновљено из Брисела и Вашингтона, нису условљене приступањем НАТО пакту. Друга ствар је то што између речи и дела евроатлантских центара моћи постоји значајан раскорак. Но, ако смо одлучни у свом опредељењу да останемо ван војних савеза, номинална опредељења Брисела и Вашингтона нам ипак остављају довољно велики простор да због неприхватања тзв. атлантских интеграција наше европске перспективе не буду угрожене. Ако нас не приме у ЕУ, то неће бити због нашег одбијања да уђемо у НАТО, већ одсуства дубинске европеизације Србије (у вези са корупцијом и свим другим системским недостацима који оптерећују нашу земљу), односно евентуалног опредељења евроатлантских центара моћи да Србија, шта год радила, буде остављена ван процеса европских интеграција.

С друге стране, приступање НАТО-у би се неминовно негативно одразило на наше партнерске веза са Москвом. Једна ствар је када такав ризик преузме Бугарска, која нема отворене територијалне спорове и друге проблеме у вези са којима јој је од суштинског значаја руска подршка, а друга је када се ради о Србији коју такву потпору очекује од земље која НАТО основано доживљава као претњу. На страну то што када већ нисмо у стању да сопствене, несумњиво оправдане тежње, реализујемо војним средствима, бесмислено је да постанемо део војно-политичких структура које служе туђим интересима, и то интересима оних који су нам нанели много зла и даље раде против нас, а уз то, чије ће глобалне позиције из године у годину бити све горе.

За Србију је најпаметније да одлучно поведе политику успостављања генералне и међународно верификоване неутралности. Тиме би, али и изражавањем својих начелних опредељења у погледу руске евробезбедносне иницијативе, као и објективних ограничења која у вези са њиховим остваривањем понекада имају евроинтегративне тежње Београда, Србија на елегантан начин избегла да дође у непријатан положај у коме, ако настави да се понаша пасивно, рескира да се нађе.

Стратешко, а не тактичко, опредељење Србије да остане ван Северноатлантске алијансе допринело би да партнерство са Русијом добије нови квалитет и да наша земља пре или касније не буде прикљештена између захтева Москве да реципрочно, у складу са подршком коју добија по питању Косова и Метохије и Републике Српске, подржи руску иницијативу у вези са УЕБ, и, на другој страни, инсистирања Брисела да следи политику ЕУ ако жели да јој приступи.

Прокламовање генералне неутралности корисно је у том контексту, али је и начелно добро за Србију, Европу и Русију. Једино би, уз Вашингтон и поједине окореле следбенике његове политике у ЕУ, на губитку биле наше политичке структуре које судбински важно питање геополитичке оријентације земље (зло)употребљавају како би извукле личну и партијску корист.

мр Драгомир Анђелковић

(аутор је аналитичар Фонда стратешке културе из Москве)


[1] О националном интересу: Beard C. A., The idea of national interest, Quadrangle, Chicago 1966.

[2] О томе: Гускова Ј., „Бутимир и натоизација Балкана“, Фонд стратешке културе. 2009. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

[3] Опширније: Петровић Д.,  Геополитика постсовјетског простора, Прометеј, Нови Сад, 2008.

[4] Видети: Уткин А. И., Вызов Запада и ответ России, Эксмо, Москва, 2002.

[5] Погледати: Медведев Р., Путин: повратак Русије, Новости, Београд, 2007.

[6] Примера ради: Штављанин Д., Хладни мир – Кавказ и Косово, Радио Слободна Европа, Праг/Београд, 2009.

[7] Видети: „Проект Договора о европейской безопасности“, Президент России, 2009. // http://www.kremlin.ru/news/6152

[8] О томе: Закарија Ф., Пост-амерички свет, Хеликс, Смедерево, 2009.

[9] Видети: Бордачев Т., „Европейский союз: вызовы и сценарии развития“, у: Караганов С. (приредио), Россия и мир. Новая эпоха, Москва, АСТ, 2009., стр. 362-383.

[10] О геополитичким импликацијама глобалних економских кретања: Анђелковић Д., „Утицај светске економске кризе на спољну политику Србије“, интерес Национални интерес, 1/2010

[11] Опширније: Кнежевић М., Мозаик геополитике, Институт за политичке студије, 2008.

[12] Погледати: Дугин А., Геополитика постмодерне, Росић/Никола Пашић, Београд, 2009.

[13] Шире: Петровић Ж., „Руска визија безбедности у Европи“, ISAC fond, 2009. // http://www.isac-fund.org/download/Ruska%20vizija%20bezbednosti%20u%20Evropi%20i%20Srbija.pdf

[14] О неутралности Србије: Анђелковић Д., „Да ли је Србија неутрална држава?“, Фонд стратешке културе, 2010. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2758

[15] О геополитичком поимању државних интереса: Dodds K., Geopolitics: A Very Short Introduction (Very Short Introductions), Oxford University Press, Oxford – New York 2007.

Сродни чланци:

4 comments

  1. Srbija neizostavno mora da uđe u vojni savez sa Rusijom i pod njenom komandom. Bez tog vojnog saveza Srbiju će progutati i uništiti globalni nato fašizam. SRBIJI JE NEOPHODAN RUSKI ŠTIT PROTIV NATO-a I VOJNI I EKONOMSKI.

  2. Застрашујуће је што сам за „Уговор о европској безбедности“ то јест сарадњи Русије и Немачке на разради чуо ПРВИ и ЈЕДИНИ пут када су неки медији једва процедили понешто са овог скупа.

    Могуће да нисам помно пратио вести у последње време, али сумњам да би ми овако нешто баш промакло пошто би с обзиром на могуће пропорције белосветксих промена требало да буде важна вест.

  3. Руска прича се у Србији потпуно игнорише, ово са Уговором о европској безбедности је само леп пример којих има веома много. Није нам било довољно ни то што је Медведев у обраћању посланицима Народне скупштине Републике Србије 20. октобра директно позвао српске парламентарце да се укључе у дорађивање овог уговора. Нико ништа! Ни политичари, ни медији… Продали смо се Западу комплетно, то је разлог…

Оставите одговор