RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Православље Русија

Размишљајући о будућности Русије

Размишљајући о будућности Русије 05.04.2010.1 Comment

(разговор са свештеником Дмитријем Ненароковим)

– Оче Дмитрије, ви сте духовни руководилац војно-родољубивог клуба „Соко“ града Корољова. Има ли његово оснивање некакве везе с рехабилитацијом зависника од наркотика, којом се бавите? Или сте просто решили да организујете доколицу омладине?

– Још када сам служио у Душебрижничком центру који носи име праведног Јована Кронштатског, отац Анатолиј (Берестов) ми је одредио да се пре свега бавим превентивом узимања психоактивних супстанци међу омладином и малолетницима. Требало је да се бавимо и рехабилитовањем (то јест, ударамо на понуду наркотика) и превентивом (то јест, смањујемо њихову тражњу). Образовали смо групу на бази социјалног центра у Марјину. Тамо смо имали 63 малолетника средњег и старијег школског узраста, који су нам упућени по препоруци социјалних служби и дечјег одељења милиције. Сви су, по правилу, били евидентирани и у милицији, и у социјалним службама, и сви су имали асоцијално понашање.
Када смо почели да радимо са том децом, схватили смо да нико од нас не зна како се та превентива обавља, како извући децу с улице. Биле су то, по правилу, већ формиране личности, са сопственом хијерархијом вредности, и хтели су да живе само за сопствено задовољство. Требало је пронаћи полуге за које се може ухватити како би се тај проблем смањио. Прве године смо имали великих потешкоћа, пошто је услед помањкања искуства било тешко уобличити некакав систем. Организовали смо разне кружоке, одржавали разговоре, редовне молитве.
Али смо после годину дана рада схватили да главни, претежни правац рада мора бити војно-родољубиви, пошто у себи обједињава многе аспекте васпитања. Он садржи све квалитете карактера које је неопходно развити ради борбе са грехом. То је и поштење, и одважност, и чврста воља, и родољубље. Војно-родољубиво васпитање може бити врло разноврсно, и сваки од наших штићеника је могао заузети своју нишу, одабрати оно што му се допада. И онда сам одлучио да организујем групу „Преображење“ од око сто чланова, са којима смо се бавили разноврсним делатностима, укључујући и војно-родољубиву. И ова последња је била тесно повезана са социјалном делатношћу: на тренинге нису пуштани они који током недеље нису отишли у болници да помогну као болничари. И момци и девојке су пролазили кроз социјално служење. Сем тога, основ нашег клуба су представљали теоретски часови. Имали смо закон Божји, тумачење Светог Писма. Пратили смо периодичност учествовања сваког члана клуба у тајнама исповести и причешћа. Рекао бих да се наша делатност држала на „три стуба“: богослужење, теоретски часови и социјално служење. И тек на тим основима је била извесна надградња која се звала група „Преображење“.
Испрва смо своје чланове слали да вежбају по систему „РОСС“ (Руски отаџбински систем самоодбране) – то је један од праваца руске борилачке вештине. Али када су се на тренинзима почели испољавати елементи с којима се нисам слагао, а то су у првом реду агресивност, суровост и спортско усмерење, морао сам да се и сам вратим оној делатности коју сам, како сам мислио, већ заувек напустио. Нисам био професионални тренер, али сам раније био у прилици да се тиме бавим и тренирам. И пошто у том тренутку поред мене није било човека који би исправно схватао значај духовне и телесне саставнице борбе прса у прса и који би то могао да преноси младом поколењу, морао сам се сам тиме позабавити. И почели смо да прилично успешно тренирамо. Сем тога, у то време сам се бавио и студентима Московског граничарског факултета, од којих је образована посебна група. И почео сам да их укључујем у рад на рехабилитацији и превентиви. Када су се граничари у својој униформи појављивали на тренинзима најмлађе групе, тренинзи су стицали посебан колорит. Наравно, они су постали лидери, и за њима је кретала читава група. Затим су у групу почели да долазе официри, и временом су војна лица постала окосница предавача.
А када сам почео да служим у Корољову, сасвим природно се појавила идеја да такву делатност покренем и овде, и чак се није ни постављало питање треба ли овде организовати војно-родољубиви клуб или не. Тим пре што се Граничарски факултет налази близу станице метроа „Бабушкинскаја“, двадесет минута вожње од Корољова, те наши инструктори без нарочитог напора стижу овамо.
Испрва је све било организовано при црквеној недељној школи. Часовима закона Божјег смо додали историју Отаџбине и војну историју. Практична обука је обухватала часове домаћег система самоодбране и руске борбе прса у прса по систему Алексеја Алексејевича Кадочњикова. И када је омладина прилично активно почела да долази код нас, природно да нам је постало прилично тесно. Онда су моји помоћници одлучили да у Корољову образују војно-родољубиви клуб, а ја овде обављам функције педагога и духовног руководиоца. Наш клуб „Соко“ ево већ пола године функционише на бази школе бр. 13. Овде вежбамо не само са члановима нашег клуба, него и са ђацима. Сем тога, омогућено нам је да лети вежбамо и на главном градском стадиону „Заставица“.

– Још увек не постоји јединствена методичка база за војно-родољубиве клубове. Сваки клуб или група клубова користи сопствена наставно-методичка достигнућа, заснована на разним армијским, спортским наставним програмима. Шта ви користите?

– Да, сада се општа методичка база тек уобличава. Настало је удружење војно-родољубивих клубова „Стег“ у који улази 70 клубова из Москве и Московске области, а укупно у Русији има преко 700 клубова. Удружење „Стег“ координира делатност војно-родољубивих клубова, одржава разне семинаре. На пример, о овој или оној техници кретања по испресецаном земљишту или техници бацања ножева. А углавном, засад сваки клуб иде својим путем, али се истовремено свеукупно искуство прикупља у својеврсну заједничку касицу. Вероватно да ту и не може бити заједничког пута, пошто разни педагози и стручњаци истичу разне ствари. И сваки правац с правом може бити главни. Код једних клубова је то, пре свега, тактичка обука, други се баве војно-историјском реконструкцијом, трећи стављају нагласак на претраживању, четврти се баве борбом прса у прса. И све је то добро. Сваки клуб се бави оном делатношћу која му је згоднија, за коју има стручњаке.
А што се тиче наших методичких достигнућа, ако не рачунамо оно што сам ја унео из свог протеклог искуства, углавном идемо неутабаном стазом. Састављамо програме и радимо по њима.

– Испричајте, молим вас, подробније о вашим методикама.

– Сада је у нашим војним круговима образована иницијативна група која се бави реформом васпитавања војних лица, питомаца војних школа, кадета (ученика средњих војних школа). Она није тако давно почела да ради, а на челу јој је Анатолиј Борисович Григорјев. Он је написао низ изванредних књига, укључујући једну од првих књига о служењу војног духовништва под називом „Вера и верност“. На бази Граничарског факултета је образована комисија, којој је он на челу, за развој нових методика васпитавања војних лица. То је у суштини наруџбина државе, а засад је у стадијуму припреме. Дакле, за основ је узета суворовска школа. Управо је Суворов написао први теоретски рад. Његова „Наука о побеђивању“ је изванредан теоретски рад у нашем војном систему. И онај руски стил самоодбране којим се ми бавимо пре револуције се звао официрски. Официри су њиме владали, томе су учили у основним и средњим војним школама. Он садржи елементе дисциплина као што су гимнастика, мачевање и народна игра. Ствар је у томе што је борба прса у прса заснована на народној пластици покрета која нам чучи дубоко у генима, и посебно изразито се испољава управо у игри. И то највише у козачким борбеним играма. На пример, у плесу гопак су кодирани сви борбени покрети.
Ми користимо резултате етнографа, фолклориста, који су по Русији прикупљали народне песме и обичаје, Наравно, користимо и достигнућа Алексеја Алексејевича Кадочњикова, који је читаву борбу прса у прса приказао у виду физичко-механичког модела, а човека у виду психо-биомеханичког система. И борба прса у прса по његовом учењу представља садејство неколиких психо-биомеханичких система. Зато на својим часовима велику пажњу посвећујемо познавању физичких закона, како би се овладало умећем проналажења полуге, тачке ослонца у борби са противником, и познавању анатомије, како би умели да проналазе животно важне тачке, које су приликом различитог деловања истовремено и тачке удара и тачке реанимације. И, природно, изнад свега тога стоји духовна саставница руског стила.

– Вероватно да свака подврста борилачке вештине има своју, не увек позитивну, духовну саставницу?

– Сваки борилачки систем на свету, ма он био кинески, јапански или западни, неодвојив је од идеологије. Када су ти системи извезени у Европу, изгубили су значење система и постали просто врсте спорта. Наши каратисти који се, узгред, сматрају најбољим на свету, већ су у карате унели своју идеологију, и то више није карате.
Наш борилачки систем је заснован на православној духовности, то јест на заповести Спаситеља о пожртвованој љубави. Спремност да се за другове све жртвује лежи у основу руске борилачке вештине. Читав наш систем полази „од одбране“, и без обзира на привидну суровост у целини је усмерен на одбрану.

– Шта ваша наставна методика садржи?

– Теоретски курс садржи основе православне културе и војне историје Отаџбине. Практичне дисциплине садрже борбу прса у прса и ватрену припрему. Томе још додајемо комплексну тактичку обуку: то је и оријентисање и рад на терену, и систем преживљавања. Уопште, систем Кадочњикова, по коме радимо, тако се и зове: „Систем обезбеђивања живота и преживљавања А.А. Кадочњикова“. Те зато спектар наших предмета садржи и обезбеђивање живота, и преживљавање. Ми деци причамо како да пружају прву помоћ, како да преживе у овим или оним екстремним ситуацијама. У перспективи планирамо и планинарење.
Хтео бих да истакнем како су наше мере системског карактера. Деца код нас стичу и конкретне навике у пуном обиму, и буквално наочиглед мењају своје мишљење, понашање, пластику, моторику. Сви они нам долазе дречави, немирни, стално зарађују маснице. Али су већ кроз два месеца смирени. Гледаш: већ се складно крећу, и када падну не повреде се. Долазе нам њихове баке и питају: „Шта се то десило са мојим унуком? Почео је да ме слуша и намешта свој кревет?“.
После тренинга заједно пијемо чај и разговарамо. А.А. Кадочњиков је велики значај придавао таквим разговорима, пошто се тако формира колектив и личност сваког члана колектива. Образује се оно што се у војсци назива строј: пре су то били појединци, а онда су кренули и постројили се. Суворов је стално разговарао са својим војницима. Такви разговори су својствени управо руској војној вештини. Ни у једној армији света није било тога да војсковођа разговара са својим војницима. Истина, Наполеон је разговарао са војницима, али ни у наполеоновској армији није било управо таквог општења, већ је постојао култ Наполеона, у коме је постојао идол и постојали су обожаваоци. А наше велике војсковође Суворов и Ушаков су биле приступачне и отворене за општење. Руски морнари су били непревазиђени мајстори борбе прса у прса. Како је Ушаков то постизао? Он је посаду брода делио на два дела. Једнима је давао ведра с водом, а другима четке са дршком. Они са ведрима је требало да поливају водом оне са четкама, а ови да избегавају воду. Тако се у облику игре одвијало обучавање руском стилу, пошто он у суштини није агресиван, већ игровни. Заснован је на томе да човек није агресиван са противником, већ се игра са њим. Навешћу аналогију. Човек се налази у тераријуму, змија изненада кидише на њега, али упре у стакло. Човек зна да је стакло дебело, али ипак зажмури. Ако пак почне да са змијом разговара, пева јој песмицу и смеши се, проћи ће га воља да зажмури. Руски стил одучава од мржње према непријатељу, зато што ако волиш – не бојиш се, док мржња рађа страх.
Осим дечје групе, радимо и са старијим нараштајем. И родитељи деце која код нас долазе односе се са великим занимањем према нашем раду. Ми са њима радимо и од њих спремамо будуће инструкторе. У томе ми јако помажу студенти Граничарског факултета.

– Јесу ли деца код вас подељена на групе?

– Код нас су деца подељена у водове. Имамо два млађа вода, један старији и посебну групу девојчица. Од идуће године ћемо, надам се, припремати и женске инструкторе.

– А колико укупно деце имате?

– Осамдесетак.

– Постоје ли код вас неке методике које би ваше васпитанике доводиле у цркву и навикавале на црквени живот?

– То долази само по себи. Узмите, на пример, обичну спортску секцију. Ако је тренер успео да пронађе заједнички језик с ученицима и створи пријатељску атмосферу, онда ће ти ученици своје радости и туге у првом реду поверавати тренеру, пошто је он за њих ауторитет. Када читавом душом и телом радиш са децом, долази до извесног узајамног прожимања душа. Мој духовни отац, покојни протојереј Михаил Труханов, говорио је да је љубав – „прожимање душа“. И код нас се на тренинзима одвија основни духовни рад. Духовност се не намеће, али се она априори подразумева. Човек већ на првом тренингу схвата да без исправне духовне настројености ништа неће учинити. По пример не треба далеко ићи. Ја руски стил предајем и студентима-граничарима. Дакле, на богослужењима у факултетској граничарској цркви се моле углавном они људи који долазе код мене на факултативну наставу. Ко пева? Опет они. Ко звони? Опет они. Они такође чисте цркву и олтар. Ти момци редовно посећују богослужења у Сретењском манастиру. Сретењски манастир већ одавно сарађује са Граничарским факултетом, и граничари понекада обезбеђују манастир током разних приредби.

– А ако младић долази код вас просто да научи да се бије, а духовна страна га не занима?

– Таквом би овде било јако тешко. Код нас је све прожето духом љубави. Свакога ко овамо дође одмах уче да је агресивност погубна. Ако се напрежеш, обавезно ћеш се повредити. Јер, ми вежбамо без заштитних средстава, вежбамо и на степеништима, и на поду. И човек почиње да схвата: ако је добар – онда је мек, а ако је љут, онда је суров, и испашће као у филму „Роки“: само ћеш примати ударце, а то је болно.

– А да ли у ваш клуб упућујете младе зависнике од наркотика са којима радите у цркви?

– Ја не упућујем, они долазе сами, и то се прилично редовно дешава. Премда сматрам да никога не треба увлачити у то, пошто је то врло специфична ствар. Постоји само једна панацеја од зависности – духовни живот. Све остало, укључујући и борбу прса у прса, представља тек додатна средства. Зато код нас долазе они којима Бог да.

– Који је циљ свег тог бављења децом?

– Циљ делатности нашег клуба је васпитавање личности омладинца. Савремена школа се по правилу бави само обуком. Ми смо се потрудили да пронађемо комплексни прилаз и ставимо нагласак управо на васпитавање. Што се тиче мог личног циља, он се може изразити у две речи: служење Русији.

– Колики значај бисте ви дали делатности војно-родољубивих клубова у размерама читаве земље? Јер, њих у читавој Русији има ни више ни мање него око хиљаду.

– Сада је читав свет устао на Русију. Како је својевремено писао Тјутчев: „Сви богохулни умови, сви богомрзачки народи са дна подигоше царство таме у име мира и слободе“. Сада се управо то дешава. Када је Александар III предавао престо будућем цару Николају Александровичу, рекао му је: „Запамти, Русија нема савезника осим своје војске и морнарице“. Добро би било да Руси то схвате. Нас мрзе само зато што смо велики, богати, широки, добри и православни.
По мом мишљењу, војно-родољубиви клубови ће временом постати центри не само духовно-моралног васпитања, већ ће и одиграти значајну улогу у васпитавању самосвести православног, вишенационалног руског народа. На Граничарском факултету у мојој групи има неколико Калмика-будиста, има муслимана, али су махом, наравно, православци. Сви они стоје у истом строју и нема међу њима неслагања. У руској војсци је постојала следећа пракса, када су сви полагали заклетву. Статутом је било предвиђено да човек може исповедати било коју религију од признатих у Руској империји, али је дужан да се моли за Русију и за императора. Ми се у многоме можемо разликовати, али све нас обједињава руска земља која је сада у озбиљној опасности.

Разговарао свештеник Дмитриј Видумкин. Извор: pravoslavie.ru

Сродни чланци:

One comment

  1. „По мом мишљењу, војно-родољубиви клубови ће временом постати центри не само духовно-моралног васпитања, већ ће и одиграти значајну улогу у васпитавању самосвести православног, вишенационалног руског народа.“

    У Србији је велики проблем што је свака оваква иницијатива аутоматски третирана као паравојска и полицијски се „обрађује“. Ово и није тако лоше, чак шта више добро је, осим што би те иницијативе требало управо војска и полиција да помажу ако не и иницирају као што је случај у Русији. Исто тако, не бих на силу гурао православље и војну обуку у исти кош. Вера је добровољна ствар, вера се живи а не учи и пришива на рукаве и капе. Уосталом зашто неки атеиста не би био добар патриота који воли своју земљу?

    Лично сам неколико пута учестовао посредно или непосредно у активностима око оснивања сличног клуба, и сваки пут је ту било пријатељских незваничних савета службених лица у стилу: „Баталите национална обележја, баталите пуцање, баталите маскирне панталоне, политику и религију… и вежбајте до миле воље“.

Оставите одговор