RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Руски добровољци

Ратник xраброг срца

Ратник xраброг срца 08.04.2004.Leave a comment

У Београду, на Сењаку, има једна улица која носи име генерала Черњајева. Мало Београђана зна ко је био човек који је имао ту част да добије овакво знамење у нашем главном граду. Како се управо навршило 128 година откако је ова значајна али и занимљива личност боравила у Србији, нашим читаоцима ћемо у кратким цртама описати животни пут и заслуге генерала Михаила Грегорјевича Черњајева за српски народ. Његов боравак у Србији везан је за један судбоносан догађај у нашој историји – за Први српско-турски рат, који је био одлучујући за стицање државне независности Србије. Тек 1876. усталасала се готово сва руска јавност, а нарочито славенофилски кругови у Петрограду и Москви, који су тражили да Русија помогне Србији у њеним одлучним намерама да се оружаном силом ослободи вишевековног турског ропства. Атмосферу у руској престоници, а и целој Русији најбоље и најверодостојније је описао наш угледни историчар Слободан Јовановић: „Руски свет био је изненађен да се једна мала балканска држава, ништа већа од једне руске губерније, одважила на борбу с Турском… Име „Србија“ било је на свим устима и сви друштвени слојеви интересовали су се за њену судбину. У земљама као царска Русија, покрети јавнога мњења су ретки, али када се јаве, они имају нечега неодољивог. Власт је била немоћна да спречи покрет руског друштва у корист Србије. Прилози су се сакупљали јавно за наше рањенике и страдалнике, добровољци су одлазили у Србију, међу њима било је официра из редовне војске, па чак и из цареве гарде…“ Јовановић описује атмосферу у Србији пред објаву рата Турској 30. јуна 1876. године: „Наша земља одједном је била преплављена Русима. Поред добровољаца и официра, долазили су лекари, болничари, милосрдне сестре, свештеници и певчици са покретним црквама, освећеним заставама и чудотворним иконама. Изгледало је да се велика и света Русија са својим православним симболима, са својим хришћанским милосрђем и са својом оружаном силом, ставила најзад у покрет. Београд је врио од руских војника – пешака и коњаника; козаци са високим шубарама и копљима падали су нарочито у очи. Наши штабови напунили су се зачас руским официрима, који су, као многобројни, одмах стали потискивати наше официре; наших официра било је око 460, руских преко 700; сва наша војска ставила се под руску команду.“ У Србију је дошао и Михаил Черњајев, изасланик „Словенских комитета“, тих средишта славенофилске политике. Он је 15. маја исте године примљен у наше држављанство и произведен у чин генерала. Тиме је створена такорећи службена веза између наше владе и словенских комитета. У своме двојаком својству славенофилског изасланика и српског генерала, Черњајев је постао у нашој политици најважнији чинилац, после кнеза Милана и Јована Ристића. У току рата биће чак тренутака када ће његов утицај претегнути и над кнежевим и над Ристићевим, који је у то време био министар спољних послова. Рођен 1826. године у старој руској племићкој породици, Черњајев је изабрао војнички позив и истакао се већ при опсади Севастопоља у Кримском рату. Своје главне подвиге учинио је у колонијалним ратовима у Средњој Азији. Ташкент, велики град од 100.000 становника, он је, с две хиљаде људи, заузео после дводневног јуриша и тај подвих пронео је његову славу по целој Русији. Пошто је неко време био гувернер Туркестана, он је напустио војску и постао, као уредник листа „Руски мир“, један од главних публициста славенофилске странке. Колонијални ратник и администратор, проповедник великога словенскога буђења и угледни новинар, Черњајев је био једна од најпопуларнијих личности у Русији: његови земљаци налазили су сличности између њега и Гарибалдија. Они су с напрегнутом пажњом пратили његов пут у Србију и с нестрпљењем очекивали нове подвиге тога витеза словенства у борби са Турцима. Долазећи у Србију, Черњајев је имао свој план. Као сви славенофили, он је хтео покренути Русију на рат с Турском, јер је руска влада гледала да тај рат избегне. Черњајев је мислио да ће је узбуном јавнога мњења натерати на рат, али да би се јавно мњење могло узбудити, требало је стварати на Балкану догађаје који ће на то мњење чинити утисак. Слободан Јовановић је дао доста објективну оцену војничких способности генерала Черњајева: „Он је без сумње био храбар војник, са неколико ордена који се добијају само за осведочено лично јунаштво. Али он је био способнији за предвођење трупа у борби, него за руковођење операција са растојања.“ Као командант Моравско-тимочких трупа, а касније као главнокомандујући српске војске, Черњајев је заслужан за највећу победу српског оружја у Првом српско-турском рату, извојевану у бици на Шуматовцу, али и за пораз српских јединица у борбама код Ђуниса. Захваљујући добро организованој одбрани у шуматовачким шанчевима и убојитом дејству српске артиљерије са брда Рујевца, Черњајев је успео да разбије снажну турску групацију којом је командовао Абдул Керимпаша и да је принуди на повлачење, при чему су Турци изгубили неколико хиљада људи. Међутим, због неефикасне одбране, али и због знатне турске премоћи, Черњајев је изгубио битку код Ђуниса у којој је погинуло више стотина руских и српских војника и официра. После пораза код Ђуниса и склапања мира између Србије и Турске, Черњајев је са преосталим руским добровољцима напустио Србију и доста разочаран због неиспуњеног задатка, отишао у Русију. Спомен на овог храброг генерала и осведоченог пријатеља српског народа чува данас мала улица на Сењаку. (Новости, 7. март 2004.)

Небојша БОГУНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор