Informacioni centar "Komentar"

Prizren, 20. april 1999. Jedući sendviče i oslonjeni na haubu Stojadina vozač i Saša prepričavali su događaje od prethodnog dana, kada ih je prenula čudna buka koja je dolazila iza okuke na putu prema Prizrenu.

U prvi mah, Saša je pomislio da je reč o koloni tenkova u punoj brzini, ali zvuk je bio nalik na kloparanje konzervi o asfalt uz brektanje motora. Minut, dva, kasnije iz krivine je uletio kamion ZIL-157 sa dve velike antene radara P-15 Flat face na krovu metalne kabine, sa spuštenim hidrauličnim sondama-nogama koje služe za stabilizaciju radara na položaju, a koje su u punoj brzini udarale o asfalt, varničile i cičale kao stotine konzervi. Saša je bio zapanjen, ili je vozač pokretnog radara poludio, ili ga je neka strašna muka naterala da pojuri kamionom uz spuštene sonde. Nalazili su se na asfaltnom putu, koji je na tom mjestu imao blagi pad pre ulaska u klisuru, pored jednog potoka pritoke reke Bistrice. Uzak put, krivine, useci i nekoliko tunela, sve pored kanjona sa vodom. Prolazeći pored Stojadina vozač ZILA nije se ni osvrnuo, ali njegovo izbezumljeno lice odavalo je užas.

Nekih pet stotina metara niz put, kamion sa dva raširena radara na krovu uletio je u tunel polukružnog oblika pri čemu se gornja antena radara prelomila o ivicu tunela i jednostavno klonula preko donje antene. Nije prošlo ni dvadesetak sekundi i iznad Saše i vozača, koji su zurili u kamion-radar, što ludački nestade u mraku tunela, prošištale su dve rakete, jedna se zabila u brdo iznad tunela, dok je druga završila sa piruetom u kanjonu potoka pored puta. Saši je, naravno, odmah sve bilo jasno.

Dežurni operator na radaru P-15 na kamionu ZIL uključio je radar dometa 250 kilometara radi opserviranja NATO aviona i davanja informacija divizionu raketa zemlja-vazduh tipa SA-6 Kub. Dežurnom američkom, ili NATO AVAKS-u, u vazdušnom prostoru iznad južnog Jadrana bilo je dovoljno 18 sekundi da identifikuje zračenje jugoslovenskog radara i da mu odredi poziciju, sledećih 30 sekundi da pozovu dežurnu grupu lovaca-bombardera zapadne vojne alijanse sa naređenjem da se jugoslovenski radar uništi. Jedan američki F-16 odmah je krenuo prema cilju i lansirao dve antiradarske rakete tipa Xarm, koje se navode upravo po isijavanju radarskih antena i direktno pogađaju antene. Operator na jugoslovenskom radaru P-15 znao je da nema mnogo vremena, ako želi da osmotri agresorske avione i da posadama na raketnom sistemu SA-6 pruži elemente za gađanje.

Radio je vrlo brzo i spretno, i uočio je na svom ekranu da je NATO avion na njega ispalio dve antiradarske rakete. Kako se kamion sa radarom nalazio na padini, odmah pored puta, odlučio je da pokuša spašavanje radara brzom vožnjom ka obližnjem tunelu. Vozač je na urlik operatora odmah pokrenuo ZIL-157, jer motor nije ni bio gašen upravo zbog mogućnosti brze promene pozicije. I krenula je neviđena trka između ruskog kamiona, sa otvorenim radarskim antenama koje su se još vrtele i nogama-sondama koje su lupale po putu uz pravi vatromet iskri, i američkih antiradarskih projektila tipa Xarm. Nije bilo vremena da operator isključi radar, da antene okrene u pravcu i pod uglom koji obezbeđuje minimalno zračenje i posle prestanka rada, nije bilo vremena da se podignu sonde za stabilizaciju kamiona, trebalo je pod hitno nestati u krivini obližnjeg tunela. Saša je požurio u tunel, odmah iza oštre krivine nasred puta u mraku stajao je kamion ZIL-157, sa radarom P-15. I vozač, i trojica operatora, koji su izašli iz metalne kabine seli su na put oslonivši se na kamionske gume. Ti ljudi su tog dana u tunelu ponovno bili rođeni, oni su pobedili na neviđenoj utrci sa raketama tipa Xarm. Ćutanje i flaša rakije koja je išla u krug.

Da li su znali da mogu pobeći?

- Znate, mi nemamo tako savršenu tehnologiju kao NATO, ali imamo maštu, improvizaciju, volju i pre svega odlučnost da što skuplje prodamo svoju kožu – kaže poručnik artiljerijsko-raketnih jedinica Vojske Jugoslavije Mitar Bojović.

-Znamo mogućnosti našeg radara, znamo i protivničke mogućnosti i preostaje nam da igramo na sekunde i na protivnikovo opuštanje. Tu leži naša šansa, da ih zbunimo. Znali smo za tunel sa krivinom, tu je pored potok sa maglenim isparavanjima, šuma i klisura sa visokim stenama, sve to je solidna kombinacija da ako ste dovoljno brzi i ludi zajebete antiradarsku raketu. Rizikovali smo, i eto vidite, zasada se isplatilo - dodaje drugi poručnik Vojske Jugoslavije, Radovan Sinobad.

Čestitao je posadi radara pobedu nad američkim projektilima i požurio da nađe tenkovsku jedinicu u kojoj su ga očekivali tog dana. Moraćete dobro da se potrudite da ih pronađete, oni su pre sedam dana tako maskirali svoje tenkove da ih ni sami vojnici nisu mogli kasnije brzo naći. To su pravi Indijanci, znate kako se zovu interno: SOV – Srpski odbrambeni vojnici – KRVOLOCI. Nego, ako idete kod njih obavezna je flaša pića, rakije, jer znate kakvi su tenkisti – cereći se od uha do uha veselo se pozdravlja na rastanku poručnik Sinobad.

-Dobro ljudi, šta ćete sada, ne možete večno da ostanete u tunelu?

-Nema frke, prvo ćemo ohladiti antene, odmoriti se za to vreme i onda posle natrag na položaj.

-Imate li još takvih strateških smicalica za NATO, poput tunela?

-U tunelu usred mraka, sija zvezda petokraka. Ne budi radoznao, ćao i pozdravi sve ribe u Beogradu! Sve do Prištine, Saša se po prvi put u ovom ratu smejao.

Miroslav LAZANSKI (iz knjige „Jutarnja patrola“)

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka