RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

Лоши момци и добра девојка

Лоши момци и добра девојка 29.09.2001.Leave a comment

Носиоци стварне политичке моћи у Београду – Ђинђић и већински њему подређен део ДОС-а – можда су се надали да ће предајом себи обезбедити статус вазала спољних ментора. Са Запада ни толико им није пружено, јер Западу су Срби потребнији као монета за поткусуривање него као послушни партнери.

Зато је у Бриселу тако грубо и видљиво одбијена ма каква озбиљна финансијска помоћ. Вазалски однос, наиме, подразумева и известан степен заштите неких националних и државних интереса подређене стране, а то ће Србији и даље бити ускраћено. Ђинђић и друштво, пак, могу да буду само сатрапи, беспоговорни извршиоци који не могу ни да се претварају да на ма шта имају права, већ морају бити захвални за оно шта им се и ако им се додели. Тако да се повратак Срба у заједницу европских народа, уз очување самопоштовања, одгађа у недоглед.

Сједињене Америчке Државе су инвестирале знатна средства у разне опозиционе странке (конкретно у СВЕ странке ДОС-а сем ДСС), не са намером да Милошевића руше, већ да га ослабе, а опозицију држе на ланцу. Зато су током избора стално пуштали у оптицај информације о томе колико су пара уложили у тобожњу демократизацију Србије, што је са страница „Вашингтон Поста“ ишло право у вести РТС и билтене Танјуга. Милошевићев опстанак би им знатно поједноставио наставак политике зацртане још у време администрације Буша-старијег. У том смислу постојала је разлика између стратегије Вашингтона и већине земаља Европске уније, при чему је једнима и другима Ђинђић од почетка био кључни играч.

Комично је слушати приче лаика о томе како је он тобоже немачки човек: он је човек свакога ко му омогућава да оствари своју незајажљиву глад за влашћу и новцем, а Вашингтон може много више да понуди од Бона. И Ђинђић и његови спољни ментори имали су заједнички циљ: да Коштуницу искористе као „овна“ за разваљивање капије замка, да би се потом на његовим скутима увукли у тврђаву и завладали њоме – а притом њега задржали као чисто номиналну фигуру током транзиције. По покерашкој аналогији једног вашингтонског аналитичара, „да би остварио своје циљеве Ђинђић је морао да Коштуници подели ројал флеш у јулу 2000, да би му одмах после 5. октобра те карте одузимао једну по једну“.

Изнутра то је значило успостављање контроле над свим кључним институцијама, пре свега медијима и токовима новца, путем тобоже спонтаних кризних штабова. ДОС је требао бити распуштен у новембру У првој фази (5. октобар-23. децембар 2000) Ђинђић је рачунао на чињеницу да је у хаотичним данима после Милошевићевог пада једина функционисућа институција била Коштуничина. Уместо да тежи ограничавању функција председника СР Југославије, Ђинђић му је врло лукаво препустио да се бави решавањем стотина проблема великих и малих, да се троши радним данима од по 15-16 сати, док је ДС са својим савезницима настављала марш кроз институције. Није му допустио, међутим, да утиче на битна кадровска решења у том кључном периоду.

Тако је већ крајем октобра Ђинђић имао медије и битне институције у рукама. Међутим, он тада још није својој растућој моћи обезбедио институционалну основу. Зато му је било потребно да приволи Коштуницу да ДОС очува за скупштинске изборе у Србији 23. децембра, што му је био једини начин да се дочепа моћног премијерског положаја. Било би сасвим логично да је ДОС распуштен почетком новембра, након што је испунио улогу због које је и основан: рушење Милошевића. У његовом саставу је било толико разнородних, несравњивих личности и странака, да је њихово остајање на окупу за изборе у Србији вукло очигледну опасност да људи дубиозних опредељења, попут Чанка, Кораћа, Батића итд., добију моћ несразмерну њиховој стварној тежини и подршци у народу.

Коштуничина одлука о судбини ДОС-а пред изборе у Србији био је критичан тренутак како за Ђинђића, тако и за његове стране менторе: и једни и други страховали су да Коштуница и ДСС не одлуче да је дошло време да се свака странка засебно подвргне тесту изборне снаге. Зато је споља вршен притисак да се коалиција очува, тобоже у име лакше реинтеграције у свет. Коштуничин пристанак да се на децембарске изборе ипак иде са заједничком листом ДОС-а, представљао је, по мишљењу његових најближих личних и страначких пријатеља, огромну грешку чије последице тек сада сноси народ. Свилановића окружују Xрвати и комунисти Кад су децембарски избори били готови започела је друга фаза Ђинђићевог плана (23. децембар 2000-28. јуни 2001), а кључна тачка те друге фазе била је успостављање његове контроле над српском полицијом и службом државне безбедности. У тој фази ДОС-овци су нагло почели да руше Коштуничин ауторитет, да доносе одлуке без икаквих консултација са њим, да га стављају пред свршене чинове. Тест су направили још у новембру са избором Милана Протића за амбасадора у САД, о чему је Коштуница само обавештен током посете Xиландару. Када је уз извесно роптање прогутао ту горку пилулу, клика Горана Свилановића из Форума за међународне односе Грађанског савеза Србије, коју чини тврдо језгро старих комунистичких кадрова из Титовог времена – Војин Димитријевић и бивше дипломате СФРЈ Живорад Ковачевић, Миливоје Максић, Илија Ђукић и Милан Шаховић – имала је отворен терен да приступи кројењу кадровске структуре Савезног министарства иностраних послова. Њихова политика се показала за српске националне интересе катастрофалном. ГСС, та министранка безграничне оданости свему западном, прерасла је у досовски ЈУЛ. Наведени кадрови су успон доживели под бившим министрима спољних послова СФРЈ Јосипом Врховцем и Будимиром Лончаром. Њихови повереници, Ватрослав Векарић и Владимир Вареш, такође Xрвати, сада су део Свилановићевог најужег круга; Вареш је нови начелник Дирекције за анализу и планирање СМИП-а, где му долазе сви телеграми из амбасада у свету, тако да неке стране службе комотно могу да затворе своје београдске експозитуре.

Исти Свилановићев круг је за амбасадора СР Југославије у Љубљани поставио свог сународника Иву Вишковића, у Будимпешти Дејана Јанцу, добили су Париз, Лисабон и Софију, блокирали Бојовића за Ватикан, у УНЕСКО су послали Титовог агента из УН Драгољуба Најмана, а у Бечу су поставили Михајла Ковача, бившег главног и одговорног уредника органа СКЈ Комунист. За амбасадора у УН поставили су сина Милана Шаховића, Дејана, чиновника аустралијске амабасаде у Београду. Скандалозно је да се ниједно од ових именовања није нашло пред Одбором за спољна питања ни Савезне ни Републичке скупстине, као што се то ради у свим демократским земљама.

Скривали су чињеницу да испоручење Милошевића Xагу неће бити крај српске Голготе, већ гаранција њеног наставка у недоглед. Наравно, он ће бити проглашен кривим за геноцид, етничко чишћење, злочине против човечности и све остало шта већ Дел Понте и компанија реше да му прикаче. После пресуде са закашњењем ће нам бити саопштено да даља реинтеграција Србије у међународну заједницу изискује да се Срби суоче са злоделима у којима су били колективни саучесници под Милошевићем, да их признају и да се јавно покају због њих. Србија ће бити дужна да плати одштету жртвама геноцида и етничког чишћења, а укупни збир тих захтева врло брзо ће премашити тренутни спољни дуг СР Југославији, о неким донацијама да не говоримо. О спремности Срба да прихвате колективну кривицу и плате све шта се тражи биће доказ преваспитаности. Свако колебање или одбијање биће доказ да нисмо зрели за реинтеграцију.

Изручење Милошевића значи да ће он избећи једини прави суд који је надлежан за његов случај, а то је суд српског народа за велеиздају, за продају територија, за гажење националних интереса, да о убиствима, злоупотребама положаја, проневерама и корупцији не говоримо. То није био циљ ни Запада ни његових београдских помагача, листом преобучених комуниста или новолевичара франкфуртске школе. Чином изручења су прихватили тезу о суштински бенигној улози тзв. међународне заједнице на простору бивше Југославије током протекле деценије. Поврх тога, тиме је Влада Србије имплицитно прихватила дијагнозу српског проблема као првенствено унутрашње болести политичког и друштвеног бића нације. Инструментализација правне одмазде, оличена у Xашком трибуналу, само ће да одложи оздрављење.

У трећој фази поткопавања Коштунице, која је у току од Видовданског државног удара, српски народ бива гурнут у етички бездан без преседана, јер противно свом убеђењу, непоштено, лажно, мора да прихвата хашку причу зарад мистичне новчане милостиње. Повиновање Xагу мерено изручењем Милошевића, на кратко ће повисити спољашњи рејтинг Ђинђића. Десет месеци после Милошевићевог пада није више пет до дванаест, већ пет после дванаест да се ДОС-овска злокобна фарса разбије једном за свагда.

Др Срђа ТРИФКОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор